Prof. dr Dragan Simeunović / PRVI DEO/ – Terorizam, migracije i povratak nacionalne države

Razgovarala Mila Milosavljević

Potvrđuje se, u životu i praksi, da nacionalne države ne samo da nisu nestale pred naletom globalizacije već se stalno dokazuju kao vitalne tvorevine koje i te kako imaju budućnost. Migracije su bile samo okidač da se pokaže kako još uvek ne može bez nacionalne države. Ma šta neki pričali svi smo mi pomalo nacionalisti. U pravu je Ludvig Flek kada kaže da svi gledamo na svet svojim očima, ali da ga vidimo očima naših kolektiviteta: nacije, verske grupe, rase, u krajnjem i porodice

Bogat stvaralački opus našeg sagovornika čini sedamnaest knjiga i preko dvesta članaka, mahom prevedenih, i to na devet jezika. Član je više inostranih akademija nauka, a u SANU je dugogodišnji sekretar Odbora za društvenu teoriju i filozofiju. Simeunovićeva knjiga „Nacija i globalizacija“ sa predgovorom Vladete Jerotića, prošlogodišnje „Prosvetino“ izdanje, sadrži niz ocena i predviđanja koja su se vrlo brzo pokazala kao tačna, između ostalog i ona o ne samo uspešnom preživljavanju nacionalne države pred naletom globalizacije već i o njenom povratku.

Profesor Fakulteta političkih nauka dr Dragan Simeunović jedan je od retkih vrhunskih intelektualaca koji, uz poznavanje teorije, ima odličan uvid u političku praksu. U inostranstvu važi za vrhunskog prognozera političkih zbivanja i vrlo cenjenog eksperta za kontraterorizam. Svetski ugled su mu donela predavanja i smela istupanja u desetinama stranih zemalja, kao i veoma uspešna saradnja sa najznačajnijim međunarodnim organizacijama, od UN do Svetske banke. Trenutno je angažovan kao ekspert pri Evropskoj komisiji u Briselu za pitanja bezbednosti i migracija. U razgovoru za „Pečat“, Simeunović pojašnjava kako su terorizam i migracije doprineli osnaženju nacionalne države uprkos tome što je ona, još početkom 90-ih, bila otpisana.

 Tragedija koja je, u „režiji“ terorista, zadesila Pariz zahteva vaš komentar francuskog sistema bezbednosti. Da li se ona mogla sprečiti?

Nažalost, uz saosećanje zbog mase žrtava, moram reći da koliko su teroristi u Parizu bili uspešni, toliko je ponovo podbacio francuski bezbednosni aparat. Da francuske službe bezbednosti odavno nisu ono što su nekad bile, pokazao je još napad na redakciju lista Šarli ebdo. Već tada sam javno izneo uverenje da bi sve rukovodstvo francuskih bezbednosnih struktura trebalo pod hitno da podnese ostavku, ne zato da bi bilo kažnjeno zbog raznih propusta nego da bi ustupilo mesto sposobnijim kadrovima kako ne bi došlo do novih tragedija u toj zemlji. Koliko znam to nije učinjeno, a ne vidim da to u Francuskoj iko traži i sada. Glavna greška francuskog sistema bezbednosti je u nedovoljnoj saradnji sa drugima u borbi protiv terorizma. Nije reč samo o tome da nisu davali dovoljno informacije drugima već i o tome da nisu možda dovoljno uvažavali mišljenja i saznanja drugih. Pored toga, da bi se sprečili ovakvi napadi, potrebna je vrlo temeljna reorganizacija bezbednosnih službi i uvećanje broja operativaca, uopšte više novca. Ako hoćete da budete bezbedniji, to zahteva dodatne izdatke i na tome ne sme da se štedi.

Kada ste na samom početku 90-ih godina objavili prvu knjigu o novom svetskom poretku i novoj nacionalnoj državi, koja će uskoro potom biti prevedena u Francuskoj i doživeti veliki uspeh, optuživali su vas i sa leve i sa desne strane za ideološku jeres. Sada, kada vam i aktuelni terorizam i razna druga zbivanja u Evropi podstaknuta migracijama daju za pravo, kada države koje su i sebi i drugima odricale pravo na suverenitet podižu zidove i obnavljaju među sobom nacionalne granice!, bilo bi razumljivo da osećate satisfakciju.

Nikada se nisam mnogo obazirao na ideološki zasnovane primedbe. Važno je što se u praksi potvrđuje da nacionalne države ne samo da nisu nestale pred naletom globalizacije već se stalno dokazuju kao vitalne tvorevine koje i te kako imaju budućnost. Istorija nas uči da nedovršeni procesi i političke pojave koje se nisu potrošile imaju tendenciju obnavljanja. To se recimo desilo sa kapitalizmom u nas. Samo zbog ideološkog slepila, u nas niko sve do samog kraja osamdesetih godina prošlog veka nije verovao da je moguć povratak višepartijskog sistema i kapitalizma.

