KOZIRJEV, JELJCINOV ŠAPTAČ

SVEDOČENJE O SUSRETU PREDSEDNIKA SRBIJE I RUSIJE 

Piše Živadin Jovanović

Bilo je to vreme priprema za pregovore u Dejtonu. I Evropa i Rusija bile su slabe u tom procesu, pa su svesno prepustile dirigentsku palicu američkoj administraciji. Nemački geopolitički ciljevi bili su u velikoj meri zadovoljeni razbijanjem SFRJ, te je u okončanju građanskog rata u BiH tadašnji Bon video konsolidaciju tih ciljeva, ko god vodio igru. Francuskoj diplomatiji bilo je važnije kako se njena uloga projektuje u javnosti od toga koliki će biti njen stvarni uticaj na ishod i potonji raspored snaga. Velika Britanija je, kao u i drugim sličnim slučajevima, nastupala kao član angloameričkog dvojca. Kozirjev i Jeljcin su bili saradnici u američkom projektu za BiH. Ipak, u završnici Jeljcin je pokušao da sam sebi odredi nagradu za „minuli rad“ time što bi u Moskvu istovremeno doveo Miloševića i Tuđmana i domaćoj javnosti se predstavio kao važan, čak i samostalan igrač u rešavanju ozbiljnog evropskog problema. Na njegovu žalost, njegovi zapadni partneri, pre svih vašingtonski, nisu mu dozvolili da to ostvari. Tuđman se nije pojavio na zamišljenom trojnom samitu u Moskvi. U tim uslovima Slobodan Milošević je razgovore sa Jeljcinom nastojao da iskoristi kako bi Rusija jednostrano odustala od sankcija prema SR Jugoslaviji, što bi mu ojačalo pregovaračku poziciju u Dejtonu, kao i položaj na Balkanu i unutar zemlje.

MILOŠEVIĆ – JELJCIN Četvrtak, 10. avgust 1995, 12 sati

Falkonom Savezne vlade putovali smo predsednik Srbije Slobodan Milošević, šef Kabineta predsednika Republike Goran Milinović, šef Državne bezbednosti Jovica Stanišić, pomoćnik SMIP-a Živadin Jovanović, šef bezbednosti predsednika Senta Milenković i dva pratioca.

Poseta Moskvi usledila je na inicijativu predsednika Jeljcina koji je planirao da istovremeno razgovara sa Slobodanom Miloševićem i hrvatskim predsednikom Franjom Tuđmanom. Međutim, Tuđman je dan uoči zakazane posete otkazao svoj dolazak.

Razgovor Milošević–Jeljcin vođen je u Kremaljskom dvorcu, u Jekaterinskoj dvorani. Sa srpsko-jugoslovenske strane razgovoru su prisustvovali Živadin Jovanović, pomoćnik SMIP-a, ambasador SRJ u Moskvi Danilo Marković, Goran Milinović i Borislav Milošević, kao prevodilac, a sa ruske, ministar inostranih poslova Andrej Kozirjev i ruski prevodilac.

Jekaterinska dvorana je neobično prostrana, visokog plafona, masivnih velikih vrata i prozora. Prazna izgleda i veća od stvarnih dimenzija. Čovek je tako mali u toj dvorani. Sve je veliko, a opet proporcionalno, skladno. Svojom unutrašnjom ornamentikom, visinom i bogatim pozlaćenim reljefom i baroknim nameštajem deluje vrlo svečano. Osećaj susreta sa velikom kulturom, dugom i bogatom istorijom i tradicijom. Rusija je razarana, mnoge umetničke i istorijske dragocenosti su na razne načine nalazile put do bogatih muzeja, galerija ili privatnih kolekcionara širom sveta. Ali to umetničko i istorijsko blago koje se nalazi u Moskvi, posebno u Kremlju, u Sankt Peterburgu, posebno u „Ermitažu“ i širom Rusije ipak je ogromno i vrednosno neprevaziđeno, deluje skladno, bogato, kao neokrnjeno. U ruskim galerijama i muzejima su dela ruskih majstora, ne stranaca, pustolova, ili trgovaca dragocenostima iz bivših kolonija. Kod posetioca koji se prvi put nalazi u ovakvoj veličanstvenoj dvorani nezadrživo se roje misli o istoriji Rusije, Moskve, SSSR-a, Evroazije sa kojom su dvorana i Kremlj nerazdvojno povezani. Ko je sve prolazio ovom dvoranom, ko i kome u čast je tu priređivao svečane prijeme, balove, uručivao poklone i odlikovanja?

[restrictedarea]

JUGOSLAVIJA JE GORUĆI PROBLEM Razgovaralo se u delu, desno od ogromnih dvokrilnih vrata, za okruglim niskim stolom boje slonovače, oko kojeg je bilo nekoliko stilskih fotelja. Državne zastave, umetničke slike, čiraci, umetničke figure, ukrasni predmeti. Svi predmeti, obodi, reljefi, okviri su pozlaćeni. Odišu raskoš, moć, izuzetnost prostora i događaja.

Predsednik Jeljcin izražava dobrodošlicu predsedniku Miloševiću pojedinačno – u Moskvi, u Rusiji, u Kremlju. Milošević zahvaljuje, pozdravlja predsednika Jeljcina, kaže da mu je drago što ga vidi u dobrom zdravlju i odličnom raspoloženju. Jeljcin odgovara da je i bolest pobedio i da je sada dobro. Kad je zdravlje dobro, onda se i najveći problemi mogu pobediti – kaže Milošević. Atmosfera za razgovor je opuštena, prijateljska.

