Gde su deca naša?

Albanska golgota: sto godina kasnije

Piše Miloš Vojinović

Povlačenje preko albanskih planina ostalo je u sećanju srpskog naroda kao jedna od najupečatljivijih epizoda srpske istorije, na koju se vredi vratiti danas, čitav vek nakon ovog natčovečanskog podviga

Na brdu Golgota, nedaleko od zidina grada Jerusalima, razapet je Isus Hristos. U čitavom hrišćanskom svetu sama reč Golgota postala je simbol za najveću tragediju i patnju. Uprkos stradanjima srpske vojske na Ceru i Kolubari, na Mačkovom Kamenu i Kajmakčalanu, pored stradanja civila u Mačvi i zločina bugarskih trupa u Surdulici i drugde, u sećanjima onih koji su Prvi svetski rat preživeli Golgota je mogla biti samo ona albanska.

HODALI SMO PO MRTIMA Situacija u kojoj se Kraljevina Srbija našla u leto 1915. bila je noćna mora za svakog stratega. Vojne efektive su bile znatno oslabljene surovim i krvavim borbama iz 1914. godine. Vojnici su bili iscrpljeni, a vojna tehnika izraubovana. Hrane je bilo nedovoljno, rat je ostavljao posledice po ekonomiju u celini. Mnogo surovijim nego neprijateljsko oružje pokazale su se bolesti. Tifus, šarlah i velike boginje harali su čitavom Srbijom. Američki novinar Džon Rid zabeležio je da se nalazi u „zemlji u kojoj su bojna polja, sela i drumovi zaudarali na plitko zakopane mrtvace“.

„Hodali smo po mrtvima, toliko ih je mnogo bilo“, pisao je Rid.

Spoljnopolitički položaj Kraljevine Srbije nije bio ništa bolji. Na severnim i zapadnim granicama Srbije konsolidovale su se trupe Habzburške monarhije, željne da se osvete za poraze na Ceru i Kolubari. Na istoku, Bugarska je priželjkivala novo crtanje granica na Balkanu. Vojne operacije savezničkih zemalja nisu išle dobro. Ruska vojska pretrpela je težak poraz u ofanzivi na liniji Gorlice–Tarnov, dok su Britanci doživljavali neuspeh za neuspehom na Galipolju. Saveznici su i diplomatski doveli Srbiju u težak položaj Londonskim ugovorom iz aprila 1915. kojim je veliki deo teritorija na koje je pretendovala Srbija obećan Italiji, dok su Bugarskoj tajno nuđene teritorije koje su već pripadale Kraljevini Srbiji. Saveznici su bili daleko, a neprijatelj je bio blizu i spremao se za novi napad.

[restrictedarea]

U takvim okolnostima srpska vlada početkom oktobra suočila se sa napadom iz tri pravca. Pod zajedničkom komandom feldmaršala Avgusta Makenzena Austrougarska i Nemačka napale su Srbiju 6. oktobra sa zapada i severa, dok je nekoliko dana kasnije Bugarska iznenada ušla u rat i napala Srbiju sa istoka. Ključna strateška mesta: Beograd, Smederevo, Požarevac i Golubac brzo su osvojeni od strane artiljerijski i brojčano dominantne nemačke vojske i srpske trupe su bile primorane na povlačenje. Plan srpske vrhovne komande da se vojska postepeno povlači prema Grčkoj bio je osujećen bugarskim napredovanjem i zauzimanjem Kačaničke klisure, ključnog čvorišta na liniji Niš–Skoplje. Vojvoda Živojin Mišić i dalje je verovao u snagu srpskog oružja, predlagao je koncetraciju svih srpskih snaga na Kosovu. Verovao je da se tu može zadati odlučan udar neprijatelju. Ipak, generalštab nije bio uveren u izvodljivost Mišićevog plana, a srpska vojska je morala da pronađe drugi put.

GO KAMEN I U NJEMU UREZANA STAZA Jedna od važnijih knjiga u školovanju srpskih oficira bilo je delo „O ratu“ čuvenog teoretičara Karla fon Klauzevica. Tu su se srpski oficiri upoznali i sa taktikom povlačenja unutar zemlje koja je imala za cilj slabljenje oružane moći neprijatelja. Sve je to srpskim oficirima bilo dobro poznato, ali dalje i dublje u srpsku teritoriju od Kosova se nije moglo. U izuzetno teškim trenucima Vlada i Vrhovna komanda donele su odluku 25. novembra da se krene put Albanske obale.

Ono što je usledilo ostalo je zapamćeno kao najveća vojna evakuacija izvedena do tada. Brojnošću ju je prevazišla tek evakuacija britanske vojske iz Francuske u leto 1940. u okolini mesta Dankirka. Dok su britanske trupe imale sreću da ih u pozno proleće prati i povoljno vreme, u vreme kada se srpska vojska pokrenula ka albanskom primorju blatnjavi putevi počelu su da mrznu, kiša je postajala ledena, a mraz nije prestajao. Uprkos svim okolnostima, predsednik vlade Nikola Pašić je odluku da se krene u evakuaciju smatrao jedinom koja je omogućavala održavanje nezavisnosti Srbije u budućnosti.