[restrictedarea]

Sredinom osamdesetih objavili ste svoje prve knjige o mogućnostima obnove političkog pluralizma i kapitalizma, prva je odmah postala politički hit, a ona o pluralizmu je morala da čeka izvesno vreme. Da li je radila cenzura?

Gradski komitet nezvanično nije dozvoljavao izdavaču da se knjiga štampa. Pravu cenzuru sam doživeo tek u drugoj polovini 90-ih kada je zabranjena pozorišna predstava „Poredak  svetski novi ili predviđanje sudbine“ za koju sam napisao scenario. Morao sam čak da se na izvesno vreme sklonim iz zemlje. Što se tiče tih mojih prvih najava povratka višestranaštva, one su, ako se izuzme jedan oštar napad na mene u slovenačkom marksističkom časopisu, bile tih osamdesetih dočekane više kao teorijski nestašluk  nego kao realna mogućnost. O tome svedoči pedesetak intervjua u kojima nema nijedne optužbe već mnogo novinarske radoznalosti. Tada su ljudi bili toliko mentalno zaraženi verom u pravolinijski razvoj istorije da su mislili da su odista svaki dan korak bliže komunizmu. Danas pak oni koji su zaraženi virusom globalizma isto tako misle da drugog puta nema, niti da povrataka može biti. Interesantno je kako je čovek u isti mah i umno i samoograničeno biće.

Evropa je uz SAD bila i ostala ključni medijator i upravljač procesima globalizacije koji su pretpostavljali likvidaciju nacionalne države kao nečeg preživelog. Sada članice EU spas pred pošašću migracija traže u svojim nacionalnim okvirima, pravdaju se nacionalnim interesom i podižu ograde na odavno izbrisanim granicama. Događa li se ono što ste predvideli?

Jedino politički ostrašćeni umovi mogu biti samo za globalizaciju ili samo za nacionalnu državu. U pitanju je večni odnos opšteg i posebnog koji je jedan od principa ustrojstva sveta. To što su nosioci sveopšte zamišljenog globalnog projekta hteli da ukinu nacionalnu državu kao posebnost bilo je jednako nerealno kao i žudnja da nacionalne države budu apsolutno nepovezane i nezavisne. Međuzavisnost je ljudska sudbina. Preneto na makrosocijalni nivo to znači da moramo učestvovati u opštem, a da pritom ostanemo svoj na svome, ono što jesmo sa punom mogućnošću adaptiranja svemu boljem, što ne znači automatski i svemu novom.

Kako terorizam doprinosi opstanku nacionalne države

Tako što kao ekstremna opasnost tera države da se poput puža uvlače u svoje kućice. Pored toga postoji nešto što se zove nacionalni interes i shodno tome i nacionalna bezbednost. Njihovo ostvarivanje i zaštita je veoma složen posao koji usložnjavaju razni faktori, između ostalog i neka vrsta tradicionalnog pristupa. U pitanju je odnos tradicije obaveštajnog rada kao strogo nacionalnog posla i savremenog terorizma kao sve više i više globalnog izazova. Borba protiv terorizma se svuda u svetu najviše vodi preko obaveštajnih službi, a sve one tradicionalno nerado daju informacije drugim službama, pa čak i onim iz iste države, jer to je u skladu sa njihovim bićem i njihovim principima. To se prenosi i na plan borbe EU protiv terorizma. Recimo, u EU svaka država članica je dužna da razmenjuje sve svoje informacije o teroristima sa drugim članicama, ali se u praksi to ne radi već se ustupa samo deo informacija, a ostatak se čuva zarad „nacionalnog interesa“. Usled toga članice EU se na tom planu u stvari ponašaju i potvrđuju prvenstveno kao nacionalne države a ne kao iskrene članice EU koje su se odrekle svog suvereniteta u najvećoj mogućoj meri. Otuda je glavni evropski funkcioner EU za borbu protiv terorizma umesto da bude ključna figura u toj borbi, zapravo skoro nebitan faktor bez prave operativne moći i dovoljno saznanja. Mnogo se priča o saradnji, naročito u ovako tragičnim trenucima, a zapravo bi ona morala biti daleko veća inače terorizam nikada neće biti pobeđen.

 Kako pak migracije pokazuju da nacionalna država opstaje?