Jugoslavija je jedan od gorućih problema kojim se bavimo – nastavlja Jeljcin čineći prelaz ka osnovnoj temi razgovora. Oni su imali velikih problema u Čečeniji, još ih imaju. Nedavno su potpisali dogovor o rešavanju vojnih pitanja, tako su prevazišli glavne probleme, iako ne do kraja. Važno je da žive u miru, da održavaju normalne kontakte i sarađuju – sa Čečenijom, kao i sa svim federalnim republikama. Njihovo je iskustvo da sve probleme treba rešavati usaglašavanjem i dogovorima.

To je velika sreća za Rusiju, kaže Milošević. Najvažnije je da se očuva mir, jer se u miru sve može rešiti lakše, bolje i pravednije nego u ratu.

Jeljcin kaže da u svetu, a verovatno i kod nas, raste trend nacionalističkih orijentacija. Oni u Rusiji imaju 130 nacija, a svaka od njih ima svoje specifične interese, svoj ugao posmatranja. Zato gde god ima izrazitog nacionalizma orijentišu se na potpisivanje federalnih ugovora. Svečano potpisivanje obavlja se u sali „Svetog Đorđa“ u Kremlju. Ima problema, svakojakih pitanja, ali svakoj federalnoj jedinici, svakom nivou državnog ustrojstva prilaze kao subjektu i kroz usaglašavanje dolaze do obostrano prihvatljivih rešenja. U mnogim slučajevima izvršili su preraspodelu nadležnosti, povećavajući samostalnost federalnih jedinica u odnosu na vlast federacije. Nismo se bojali. Izbor je bio pravilan. Republike se ne osećaju ponižene. Mnoge su uzele ruski jezik kao državni. Nije jednostavno regulisati probleme u složenim državama kao što su naše, ali je moguće. Kako je kod vas, kakvi su vaši problemi, kako možemo pomoći i vama i vašoj Republici? Stvarnost i okolnosti su vam poznati. Evo, Zapad je sada nagovorio Tuđmana da ne dođe u Moskvu da, navodno, ne bismo napravili nekakav trojni savez protiv Izetbegovića, da Muslimane ne izolujemo i ne ostavimo po strani. Uplašili su ih.

Milošević kaže da im, što se Tuđmana tiče, to nije bilo teško. Tuđman nema samostalnosti, on je marioneta. Vi ste imali sreće, uspešno ste se razračunali sa nacionalističkim snagama. I nama bi to pošlo za rukom, ali se kod nas umešala međunarodna zajednica. Vi ste velika sila i kod vas nisu mogli da se umešaju. Mi smo mala zemlja, a u pitanju su veliki strani interesi. Balkan je uvek bio most prema Istoku i Bliskom istoku. Ne odgovara im velika i snažna zemlja kao što je bila SFRJ. Zato su je rasturili na male komade. Cilj im je da u svakoj postave marionetske vlade da bi lako manipulisali. Sadašnja SRJ je, ipak, polovina bivše SFRJ, njeni potencijali u svakom pogledu su značajni, ona ima osnova i resursa da se razvija i da vodi samostalnu politiku. Ni to im ne odgovara. Zato su nas kaznili. Pogledajte apsurd – republike koje su se jednostrano otcepile Zapad pomaže, a one koje ostaju zajedno, Srbiju i Crnu Goru, i koje žele da očuvaju jedinstvo – kažnjavaju. Nas koji smo za jedinstvo proglašavaju za nacionaliste, a one koji su se otcepili – za demokrate i Evropljane. Svoj ogoljeni interes Zapad proglašava za princip, ko to ne prihvata biva kažnjen.

Slovenija je postala okrug Austrije, Hrvatska – marioneta Nemačke, BiH se raspada, u njoj bukti građanski rat, Makedonija – okupaciona zona SAD. Jedini nezavisni faktor na Balkanu je SRJ. Mi nemamo stranog gazdu i želimo takvi da ostanemo. Jugoslavija je ključni deo Balkana, najznačajniji vojnopolitički faktor, fizički je veća od Mađarske, Bugarske, Grčke. Zato smo pod ogromnim pritiscima. Optužili su nas za agresiju na Bosnu i Hercegovinu što je lažna konstrukcija. Tačno je jedino da se tamo međusobno tuku tamošnji Srbi, Muslimani i Hrvati. Ali BiH je republika tri ravnopravna, konstitutivna naroda – Srba, Muslimana i Hrvata. Ako bi se, pretpostavimo, u Švajcarskoj potukli Nemci, Francuzi i Italijani ne bi, valjda, za to tzv. međunarodna zajednica, optužila i kažnjavala nemačku državu.

Muslimani u BiH su odlučili da se otcepe. To je protivno važećem Ustavu. Niko u ime Srba u BiH takvu odluku ne može da donosi. Srbi nisu želeli da se otcepe. To je jedna razlika u odnosu na vašu situaciju. Po Ustavu BiH, Srbi, Muslimani i Hrvati su ravnopravni, o svemu važnijem odlučuje se konsenzusom. Tzv. međunarodna zajednica, međutim, priznala je otcepljenje iako je ono suprotno Ustavu. I tako je SRJ dobila sankcije premda u BiH nema nijednog svog vojnika.

Jugoslavija vodi politiku mira, želi da se svi problemi, nastali razbijanjem SFRJ, reše kompromisom i mirnim putem. Ipak je kažnjena. Direktna šteta od sankcija iznosi više od 50 milijardi američkih dolara, što je za relativno malu zemlju ogromna suma. I u tim uslovima imamo dobar privredni program i činimo sve da uspemo.