Na put nije pošla samo vojska. Zajedno sa njima krenuli su i brojni civili, političari, većina narodnih poslanika, čak i neke strane diplomate, kao i britanski admiral Ernest Trubridž. Tu su bili i kralj Petar i regent Aleksandar. Čuveni komediograf Branislav Nušić je takođe bio tu, delio je sudbinu sa svojim narodom. Svoje uspomene zabeležio je u svojoj, čini se nedovoljno poznatoj i zapostavljenoj knjizi Devetstopetnaesta: tragedija jednog naroda. Već od samog početka bilo je teško. „Što se dublje u planinu zalazi, put je sve strmenitiji, sve teži, jer je go kamen i u njemu urezana uska staza, pod kojom zjapi provalija“, pisao je Nušić. „Kralj ne može, njemu i inače klecaju kolena. Kliza se i pada. Dižu ga, on polazi, pa se opet kliza i pada.“

Za Nušićev tradicionalni stil, prepun humora i satire, nije bilo u mesta u njegovim sećanjima na Albansku golgotu. Pisao je: „To su bili dugi, beskrajni, u vrste postrojeni redovi gladne dece. Išlo ih je četvoro po četvoro u vojničkom redu, a nevojnička držanja. Prolazili su, prolazili sat, dva i tri.“ Istoričar se danas nalazi pred teškim izazovom: kako predstaviti čitaocu iskustvo onih koji su se povlačili, kako preneti svu muku, svu neizvesnost i patnju koju su osećali vojnici i civili u visovima Albanije.

KOSTURI NA GOLOJ ZEMLJI Iako je istorija zapamtila Milana Nedića pre svega kao predsednika Vlade nacionalnog spasa u okupiranoj Srbiji tokom Drugog svetskog rata, trebalo bi se podsetiti da je kao mladi pukovnik Nedić učestvovao i u povlačenju preko Albanije, o čemu je ostavio važna sećanja u delu Srpska vojska na Albanskoj golgoti, objavljenom 1937. godine.

„I tako jedan deo srpskog naroda napusti svoju rodnu grudu, ponese krst mučenika i krete se u svet“, pisao je Nedić. Kretanje kroz stranu zemlju i kontakt sa ne uvek prijateljski raspoloženim albanskim stanovništvom bio je strašan izazov za logistiku, koji nikako nije mogao biti prevaziđen. Pored zime i spavanja u snegu, glad je ostala najjače sećanje kod onih koji su Albansku golgotu preživeli. Nedić je pisao: „Nigde drveta da se vatra naloži, vojnici ogreju i očiste. Bedni, izgladneli, umorni i prozebli morali su ovi kosturi bivakovati usred zime na goloj zemlji.“

Čak i kada su vojska i civili stigli do Skadra na Bojani, povlačenje nije ni bilo blizu kraja. Ne samo da saveznički brodovi za evakuaciju nisu stizali potrebnom brzinom već je i najbliža albanska luka Medova bila nedovoljno duboka za pristajanje većih brodova. Medova je bila nepovoljna jer se nalazila i u dometu austrougarskih hidroaviona i podmornica stacioniranih u Kotoru. Marš se morao nastaviti i dalje na jug, sve do Drača i Valone. Upravo je duž albanske obale, a ne u planinama, smrt uzela najveći danak.

„UNIŠTENA ARMIJA“ NIJE UNIŠTENA Sam oporavak srpske vojske, na Krfu i u Bizerti, ostrvo Vido i Plava grobnica, dolazak na Solunski front, Kajmakčalan i proboj fronta 1918. godine spadaju u dobro poznate epizode srpske istorije. Kada se danas razmišlja o povlačenju preko Albanije, samo povlačenje posmatra se kao epizoda u velikoj epopeji čitavog Prvog svetskog rata, epopeji sa srećnim krajem. Savremenici nisu znali kako će se rat završiti. Odlazak iz zemlje značio je odlazak u nepoznato, niko nije mogao znati kako će se rat završiti.

Dragiša Vasić je verovao da u srpskoj istoriji nije bilo ničega težeg i strašnijeg od Albanske golgote. Stradanje od zime i gladi bilo je samo pojačano napuštanjem domovine. Srpskoj kulturi je pored proznih sećanja savremenika ostala i poezija, a možda su upravo stihovi najbolji način da se razumeju oni koji su prešli Albaniju. Pesnik Milutin Bojić bio je jedan od onih koji su se povukli sa srpskom vojskom. U zbirci Pesme bola i ponosa objavljenoj 1917. godine, kada se ishod rata još uvek nije znao, Bojić je objavio pesmu Bez domovine:

Bol nas jedan zorom kao truba budi,

Bolom jednim svaka nalita je čaša,

Bolom jednim krišom plaču naše grudi:

Gde su deca naša?

Kada su centralne sile okupirale Srbiju, njihova propaganda je ponosno javljala da je srpska vojna sila uništena. Samo nekoliko meseci kasnije usledilo je veliko iznenađenje. „Uništena armija“ pojavila se na Solunskom frontu gde je, počevši od borbi za Kajmakčalan u septembru 1916. godine, pa sve do konačnog proboja u septembru 1918, igrala odsudnu ulogu.

[/restrictedarea]