Vučićev prepad izborima

Piše Nikola Vrzić

Ako i američki magazin „Politiko“ priznaje da aktuelni premijer Srbije Aleksandar Vučić ima „više od 50 odsto podrške, dok je opozicija slaba i podeljena“, koliko tačno razloga ovdašnja NATO opozicija i njeni potencijalni saveznici imaju za radovanje zato što su, uz lokalne i pokrajinske kojima je ionako vreme, proteklog vikenda neformalno raspisani i vanredni parlamentarni izbori?

Toliko su puta u poslednjih šest do osam meseci čelnici Srpske napredne stranke pozivali svog predsednika Aleksandra Vučića da raspiše vanredne parlamentarne izbore, i (isto) toliko puta se u istom periodu Vučić tim pozivima nije odazvao, a i naši javni intelektualci, analitičari koje mediji pozivaju u goste, za sve to su vreme silan napor uložili da javnosti objasne kako izbori zaista nisu potrebni, da se, ne bez razloga, pomislilo da izbora zbilja neće biti ni pošto je – posle prošlonedeljnog susreta sa zamenikom ruskog premijera Dmitrijem Rogozinom – Vučić još jednom rekao da bi „voleo da izbegne“ vanredno glasanje za poslanike u Skupštini Srbije.

RUSKI FAKTOR „Pečat“ je pak prošle nedelje, analizirajući efekte Rogozinove posete i srpsko-ruskog približavanja u eri sve zaoštrenijih odnosa Rusije i Zapada, najavljujući pritom da će nezadovoljstvo Zapada ovim približavanjem biti izraženo u udarima na Vučićevu vladu, napisao: „Sav ovaj razvoj događaja – očekivani udari i spolja i iznutra – Vučića bi morao da natera na raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Zašto? Zato što je sada na vrhuncu popularnosti; zato što će na izborima tu popularnost i kapitalizovati; zato što je opozicija u spomenutom nokdaunu; zato što će ojačati svoju poziciju pred udarima koji mu slede ako se ne preokrene u skladu s američkim interesom. U suprotnom, slede mu dve godine konstantnih udaraca i slabljenja, dve godine poklonjene protivnicima da se konsoliduju i ojačani izađu pred njega oslabljenog. A na njegovu odluku o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora moralo bi da utiče i stanje svetske ekonomije, sve sklonije spektakularnom padu.“

Uzgred budi rečeno, londonski je „Telegraf“ ovog vikenda pokazao i da naša početna teza – o nezadovoljstvu evroatlantskog Zapada odnosima Srbije i Rusije – i te kako stoji čvrsto. „Američke obaveštajne agencije sprovešće veliku istragu infiltriranja Kremlja u političke partije u Evropi“, otkrio je „Telegraf“. „Džejms Kleper, direktor američke Nacionalne obaveštajne službe, dobio je instrukciju Kongresa da sprovede veliku proveru prikrivenog ruskog finansiranja evropskih partija tokom protekle decenije. Ova provera izraz je rastuće brige u Vašingtonu zbog odlučnosti Moskve da iskoristi nejedinstvo Evrope…“ I ima li još mesta sumnji u način na koji će Vašington reagovati na srpski zahtev Rusiji za ruskim oružjem, čije je postojanje prošle nedelje eksplicitno potvrdio i sam Rogozin?

[restrictedarea]

STRAH OD IZBORA Elem, Aleksandar Vučić je ove nedelje, na sednici Glavnog odbora SNS-a, obznanio: „Idemo na izbore!“ Razlog koji je za to naveo – učvršćivanje našeg puta u Evropsku uniju – očigledno ne stoji, ako ne zbog pitanja hoće li Evropska unija uopšte i predstavljati ikakav faktor do ovog proleća i održavanja izbora, a onda zbog toga što ni u sadašnjem sazivu Skupštine Srbije ne postoji (s izuzetkom jednog poslanika SNP-a Nenada Popovića, to jest) nijedna stranka koja se tom putu u EU protivi. Što će reći da je Evropsku uniju Vučić ponudio samo kao izgovor, da bi prikrio svoje prave razloge. A da li se pravi razlog nalazi u pukom produženju vlasti za još dve godine, ili u scenariju koji smo najavili kao izgledan (pojačani američki pritisci), cenićemo po svetlostima i senkama srpsko-rusko-evroatlantskih odnosa u periodu koji je pred nama.

Tek, Vučićev predlog da vanredni izbori budu raspisani članovi GO SNS-a prihvatili su, a i kako bi, aklamacijom, a podjednako oduševljenje Vučićevom iznenadnom presudom da se ide na izbore morali su da iskažu i lideri opozicije, jer bi inače izgledalo da se izbora plaše a to im izborne šanse baš i ne bi osnažilo.