Ključno je – skinuti sankcije. Ne postoji nijedan argument za zadržavanje sankcija. Apsurdno je – Hrvatska je izvršila najveće etničko čišćenje u Evropi u ovom veku, silom i ubijanjem izbacila je 10 odsto svog stanovništva srpske nacionalnosti. Tzv. međunarodna zajednica to toleriše, SAD su za to dale saglasnost Tuđmanu, a Jugoslaviju kažnjavaju sankcijama. Još jedan genocid prema srpskom narodu zato što nije poslušao velike sile – da se dobrovoljno raspadne!

Ako se skinu sankcije, jugoslovenska kriza će se brže rešiti. Dok sankcije traju, Musliman veruje da će SRJ zbog sankcija da propadne, a onda će lako da pobedi Srbe i Hrvate. Srbin u Bosni se nada da će sankcije uvući Jugoslaviju u rat i da će on tako  lakše da pobedi Muslimane i Hrvate. Sankcije podstiču snage rata. Skidanje sankcija znači uvažavanje Jugoslavije kao faktora mira i odmah nas približava miru. Tada ne bi bilo očekivanja Srba da Jugoslavija uđe u rat, niti Muslimana da će Jugoslavija propasti, a oni dobiti rat. Sankcije su instrument podržavanja rata na Balkanu. Dupli standardi su velika greška tzv. međunarodne zajednice.

Zato moli Jeljcina da učini sve što je u njegovoj moći za ukidanje sankcija. Jeljcinova vlada zna istinu. Ministru Kozirjevu je sve poznato do detalja. Za sankcije nema nikakvog osnova. I ruski parlament (Duma) je to zaključio. To je u Jugoslaviji lepo primljeno, jer se vidi da ruski narod uvažava istinu. Ne tražim pomoć u bilo kakvom prljavom poslu. Potrebna nam je pomoć za pravednu stvar. Sada, posle agresije Hrvatske i njenog novog genocida protiv srpskog naroda („Bljesak“, „Oluja“), očekujemo da Rusija izjavi da ne želi dalje da poštuje sankcije. To bi bio radikalan zaokret ka miru. Oni (Zapad) znaju da je Hrvatska izvršila novi genocid nad Srbima, ali ipak zatvaraju oči pred tom činjenicom. Zašto bi Rusija zatvarala oči i saglašavala se sa genocidom nad srpskim narodom i nepravdom prema Jugoslaviji koja želi normalno da se razvija, da se povezuje s kim želi, sa Rusijom i drugim zemljama! Ako ne želi sa Austrijom, ili Turskom, to je suvereno pravo svake slobodne države. Moli da Jeljcin uzme u obzir činjenice i pomogne. Ukoliko Rusija odluči da dalje ne učestvuje u sprovođenju sankcija, one bi pale. Rusija uvozi 15 miliona tona žita. Jugoslavija je u mogućnosti da odmah isporuči Rusiji 3 miliona tona. Ko bi se usudio da zabrani Srbiji da proda žito Rusiji!

 

FAKTOR KOZIRJEV Kozirjev se meškolji u svojoj fotelji, zatim se blago naginje ka Jeljcinu i šapuće mu na uvo. Jeljcin u prvi mah ne primećuje da Kozirjev želi nešto da mu kaže, potom se i sam blago naginje prema svom ministru, ali, izgleda, da ga ne razume, ili da ne čuje najbolje. Kozirjev šapuće glasnije, tako da praktično svi, uz malo veću pažnju, možemo da razumemo: upozorava Jeljcina da prihvatanje zahteva Miloševića da Rusija jednostrano ukine sankcije, ili da krši embargo, ruski partneri na Zapadu ne bi dobro primili.

Jeljcin registruje savet Kozirjeva i nastavlja: pokrenuće inicijativu da se negde u Evropi – u Moskvi, Pragu, Beogradu, ili drugom gradu – održi međunarodna konferencija uz učešće velikih sila koje imaju interese u Jugoslaviji. U tom smislu, uputiće pisma liderima zainteresovanih zemalja. Predložiće da predsednik Milošević istupi na toj konferenciji, da izloži šta je istina, a šta neistina, da objasni mirovnu ulogu, doprinos Jugoslavije mirnom rešenju i štetnost sankcija po mir. Uveren je da će takav pragmatičan prilaz svi razumeti, neće moći da ga odbiju. Jeljcin će tom prilikom predložiti ukidanje sankcija.

Kozirjev se ponovo vrti u fotelji. Izgleda da mu ne prija ni ovo što je Jeljcin upravo izložio. Kao da sve što Jeljcin izrekne, oceni ili pokrene propušta kroz jednu jedinu vizuru – kako će na to reagovati SAD i „zapadni partneri“? To je postalo stub i ključna odrednica ruske diplomatije Kozirjeva.

Milošević nastoji da preduhitri i neutrališe uticaj Kozirjevljevih „saveta“ na Jeljcina: „Kunem vam se“ – obraća se Jeljcinu gledajući ga pravo u oči – „niko nema šta vama da zameri. Oni (Zapad) najbolje znaju šta je istina i šta i sa kojim ciljem rade. Samo bi vas više cenili jer ne prihvatate laži i kažnjavanje celog srpskog naroda. Pokazali biste humanost. To bi pozdravio i celi ruski narod.“

Milošević više puta tokom razgovora podseća na prosrpsko raspoloženje ruskog parlamenta i javnog mnenja u celini.

Jeljcin je, ipak, bliži Kozirjevu. „Najbolje je da sankcije rušimo preko sistema Ujedinjenih nacija gde su i usvojene.“

„Taj sistem ne postoji, ne funkcioniše“ – reaguje Milošević. „Srušili su ga upravo oni koji su nametnuli sankcije.“. Milošević izuzima Rusiju, iako je i Rusija glasala za uvođenje sankcija. Kina je apstinirala. Mugabeov Zimbabve bio je protiv.