Migracije su bile samo okidač i pokazale su da se još uvek ne može bez nacionalne države. Ma šta neki pričali, svi smo mi pomalo nacionalisti. U pravu je Ludvig Flek kada kaže da svi gledamo na svet svojim očima, ali da ga vidimo očima naših kolektiviteta: nacije, verske grupe, rase, u krajnjem i porodice. Čovek nije niti može biti apsolutno oslobođen svake subjektivnosti iz prostog razloga što nije niti će ikada biti savršen koliko god radio na sebi.

Da li migracije otkrivaju jedno novo, licemerno lice Evrope?

Pre bih rekao da otkrivaju strah bogatih za očuvanje svoga blagostanja. Vekovima su evropske zemlje pljačkale Afriku i Aziju i sada im migranti dolaze da naplate bar deo toga. Većina žudi za naplatom u novcu, ali nažalost neki hoće naplatu u krvi po principu – za bombardovanje moje zemlje i naroda platiće vaš narod u Parizu, Londonu ili Madridu.

Bogate terorizam neće, razume se, odvratiti od pohlepe i istrajavanja u „bazičnom poslu“?

Čak i u strahu Evrope od terorizma i migranata oni gledaju kako da migracije iskoriste za dalje bogaćenje. Reč je o nameri da se iskoristi ta ogromna populacija najjeftinije moguće radne snage koja je bogatima došla na noge. Oni sad ne moraju da premeštaju fabrike tamo gde je radna snaga jeftina i da skupo plaćaju troškove transporta za svoje robe proizvedene u daljini. Samo treba izvršiti koncentraciju te radne snage i koristiti je planski i sistematično i bogati deo Evrope će zaraditi na migracijama. To vam je kao sa jagodama na pijaci. Skupe su kad ih nema, ali su još uvek skupe i kad ih ima a raštrkane su po krajevima pijace. Međutim, kada su sve sakupljene na nekoliko susednih tezgi, cena im pada. Tako i migranti, ako budu sakupljeni na jednom mestu, pogotovu onom koje ih ne zadovoljava, biće spremniji da rade za još manje novca. Važno je samo da ne dozvolimo da to mesto koncentracije migranata postanemo mi, odnosno da se ta uloga ne dodeli Srbiji.

Neki misle da smo preterali u pažnji prema migrantima?

Pokazali smo da imamo srce i dušu. Sada je na redu da pokažemo da imamo i mozak.

Otkud ovolike migracije i dokle će trajati?

Tri glavna razloga za migracije su uvek bila: demografska eksplozija u nekim delovima sveta, ratovi i mogućnost socijalnog inženjeringa. Ti razlozi važe i sada.

Gde je najveća demografska eksplozija danas?

Danas na tom planu prednjači Afrika, a znatan porast stanovništva je karakterističan i za neke azijske i latinoameričke zemlje. U Africi je 1950. živelo samo 9% svetskog stanovništva, to jest 244 miliona, a danas u tamo živi milijardu i dvesta miliona ljudi. Dakle, za samo pola veka jedan kontinent je dobio milijardu stanovnika više. Poređenja radi, da bi sveukupan broj ljudi na zemlji dostigao cifru od jedne milijarde bio je potreban period od praistorije pa sve do 19. veka. Broj stanovnika u Africi će dostići četiri milijarde pre 2100. godine. Tome doprinosi ne samo brzo umnožavanje stanovništva već i znatno poboljšani životni i zdravstveni standardi, a shodno tome i produženi životni vek. Od 21 „super plodne“ zemlje čak 19 ih je u Africi, a dve su u Aziji. Nigerija, koja je sa svojih 160 miliona stanovnika odavno pretekla po broju stanovnika Rusiju, 2050. imaće 244 miliona stanovnika, to jest tačno onoliko koliko je imala cela Afrika vek ranije. Za to vreme broj autohtonih stanovnika u zemljama EU će porasti za svega 13 miliona.

 Ima li religija, pre svega islam, uticaj na toliki priraštaj?

Na brzinu priraštaja u Africi utiče činjenica da se ona naglo i radikalno islamizira u poslednjim decenijama. Hrišćanstvo kao religija mrskih belih osvajača koja je prisutna u Africi tek jedan vek, sve se više odbacuje, a naročito uzmiče pred islamom u severnoj polovini Afrike. Sa tako velikim prirastom u nerazvijenim zemljama logično je da rastu i neispunjena socijalna iščekivanja u pogledu zaposlenosti i životnog standarda. Iako se nikada u istoriji ljudskog roda nije proizvodilo toliko hrane kao danas, u svetu i dalje raste broj gladnih. Od sedam milijardi ljudi koliko ih ima danas, čak jedna i po milijarda živi u krajnjem siromaštvu sa prihodom ispod jednog dolara po glavi stanovnika. Svakog dana u proseku od gladi umre 17.000 dece, ali ih se dnevno rodi oko 175.000, odnosno dvoje u sekundi. Naglo se povećava potražnja za hranom, vodom, prostorom i poslom. U isto vreme tehnološka revolucija sa ponosom najavljuje da uznapredovala robotika i kompjuterizacija uprave i proizvodnje drastično smanjuju potrebu za radnim angažovanjem ljudskog faktora. Makaze između naglog porasta stanovništva i smanjenja potrebe za angažovanjem ljudi se polako pretvaraju u socijalnu provaliju sa nesagledivim posledicama.