Pri čemu za strah od izbora imaju poprilično valjane razloge. Kao što je „Pečat“ prošle nedelje otkrio, interna istraživanja naših zapadnih prijatelja pokazuju da je Vučić „na preko 50 odsto podrške“ (uz podatak da je NATO na 7 odsto podrške), a ovu „Pečatovu“ informaciju potvrđuje ovih dana i američki magazin „Politiko“ koji, u tekstu posvećenom najavi vanrednih srpskih izbora, konstatuje: „SNS ima više od 50 odsto podrške, dok je opozicija slaba i podeljena… ‘Vučić je dobar u izborima, voli ih, a njegova popularnost je izuzetno postojana uprkos sprovođenju teških reformi koje uključuju fiskalnu konsolidaciju i strukturne reforme’, napisao je Timoti Eš, analitičar tržišta u razvoju u investicionoj banci Nomura. ‘Tako da se u ovom času čini nezamislivim da bi mogla da izostane ubedljiva pobeda SNS-a.’“

 

PROEVROPSKE DEOBE Ubedljivoj pobedi SNS-a, koju prognozira analitičar investicione banke Nomura, bez sumnje će pomoći i spomenuto, hronično, stanje slabe i podeljene srpske opozicije, koja već i tom svojom podeljenošću svedoči da je raspisivanjem vanrednih izbora uhvaćena nespremna, takoreći na prepad.

Bojan Pajtić, predsednik onoga što je ostalo od Demokratske stranke, sazvao je ovog utorka sastanak proevropske opozicije, to jest, uglavnom svojih bivših stranačkih kolega sad rasutih po različitim strankama baš zato što nisu mogli da se održe u jednoj. Na sastanku s Pajtićem bili su Boris Tadić koji se od DS-a otcepio dok je na njegovom čelu bio Dragan Đilas zato što je Đilas ušao u pregovore sa Zoranom Živkovićem (B. Tadić, 30. januar 2014: „Danas sam odlučio da izađem iz članstva u DS-u zato što se u politički blok oko DS-a vraćaju ljudi koji su joj doneli epitet aferaške i korupcionaške stranke.“), Čedomir Jovanović koji je iz DS-a otišao kada je na njegovo čelo došao Boris Tadić a od pre nekoliko dana je sa Tadićem u koaliciji, Zoran Živković koji je DS napustio 2012. posle dogovora Tadića i Đilasa da Đilas nasledi Tadića (saopštivši tom prilikom da „Demokratska stranka već više od osam godina nije demokratska, a od danas više nije ni stranka“), Dušan Petrović koji je izbačen iz DS-a 2013, Janko Veselinović koji je napustio DS 3. februara 2014. („Kadrovska politika novog rukovodstva bila je katastrofalna… Ti ljudi u članstvu i među građanima ne ulivaju poverenje, niti ih je njihov profesionalni angažman preporučio za takva mesta.“) i prišao Tadiću, 26. maja 2015. napustio Tadićev SDS a 1. juna rekao da neće u savez sa DS-om. Na sastanku kod Pajtića bili su i bivši gradonačelnik Zaječara Boško Ničić, Sulejman Ugljanin, te predstavnici još nekih partija i udruženja čija su imena toliko poznata javnosti da nisu ni navedena u vestima sa sastanka, valjda zbog uštede prostora. Na sastanku se nije pojavio Nenad Čanak iako je bio uredno pozvan, baš kao ni Saša Radulović („Dosta je bilo“) koji poziva na ujedinjenje proevropske opozicije ali sastanku proevropske opozicije nije prisustvovao zato što je imao primedbe na prisustvo nekih svojih kolega. I konačno, da i njega spomenemo, kod Pajtića nije bio ni Borko Stefanović (Levica Srbije), ali s opravdanijim razlogom od Radulovića: Pajtić ga nije ni pozvao.

Iako je, posle sastanka ovako solidne družine, Pajtić izjavio da je opozicija „blizu odluke da zajedno nastupi na vanrednim parlamentarnim izborima“, već dan kasnije ispostavilo se da od toga nema ništa. „Juče smo se dogovorili da želimo fer izbore, da ne želimo sa Vučićevim sadašnjim strankama na vlasti da formiramo vlast (…) ali to nije dogovor o zajedničkom nastupu na izborima“, rekao je Tadić ove srede, dodajući da je „besmisleno pozivati na sastanke 20, 30, 40 stranaka, koje sve zajedno imaju 45 glasova“, uz pojašnjenje da je Pajtiću predložio da se ide s jednom listom ali je „iz DS usledio stav da im je svejedno i da može i jedno i drugo. Vidim da neke stranke opozicije ne mogu sa nama, ali ne možemo ni mi sa njima“.

Tako da, kako sada stvari stoje, što se tiče konkurencije među proevropskim strankama, Aleksandar Vučić nema razloga za brigu već za likovanje. Žuta opozicija u svim svojim nijansama, izgleda, na izbore će u barem dve-tri kolone (u jednoj su Tadić, Č. Jovanović i Čanak, u drugoj Pajtić, Zoran Živković i valjda još poneko, u trećoj Borko Stefanović, nejasno je zasad gde će Saša Radulović…), a kako svi ciljaju na isto, a uz to i suženo biračko telo, po prirodi stvari će biti primorani da, osim što će napadati Vučića, napadnu i jedni druge, čime će jedni drugima dodatno umanjiti šanse za uspeh a uspehom će moći da smatraju sve što osvoje iznad pet odsto glasova.