Jeljcin kaže da smo danas čvrsto na nogama. U Londonu (na konferencija 16 nacija, uključujući Rusiju, 21. jula 1995. prihvaćeno je robustnije angažovanje NATO-a, tj. SAD, ukidanje „dvostrukog ključa“ za Goražde) svi su se izjasnili protiv vojnih dejstava, niko se tome nije mogao suprotstaviti. Klinton mu je telefonirao da želi mir i pregovore, da će sila biti upotrebljena samo ako se odbije mirovni plan. Svi ćemo raditi za mir – kaže Jeljcin i nastavlja: sa Kolom ima dobre odnose, uzajamno se poštuju, često razgovaraju. Misli, ipak, da je Kol lukav, načelno je za mir i dogovor, ali iza scene, na sve načine podržava Hrvatsku bez obzira što ona, kako se vidi, nastavlja agresivnu politiku prema Srbima. „Kol bezuslovno podržava Hrvatsku“ – izričit je Jeljcin. Tuđman nije došao u Moskvu zbog stava Kola, a ne zbog stava Klintona, precizira prethodno iznetu ocenu. Sutra će to i telefonom reći Kolu. O Miloševićevom predlogu da Rusija odustane od sankcija Jeljcin kaže da će ozbiljno razmisliti.

ZA MEĐUNARODNU KONFERENCIJU RAVNOPRAVNIH Milošević se drži ključne teme. Ideja o međunarodnoj konferenciji je dobra, ali treba da bude posvećena političkom regulisanju problema nastalih jednostranim secesijama i o okončanju građanskih ratova, ne o sankcijama. Da bi strane na takvoj konferenciji i u pregovorima bile ravnopravne, potrebno je prethodno ukloniti sankcije prema Jugoslaviji. Bez toga, pregovarači su (tobože) ravnopravni, samo što je jedan – pod sankcijama, a drugi, šta god radili, pa čak i kada se suprotstavljaju mirovnim naporima, uživaju otvorenu ili prikrivenu podršku i pomoć sa Zapada! „Treba da pregovaram iz obruča sankcija, iz zatvora, a drugi iz privilegovanog položaja“ – dočarava svoju poziciju.

Jeljcin pita – šta Jugoslavija treba da uradi kako bi pokazala da je za mir, a ne za rat? Možete li da obuzdate bosanske Srbe od rata? – pita, na približno isti način, kako to čine i Robert Gelbard, Ričard Holbruk i drugi predstavnici SAD i zemalja Zapada.

Milošević uravnoteženim tonom objašnjava: Jugoslavija je celom svetu pokazala da je opredeljena za mir, a protiv rata. Prihvatili smo sve mirovne planove koje su podnosili međunarodni predstavnici, čak smo i granicu prema Bosni (RS) zatvorili, što je bila izuzetno teška odluka. Drugi nisu prihvatili te planove (1. Karingtonov plan, oktobar 1991; 2. Vensov za Hrvatsku, decembar 1991; 3. Kutiljerov, za BiH, decembar 1991; 4. Lisabonski sporazum, februar 1992; 5. Londonska konferencija, maj–decembar 1992; 6. Vens–Ovenov plan, januar–maj 1993: 7. Oven–Stoltenbergov: unija tri republike, septembar 1993; 8. Akcioni plan EU, decembar 1993 – februar 1994; 9. Vašingtonski sporazum, mart 1994. i 10. Plan Kontakt grupe, jun–avgust 1994). Dokazali smo da nećemo rat, već mir i stabilnost na Balkanu. Rukovodili smo se ocenom da je mir u Bosni i na celom prostoru bivše SFRJ, u interesu Jugoslavije, da nije tako, sutra bi se i SR Jugoslavija našla u ratu.

Jeljcin se slaže sa stavom Miloševića i dodaje – kada bi neko uvukao Jugoslaviju u rat, to bi se proširilo na čitav Balkan i dalje.

Milošević kaže da nasuprot odgovornoj, miroljubivoj politici Jugoslavije, jedino je ona stalno pod sankcijama. Zato, kad bi Rusija izašla sa ocenom da ne trpi nepravdu, da je Jugoslavija faktor mira i da je Rusija zato odlučila da napusti sankcije, to bi bila istorijska odluka koju bi podržalo više od polovine zemaljske kugle: Kina, Indija, Afrika, Latinska Amerika…

Jeljcin kaže da bi Rusija bila spremna da Savetu bezbednosti, zajedno sa Kinom, podnese predlog za skidanje sankcija i da ubede druge članice da to prihvate. Ali nije verovatno da bi Kina prihvatila da bude kosponzor takve odluke, ona bi radije podržala sponzorstvo drugih.

Milošević smatra da Savet bezbednosti ne bi prihvatio skidanje sankcija, jer bi se našao neko ko bi to zakočio. Ali Boris Jeljcin može sam izaći iz režima sankcija i tada bi ceo sistem sankcija pao. Ujedinjene nacije ne funkcionišu danas na temeljima na kojima su osnovane. To je postala glasačka mašina za interese nekoliko zemalja.