Većina migranata ipak najviše stiže sa Bliskog istoka?

Zato što su ratovi važniji razlog za migracije od demografskih eksplozija, a na Bliskom istoku zbilo se i još nije dovršeno Arapsko proleće, i, što je najgore, beleži se porast broja ratova i terorističkih organizacija na istom prostoru. Irak, Sirija i Avganistan su maltene jedno ratište. Ništa ne donosi sa sobom toliki stepen nesigurnosti po čoveka i njegovu porodicu kao rat. Prirodno je da se čovek sklanja od nesreće. Pored toga, i na Bliskom istoku takođe se beleži u poslednjih pola veka vrtoglav porast stanovništva, ne samo ratova. Sirija je primera radi 1950. imala 3,5 miliona stanovnika, a danas ih ima oko 22 miliona. Broj stanovnika Egipta je od 1950. do danas porastao sa 20 miliona na skoro 85 miliona, a do polovine ovog veka Egipćana će biti više od 125 miliona.

Šta je sa priraštajem u bogatoj Evropi?

U Evropi, kojoj i pored priliva migranata preti drastičan pad broja stanovnika, jedino Kosovo i Metohija sa svojom stopom priraštaja od 0,9%  godišnje prate svetski prosek priraštaja od 1,2 odsto. Između 2015. i 2050. u Evropi će biti 63 miliona više umrlih nego novorođenih. Najnoviji izveštaj Ujedinjenih nacija ocenjuje da će do 2050. u Evropi biti 31 milion migranata, a da će se do tada njeno stanovništvo smanjiti za 32 miliona. Dakle, imamo s jedne strane ogroman i nezaustavljiv priraštaj u Africi i na Bliskom istoku kao najkriznijim delovima sveta, a s druge drastičan pad priraštaja i broja stanovnika u Evropi kao najbogatijem i najuređenijem kontinentu sveta. Kako se Afrika i Bliski istok graniče pomorski i kontinentalno ogromnom dužinom sa Evropom, migracije ka njoj su neminovne.

I Srbiji se crno piše na tom planu. Ima li kod nas neke specifičnosti?

Za kratko vreme u Srbiji će opasti broj stanovnika za 17%, pre svega Srba i Mađara, a već sada najveći priraštaj u Srbiji imaju Romi. Doduše, drastičan pad broja stanovnika u tom period beležiće i druge balkanske zemlje, pre svega Bugarska, ali i Hrvatska. Specifično za Srbiju je to što je prema popisu stanovništva iz 1961. u Srbiji živelo 9,826 Roma, a do 2011. njihov broj je prema proceni Saveta Evrope porastao na 450.000, pa su Romi postali treća po veličini etnička skupina u Srbiji, odmah iza Srba i Mađara. Samo u periodu od 2002. do 2011. broj Roma u Srbiji je porastao za oko 37%, dok je broj Srba i Mađara u tom period opao za nekoliko procenata. Neke druge procene o broju Roma u Srbiji su mnogo veće. Po njima u Srbiji ima između 600.000 i 700.000 Roma što otvara pitanje „etničke mimikrije“ Roma u našoj zemlji. To znači da je broj Roma u Srbiji ranije bio veći nego što to pokazuje popis iz 1961, ali da nisu svi bili popisani ili se nisu izjašnjavali kao Romi. Međutim, njihov ovoliki brojčani porast u toku poslednjih desetak godina nije samo plod rađanja. Jasno je da je nagli priraštaj Roma u Srbiji od fascinantnih 37%, koji nisu imali ni Albanci na Kosovu i Metohiji, u velikoj meri rezultat njihovog mehaničkog priliva iz drugih sredina, pre svega iz ratom zahvaćenih područja, usled njihovog proterivanja iz Hrvatske i sa Kosova i Metohije, ali sve više i usled njihovog prinudnog doseljavanja iz zemalja EU. Neke evropske zemlje ih deportuju nama a ne u njihove matične zemlje, recimo u Rumuniju, zato što bi se iz tih svojih država, članica EU, Romi lakše mogli da vrate u bogate evropske zemlje. Ovako, pošalju ih nama, a mi im damo naša dokumenta sa kojima imaju manje prava i teže mogu da se kreću po Evropi, a naročito teže mogu da se trajno nastanjuju.

[/restrictedarea]