U teško zamislivom ali ipak teoretski mogućem slučaju da se ipak ujedine, uprkos svim međusobnim animozitetima i ličnim omrazama, biće to znak da ih je ujedinila neka tuđa ruka. Da ne okolišamo, američka, jer nijedna druga to nije u stanju niti za tim ima interesa. Uostalom, Čedomir Jovanović i Boris Tadić već su javno podržali ulazak Srbije u NATO i time se NATO-u preporučili da ih podrži, i, pridruže li im se i ostali, makar će biti potpuno jasno da imamo posla s NATO kopnenim trupama u Srbiji a oni će mirno moći da nasrnu na onih sedam odsto građana Srbije koji podržavaju ulazak naše zemlje u njihov vojni pakt.

NATO ruka u srpskoj predizbornoj kampanji, sve i ako do ujedinjenja opozicije ne dođe, moći će da bude detektovana i ako – kao što smo već najavili – na aktuelnu vladu nastave da nasrću nevladine organizacije i nezavisni mediji i internet portali čiji se izvori finansiranja mogu pronaći u Briselu i Vašingtonu i dalje u evroatlantskoj okolini, pre svega lansiranjem (stvarnih ili iskonstruisanih) afera usmerenih isključivo protiv Vučića i njegovih saradnika. I pride treba biti oprezan pokrenu li se „izađi i glasaj“ predizborne kampanje. Iza takvih kampanja, pokazale su nam depeše „Vikiliksa“, stoje Amerikanci i njihov novac i interesi – bilo je tako i 2007. i 2008. godine – a razlog za njihovo pokretanje u 2016. godini može se pronaći u procenama, koje se već pojavljuju, da bi veća izlaznost mogla da koristi Vučićevoj opoziciji. Ovo iz razloga što su glasači partija aktuelne vlasti po pravilu disciplinovaniji i na izbore će svakako, te bi manja izlaznost značila da su kod kuće ostali potencijalni opozicioni birači. Pa otuda i „izađi i glasaj“ kampanje i upozorenja da izborna apstinencija u stvari predstavlja glas za Vučića.

KAMPANJE Kakva će biti kampanja proevropske opozicije? Naročito proevropska ne može, već i zato što im je ovu temu, otvaranjem prvih pregovaračkih poglavlja sa EU, Vučić uspešno ukrao, i poprilično će neuverljivo zazvučati optužbe da odjednom on predstavlja prepreku na evropskom putu Srbije. Otvoreno natovska kampanja takođe ne može da bude, zbog spomenutog ne-u-NATO raspoloženja u Srbiji. Neće Vučiću smeti ni da zamere na zbližavanju s Rusijom, opet, zbog preovlađujućeg raspoloženja u Srbiji. I otuda će kampanja jedino moći da im bude bazirana na ličnim napadima na aktuelnog premijera i njegovo okruženje, što obećava kampanju s malo do nimalo državne politike i ozbiljnih alternativa, a punu niskih strasti i još nižih uvreda, dakle, prljavu.

Šta je s patriotskom opozicijom? Predizbornim savezom DSS-a i Dveri izbegnuta je njena fragmentacija na (mnogo) više od dva bloka (u drugom su radikali Vojislava Šešelja). Zamka koju bi ova grupacija morala da izbegne nalazi se u prihvatanju proevropske (žute) ad hominem antivučićevske retorike; i zato što proevropljanima, zbog medijske podrške koji ovi imaju a oni nemaju, ne mogu da pariraju, i zato što od njih zaista moraju da se razlikuju jer je to stvar dobrog ukusa, i zbog izbegavanja sumnji da su u dosluhu. Ali takva im vrsta kampanje, kakvu bi diktirali žuti proevropljani, zapravo i nije potrebna. Patriotska srpska opozicija, sastavljena od zdravih evroskeptičnih snaga, danas ima idealnu priliku da se izdvoji iz onog mulja i vrati državnu politiku u srpsku predizbornu kampanju, argumentovanim zalaganjem za prekid pogubnih EU integracija. Uostalom, sva istraživanja pokazuju da se barem četvrtina srpskog biračkog tela izrikom protivi ovim integracijama, i to je baza koju bi ovaj deo srpske opozicije morao da iskoristi inače će zaista potonuti u potpunu irelevantnost, možda i zasluženo ako svoju priliku ne bude umeo da iskoristi.

A Vučić i njegov koalicioni partner Ivica Dačić? Dačić će jednostavno nastaviti da bude Dačić jer se to, već godinama unazad, šta god da to tačno bilo, pokazuje kao uspešno, dok će Aleksandar Vučić raditi ono što i sada radi jer je ionako, budući na vlasti, on u permanentnoj kampanji, i najvažnije će biti ono što će uslediti kada se kampanje završe, i kada vidimo kako će i kuda, ostvare li se prognoze, nastaviti da vodi Srbiju…

[/restrictedarea]