Kozirjev ne odoleva iskušenju. Kao da se boji da bi Milošević upornošću i argumentima mogao da dobije Jeljcinov pristanak da će Rusija napustiti režim sankcija. Ponovo se naginje prema Jeljcinu i poluglasno mu šapuće da Rusija ne može ukinuti sankcije bez odluke Saveta bezbednosti. To bi je konfrontiralo sa zapadnim partnerima. Jeljcinu je neprijatno Kozirjevljevo šaputanje. Gleda na sat i izvinjava se što mora da napravi pauzu, jer mu je vreme da popije lek koji redovno uzima. Predlaže da se razgovori nastave kroz 20 minuta. Ustaje i sredinom dvorane odlazi nasuprot glavnom ulazu kroz koji smo ušli pri dolasku na razgovor. Kozirjev je takođe izašao, ali u drugom smeru od Jeljcina.

U pauzi smo posluženi sokovima, votkom i kanapeima. Razgledamo slike slavnih ruskih majstora i usput komentarišemo razgovore. Milošević je zadovoljan stavovima Jeljcina. Šaptanje i „savete“ Kozirjeva Jeljcinu tokom razgovora ocenjuje kao otvoreno proameričke i štetne za Rusiju.

Posle pauze razgovori Milošević–Jeljcin se nastavljaju.

A kako stoji sa planom Bilta (Karl Bilt, mirovni izaslanik EU, visoki predstavnik u BiH 1995–97? – interesuje se Jeljcin.

Primećuje da nije zapazio izjavu Miloševića da prihvata Biltov plan. Smatra da bi takva izjava bila korisna, pogotovu ako bi bila praćena i izjavom o rezervisanosti prema stavovima Srba iz BiH.

Milošević kaže da u vezi s tim postoji jedna finesa. Sa Kontakt grupom i Biltom je postignut dogovor o tome da on pripremi predlog koji najpre treba da verifikuje Kontakt grupa, a potom i Savet bezbednosti. Nakon toga bi bio proglašen predlog međunarodne zajednice. Kad predlog Bilta dobije saglasnost KG i SB, kada dokumenat bude objavljen, onda će i on dati izjavu. Javnost u Srbiji, u Jugoslaviji, objašnjava Milošević, takođe mora biti upoznata sa sadržinom plana pre nego što on saopšti svoj stav.

Kozirjev koji je, kako izgleda, u pauzi brifovao Jeljcina, uzima reč i kaže da je glavno da SAD prihvate Biltov plan, glavna diplomatska borba uvek se vodi sa SAD. Savetuje Miloševiću da već sada iznese ocenu da plan predstavlja krupan pozitivan korak napred, da je Jugoslavija opredeljena za mir, da je protiv vojnih akcija bilo koje strane. Ako bilo ko drugi ne prihvati plan, onda taj snosi odgovornost za nastavljanje sukoba i posledice.

Milošević skreće pažnju da ne postoji „Plan Bilta“, da Bilt treba da pripremi radnu verziju plana. Tek kada predlog prođe dogovorenu proceduru u KG i SB, postaće plan međunarodne zajednice. Kada to bude gotovo, on će dati svoju izjavu koja će, kao i uvek pre toga, biti konstruktivna, u prilog mirnom političkom rešenju. Milošević podvlači da očekuje da Rusija izjavi da izlazi iz režima sankcija. Za stav Rusije o ukidanju sankcija prema Jugoslaviji treba da bude nevažno da li druge strane prihvataju ili odbijaju mirovni plan.

U nastavku Jeljcin pita da li Milošević ima uticaja na bosanske Srbe. Milošević odgovara da na njihove rukovodioce nema uticaja. A na generala Mladića? – precizira Jeljcin. Milošević odgovara – da ima, ali da je taj uticaj mali. Bitno je, međutim, podvlači Milošević, da se Jugoslavija zalaže za mirno, političko rešenje, uveren je da vojno rešenje ne postoji. Ali sankcije su, po njegovom mišljenju, specifično, važno pitanje, one čine da Jugoslavija nije ravnopravna, ograničavaju i njene i ukupne, mirovne napore međunarodne zajednice, pa i to što čini sam predsednik Jeljcin. Dok je Jugoslavija pod kaznom, dotle strane u sukobu nemaju interesa za mir i političko rešenje. Zato je skidanje sankcije prema Jugoslaviji, koja nije strana u sukobima već je faktor mira, bitna pretpostavka mirnog političkog rešenja.

Jeljcin kaže da razume i slaže se sa argumentacijom Miloševića. Boji se, međutim, da bi jednostrano skidanje sankcija od strane Rusije moglo naljutiti Amerikance, Nemce i neke druge, što bi štetilo celokupnim mirovnim naporima.

Milošević reaguje – naprotiv, ukidanje sankcija samo bi ojačalo i ubrzalo mirno rešenje. Nijedna strana u sukobu ne bi više mogla da kalkuliše s tim da su Jugoslaviji sankcijama vezane ruke i da mogu to zloupotrebljavati za svoje ratne opcije.

 

JELJCINOVIH PET TAČAKA Jeljcin kaže da će posle ovog razgovora javno izložiti svojih pet tačaka:

Prvo, da daje podršku mirovnoj politici SR Jugoslavije i predsednika Miloševića;

Drugo, predložiće održavanje međunarodne konferencije na vrhu u čijem radu će učestvovati i rukovodioci SR Jugoslavije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine;

Treće, da smatra da je nedopustivo dalje zadržavanje sankcija protiv SR Jugoslavije, zemlje koja je danas za mirno rešenje krize, koja ne učestvuje u vojnim dejstvima već u mirovnim naporima. Upozoriće šefove drugih država da ako oni ne usvoje istovetne stavove, Rusija će jednostrano ukinuti sankcije;

Četvrto, obratiće se šefovima zainteresovanih država i Savetu bezbednosti i upoznati ih sa činjenicom da je Tuđman u poslednjem trenutku otkazao učešće u razgovorima u Moskvi, što je posledica spoljnih uticaja suprotnih mirovnim naporima;

Peto, obratiće se specijalnom porukom Savetu bezbednosti i reći da je posle detaljnog razmatranja situacije i razgovora sa Miloševićem, zaključio da Milošević bezrezervno podržava mirno rešenje krize, da Rusija garantuje da će Milošević održati svoje obećanje i da je sistem sankcija suprotan mirovnim naporima. Zato zahteva da generalni sekretar UN predloži da se pitanje ukidanja sankcija prema SR Jugoslaviji hitno postavi na dnevni red Saveta bezbednosti. Paralelno će telefonom razgovarati sa predsednicima svih zemalja stalnih članica Saveta bezbednosti kako bi obezbedio njihovu podršku ovim tačkama. Svakako će o tome razgovarati i sa kineskim predsednikom.

Milošević sugeriše da to bude zajednička inicijativa Jeljcina i Cemina (Jang Cemin, predsednik NR Kine 1993–2003).

Jeljcin to ne odbija, niti izričito prihvata. Kaže da će razgovarati sa svima, uključujući Mejdžora (Džon Mejdžor, predsednik vlade VB 1990–1997), bez obzira što se ljulja od američkih pritisaka. Ipak, smatra, može da ga pridobije.

Kozirjev primećuje da su se SAD složile sa osudom Hrvatske da je Mejdžor, u tom smislu, delovao prema Vašingtonu.

Milošević se obraća Jeljcinu: „Vi ste prijatelj sa Mejdžorom, možete ga uveriti da je ukidanje sankcija u interesu mira. Ekonomske sankcije treba trenutno ukinuti. Kada je u pitanju hrana, ne treba ni čekati formalno ukidanje. Promet hrane nikad ne sme biti pod sankcijama. Spremni smo odmah da isporučimo žito Rusiji.“

Jeljcin se slaže. Kaže da će odmah dati instrukcije premijeru Černomirdinu da se isporuke žita iz Srbije za Rusiju transportuju Dunavom.

Milošević „kuje gvožđe dok je vruće“ i dodaje da će ceo ruski narod i ceo Balkan podržati takvu odluku predsednika Jeljcina. Takva odluka ojačaće ugled Rusije u Evropi i svetu – konstatuje Milošević. Rumunija i Bugarska već su uputile zvanične zahteve za ukidanje sankcija.

Posle razgovora dva predsednika su u Kremlju održala konferenciju za novinare. Milošević je izjavio da je naišao na veliko razumevanje i podršku predsednika Jeljcina u mirovnim naporima za rešavanje teške krize. Njegove i ocene predsednika Jeljcina o uzrocima sukoba, o sadašnjoj situaciji i o mirnom rešavanju svih problema identične su. Zalaganje predsednika Jeljcina za jednak odnos međunarodne zajednice prema svim subjektima ima ključni značaj za rešenje krize. Postoji puna saglasnost da se rešenje može postići samo političkim, nikako vojnim putem. Sankcije su suprotne miru jer Jugoslaviju, kao ključnog činioca mira, stavljaju u neravnopravni položaj u odnosu na strane u konfliktu. Podrška predsednika Jeljcina ukidanju sankcija je izraz njegovog humanizma, vekovne tradicije bliskih, prijateljskih odnosa, ali istovremeno i najveća podrška miru. „Istrajaćemo u borbi za mir jer je mir jedina pobeda.“

Jeljcin zahvaljuje na poseti Miloševića i razgovorima. Rezultati će pokazati istorijski značaj ovog susreta. Rusija podržava mirno okončanje sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Rat na prostoru bivše Jugoslavije nije se razbuktao krivicom Jugoslavije, ni predsednika Miloševića. Vaša linija zahteva za ukidanje sankcija je i naša linija. Rusija ne nastupa sa pozicija bilo kakvih uskih interesa već zajedničkih interesa svih – da se obezbedi mir, saradnja i razvoj. Za takvu politiku jednako su opredeljeni i ruska Vlada i opozicija. Smatra da se Jugoslavija i Milošević iskreno bore za mir i da zato sankcije treba što pre ukinuti. Ukoliko međunarodna zajednica u bliskoj budućnosti ne ukine sankcije Jugoslaviji, Rusija će to jednostrano uraditi. Jeljcin će pokrenuti sazivanje samita vodećih zemalja sveta i bivših jugoslovenskih republika o rešavanju regionalnog konflikta, kojem bi trebalo da prethode pripremni sastanak vođa Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Savezne Republike Jugoslavije. „Cenim stavove Miloševića i verujem mu“, zaključio je Jeljcin.

Istovremeno u Moskvi je objavljen zvanični tekst Jeljcinovog plana od pet tačaka koji glasi:

Međunarodna Kontakt grupa koju čine predstavnici SAD, Britanije, Rusije, Francuske i Nemačke treba da obaveže Hrvatsku da poštuje međunarodno utvrđena ljudska prava i prava srpske manjine. Hrvatska treba da obustavi sva neprijateljstva i da spreči da se borbe prenesu na Istočnu Slavoniju i Bosnu.

Treba preduzeti hitne mere da se spreči humanitarna katastrofa svuda u prethodnoj Jugoslaviji, da se omogući svim izbeglicama povratak kućama i da mogu nesmetano primati humanitarnu pomoć. Međunarodnim posmatračima treba omogućiti da slobodno nadgledaju poštovanje ljudskih prava u Hrvatskoj i u svim drugim delovima bivše Jugoslavije.

Osigurati punu bezbednost mirovnih snaga Ujedinjenih nacija na tlu prethodne Jugoslavije.

U prethodnoj Jugoslaviji treba obustaviti sva neprijateljstva.

Ne odlagati sprovođenje mirovnog plana za Bosnu koji je ponudila međunarodna zajednica.

RAZGOVOR SA KOZIRJEVIM – Milošević traži naftu, ugalj i avione MIG-31

Vila na Lenjinskim brdima, 10. avgust 1995, 13:30 sati

 

Posle konferencije za novinare u Kremlju vratili smo se u vilu na Lenjinskim brdima, gde je Kozirjev bio domaćin na radnom ručku u čast predsednika Miloševića. Tokom ručka vođen je neformalan razgovor.

Milošević podseća da prethodna Jugoslavija potražuje od Rusije preko 1,5 milijardi dolara. Predlaže da Kozirjev informiše premijera Černomirdina o današnjim razgovorima u Kremlju, i prenese predlog da se taj dug vrati isporukama ruske nafte, uglja, druge robe, uključujući i vojnu opremu. Jugoslavija bi, na primer, odmah kupila dva nova tipa aviona „Suhoj“, za usavršavanje jugoslovenskih pilota. Imamo avione MIG-29, želimo da kupimo MIG-31 zbog modernizacije zastarele avijacije. Nećemo ih upotrebiti u tekućim građanskim sukobima u susedstvu. Ako naše kupovine ruske tehnike i robe uopšte budu iznad nivoa sadašnjih potraživanja, razliku ćemo pokriti isporukama hrane. Tako i vi možete uštedeti, kaže Milošević i dodaje da Rusiju samo prekookeanski transport žita košta 30 dolara po toni. Možemo vam isporučiti milion tona mesa, dva miliona tona žita, pet miliona tona kukuruza. Ako Nemačka uvozi od nas maline u vrednosti od 30 miliona maraka, zašto Rusija ne bi uvozila meso, žito, hranu uopšte. Ne tražimo od Rusije nešto za ništa, već za novac!

Kozirjev je obazriv. Predsednik Jeljcin će svakako obavestiti Černomirdina o razgovorima i dati mu odgovarajuća uputstva. Kozirjev će takođe razgovarati sa Černomirdinom koji, nažalost, danas nije u Moskvi, pa ne može da se sretne sa Miloševićem. Primećuje, međutim, da će se tek sukcesijom rešiti koji deo od potraživanja prema Rusiji pripada SR Jugoslaviji, a koji drugim bivšim jugoslovenskim republikama.

Milošević reaguje da se ne radi o dugu prema državi već prema konkretnim jugoslovenskim preduzećima koja su stvarni poverioci ruskih partnera. Ne vidi nikakav rizik da se ta potraživanja koriste za uvoz najpotrebnijih roba iz Rusije. Uvidom u poreklo roba i usluga koje Rusija nije platila lako se može utvrditi da preko 80 odsto ruskog duga potražuju preduzeća iz Srbije i Crne Gore. Za Rusiju je bolje da to sada otplati robom nego kasnije u gotovini, uz kamate. Uz to, spremni smo da novim isporukama hrane koju Rusija inače kupuje, platimo ono što nam je potrebno iz Rusije.

Milošević predlaže da Rusija, ako je moguće, što pre uputi veći konvoj humanitarne pomoći sa gorivom. Dodaje – da smo spremni to i da platimo.

Bilo je reči i o razmeni dokumentacije o sukcesiji preko Vladimira Pavićevića, jugoslovenskog ambasadora pri UN u Ženevi.

Dijalog sa Kozirjevim ostao je bez dogovora o pitanjima koja je Milošević pokrenuo. Nije mi bilo jasno zašto je Milošević uopšte pokretao tako osetljiva pitanja kao što je kupovina vojnih aviona sa Kozirjevim za koga je govorio da je proamerički orijentisan.

 

***

U Beograd smo stigli „Falkonom“ istog dana uveče, oko 22 časa. Na aerodromu, kao ni prilikom odlaska, nije bilo zvaničnog dočeka, niti novinara. Na insistiranje Jovice Stanišića pošli smo, na piće, u vilu u Užičkoj koju je SDB koristila za svoje goste. Činilo mi se da je Jovica Stanišić želeo da u opuštenoj atmosferi ublaži neprijatne efekte žustre rasprave sa Miloševićem u avionu tokom leta za Moskvu. Posluženi smo u bašti vile. Razgovaralo se dugo i opušteno, uz piće. Milošević je bio zadovoljan rezultatima svoje posete Rusiji. Meni, koji nikada ranije nisam bio u takvom društvu i takvim okolnostima, sve je bilo izuzetno interesantno i neobično.

 

Zapažanja:

Jeljcinov prilaz i predlog predstavljaju preteču Dejtonske konferencije. On odražava politiku Rusije koja, u datom trenutku i uslovima, nastoji da ponudi mehanizam za nalaženje kompromisnog rešenja bosanskog konflikta i ukidanje sankcija prema Jugoslaviji. Pri tome, koristi bliske odnose sa SR Jugoslavijom što je i razlog podrške Zapada. Jeljcin, pogotovu njegovo okruženje oličeno u stavovima Kozirjeva (i Čeronomirdina), vode računa o interesima i reakcijama Zapada, pre svega SAD, VB i Nemačke, ali otuda za svoje poteze dobijaju strogo doziranu podršku. O tome, pored ostalog, svedoči i otkazivanje dolaska Tuđmana u Moskvu, što svakako nije rezultat autonomne odluke samog Zagreba. Zapad je u svojoj politici upravljanja jugoslovenskom krizom, očigledno, ostavio Jeljcinu ograničen mandat – samo da utiče na Miloševića, odnosno da od njega obezbeđuje i „isporučuje“ koncesije, prvenstveno, u vidu pritiska na rukovodstvo Srba u BiH, dok Tuđmana i Izetbegovića drži pod svojom isključivom kontrolom. Razume se, Jeljcin je svestan da pri tome ima bar dva ograničenja. Prvo, da Milošević nije lak za „obrađivanje“, da mu je jasno da SAD i VB vode antisrpsku politiku, a da je politika Nemačke inspirisana revanšizmom, te da, sve u svemu, Milošević ima svoje granice popuštanja. Drugo Jeljcinovo ograničenje je preovlađujuće rusko javno mnjenje i ruska državna Duma koji očekuju podršku Rusije Jugoslaviji, odnosno Jeljcina Miloševiću.

Pada u oči da se u objavljenim tačkama Jeljcinovog plana ne pominje zahtev za ukidanje sankcija, inicijativa za sednicu SB UN o sankcijama sa ocenom da Milošević i Jugoslavija vode miroljubivu politiku, niti se navodi da će Rusija jednostrano ukinuti sankcije ukoliko to ne učini međunarodna zajednica. Takav stav ostao je na nivou izjave na konferenciji za novinare. To je značajno, ali svakako manje nego da je deo zvaničnog dokumenta. Da li je to Jeljcin namenio ruskoj javnosti, ili je Kozirjev izostavio iz teksta „Pet tačaka“ iz staranja da ne naljuti „zapadne partnere Rusije“? U dokumentu se, inače, prepoznaje „rukopis“ Kozirjeva. Što nije mogao da ispravi u izjavi Jeljcina pred TV kamerama, Kozirjev je, verujem, pedantno ispravio u tekstu Plana od pet tačaka. U krajnjem slučaju, rezultati Jeljcinovog plana, nezavisno od toga koliko su formulacije bile usklađene ili disonantne sa izjavom Jeljcina ili očekivanjima Miloševića, zavisili su od angažovanja ruske diplomatije tog vremena kojom je rukovodio Kozirjev. Posle razgovora u Kremlju i ponašanja Kozirjeva koji je više puta, pred svim učesnicima, grubo ispravljao Jeljcina, stekao sam nedvosmislen utisak da rusko Ministarstvo inostranih dela (MID) neće širiti, niti se upravljati stavovima koji ne bi bili po volji Kozirjeva, makar se radilo i o stavovima samog Jeljcina. S druge strane,  Jeljljcin je birao, ili bar potvrdio Kozirjeva kao ministra i svog saradnika.

Očekivanje Kozirjeva i Jeljcina da Milošević podrži Biltov plan pre verifikacija Kontakt grupe i Saveta bezbednosti, stav da je od procedure u Kontakt grupi i SB UN bitnije da li plan podržavaju SAD i traženje javnog distanciranja od rukovodstva bosanskih Srba, sve to govori da  Rusija, u osnovi, sledi i ojačava pritiske SAD, posebno zahtev da Milošević izoluje i oslabi Srbe u njihovim odnosima prema Muslimanima i Hrvatima u BiH.

Milošević je uoči posete Moskvi, pored ostalih, tražio da se planira i njegov razgovor sa premijerom Černomirdinom. Posle izjave Jeljcina tokom razgovora da će dati instrukciju Černomirdinu da odmah naruči uvoz žita iz Jugoslavije navodeći čak i to da se transport obavi Dunavom, Milošević je podsetio na svoju inicijativu za susret sa Černomirdinim i zamolio Kozirjeva da proveri kada će se susret održati. Po dolasku na ručak u vilu na Lenjinskim brdima, Kozirjev je saopštio da je proverio i utvrdio da Černomirdin navodno nije u Moskvi. Svi drugi susreti koje je Milošević tražio bili su ostvareni, osim susreta sa Černomirdinom. Ostalo je neobjašnjeno zašto su odsustvo Černomirdina i nemogućnost razgovora sa njim saopšteni tek posle završenih razgovora sa Jeljcinom i lične urgencije Miloševića, a ne pre toga.

ČIJI JE BIO ČERNOMIRDIN?

Ovo podsećanje na jedan izuzetan istorijski trenutak povod je i da čitaocima ukažemo:    general pukovnik Leonid Ivašov je u intervjuu za 312. broj „Pečata“ (28. marta 2014) opširno govorio o ulozi Viktora Černomirdina u pregovorima o prekidu rata na Kosovu. Ivašov je otvoreno rekao da je Černomirdin imenovan za specijalnog izaslanika Rusije na zahtev Bila Klintona, predsednika SAD, jer je bio blizak prijatelj sa tadašnjim američkim potpredsednikom Alom Gorom, a kako bi mu se pomoglo da nasledi Jeljcina na mestu prvog čoveka Rusije – zauzvrat je zauzeo vrlo blagonaklon stav prema predlozima američkog izaslanika Strouba Talbota, što je Ivašov okarakterisao kao „veleizdaju“. Zbog Černomirdinovog ponašanja, Ivašov je povukao vojnu delegaciju sa pregovora i iz ruske ambasade u Nemačkoj, te izvestio Jeljcina da je „Černomirdin sasvim izašao iz okvira direktive i da je izvršio akt izdaje“. Nakon toga, u avionu, pri povratku u Moskvu Ivašov se žestoko posvađao sa Černomirdinom. Ivašov je rekao i da je tokom kasnijih razgovora sa Miloševićem, Černomirdin bio čvršći i od samih Amerikanaca i postavljao uslove za koje nije imao ničije ovlašćenje, „čak ni američko“.

[/restrictedarea]