Moć i nemoć kancelara iz senke

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Spasitelj ili rušitelj: od Volfganga Šojblea, najuticajnijeg člana njenog kabineta, i stranačkog rukovodstva umnogome zavisi politička sudbina Angele Merkel, koja se, na desetu godišnjicu kancelarske vlasti, suočava sa najtežim iskušenjima u dosadašnjoj, zaista impresivnoj karijeri

Helmut Kol ga je sprečio da postane kancelar, iako je dugo, godinama, ozbiljno i istrajno tretiran kao (njegov) neupitni „princ naslednik“. Angela Merkel mu nije dopustila da postane šef države. Povukla je vešt politički potez i jednim udarcem ostvarila dva pogotka i cilja: na najviši, iako ne i najznačajniji (uglavnom protokolarni) položaj u zemlji, onaj šefa države, ustoličila je najpre, odstranivši na taj način jednog od (još) preostalih rivala u stranačkoj hijerarhiji, maleroznog Kristijana Vulfa (zaista bizarne afere su mu politički došle glave), potom Joahima Gauka, a previše iskusnog, nepredvidljivog, svojeglavog i potencijalno opasnog Šojblea zadržala uza sebe, kako bi ga uvek držala na oku.

Ništa ga, međutim, od svega toga nije sprečilo da postane, i ostane, najuticajnija ličnost na nemačkoj (pa donekle i evropskoj) političkoj sceni: Volfgang Šojble (73), „kancelar u senci“.

Ta moć je sazdana od „čvrstog materijala“: čitavu večnost u Bundestagu (neprekidno već četrdeset tri godine), ministar u svim vladama „večitog kancelara“ Helmuta Kola (vladao je punih šesnaest godina), „ovlašćeni  izvođač radova“ na (njegovom) istorijskom projektu ponovnog nemačkog ujedinjenja (glavni pregovarač sa istočnonemačkom stranom), Kolov naslednik na kormilu Hrišćansko-demokratske unije (CDU), potom najvažniji član kabineta Angele Merkel u sva tri (ovaj poslednji je još u toku) njena kancelarska mandata…

 

ISKUŠENJA NEKRUNISANE KRALJICE A onda se, sasvim neočekivano, spletom okolnosti, u rukama „kancelara iz senke“ našla politička sudbina najmoćnije žene sveta, „nekrunisane evropske kraljice“ (na „Forbsovoj“ listi tik je uz neprikosnovenog Vladimira Putina, „oterala“ je Baraka Obamu na treće mesto). Na desetu godišnjicu njene kancelarske vlasti (o čemu je minulih dana i kod nas bilo mnogo, i previše, priče) i zaista spektakularne karijere, Angela Merkel se suočila sa dosad najvećim, gotovo dramatičnim iskušenjima.

Njena azilantska politika „širom otvorenih vrata“ i velikodušne dobrodošlice stotinama hiljada izbeglica koje hrle u Nemačku (stiglo ih je ovamo, samo od septembra, više od pola miliona!) počela je da joj se, najednom, obija o glavu.

[restrictedarea]

OPASNA KSENOFOBIJA Lavina izbeglica izazvala je pravi politički potres koji je Merkelovu isterao na „brisani prostor“. Ključa nezadovoljstvo na sve strane, najviše i najopasnije u „kapilarima“, malim mestima gde je, najednom, „više stranaca nego Nemaca“.

Ksenofobija raste. Gore izbeglička skloništa i skrovišta. Praktično svakodnevno i nesustalo. Politička atmosfera se usijava. Javnost se opasno radikalizuje. Stranački prvaci gotovo panično povlače alarm. Političke akcije vladajućih konzervativaca ozbiljno padaju, još uočljivije popularnost njihove, gotovo do juče neprikosnovene liderke. Ne rastu, međutim, šanse njihovih koalicionih partnera, i večitih rivala, socijaldemokrata. Ali raste strah da bi vrag mogao da odnese šalu i stvari izmaknu kontroli, pod sve snažnijim pritiskom krajnje desnice, sve do neonacista.

Mi više ne možemo, čuje se, sve glasnije i dramatičnije, vapaj lokalnih vlasti. Mi to možemo, kontrira, gotovo prkosno, Merkelova, pokušavajući da ulije neophodnu dozu optimizma malodušnima. Ako ne može tako bogata zemlja, ko to može, ponavlja, uverena da svojom politikom „brani čast Evropi“. I sve nezahvalnijim Evropljanima.

Biva, naime, u tome sve usamljenija. U sopstvenoj vladi. U sopstvenoj stranci. U  sopstvenoj zemlji. U Evropi. Sve je manje onih koji su spremni da je slede. I sve više onih koji glasno negoduju. Njen glas u Briselu više se ne prima kao zapovest. Prošla su vremena bezuslovnog svrstavanja (i potčinjavanja) poput onog u slučaju Grčke. Osim Šveđana, i donekle, samo donekle, zemalja Beneluksa, gotovo niko u evropskoj kući nije spreman da sledi politiku nemačke kancelarke i da se s njom solidariše.

Njene ideje, i inicijative, poput onih da se izbeglički teret, koji je zaista pao najviše, i najteže, na nemačka pleća, ravnomernije i pravednije (pre)raspodeli, glatko se odbijaju. Ne samo na istočnoj strani. Francuska ponuda da Pariz preuzme hiljadu izbeglica iz Nemačke, primljena je u Berlinu kao „čist cinizam“.

 

VELIKI KANCELARKIN OBRT Za mnoge je kancelarkin (veliki) obrt došao neočekivano. Potpuno nerazumljiv. I neprihvatljiv. Koliko do juče kritikovana kao „kraljica ledenog srca“, koja je znala da rasplače, pred kamerama, izbegličku decu, resko saopštavajući da im ovde nije mesto, i da će morati da se vrate, da budu oterani tamo odakle su došli, gotovo preko noći postala je „izbeglička majka“.

Uz opasku da njena politika sve opasnije deli Evropu, najuticajniji nemački politički magazin „Špigl“ objavio je (krajem septembra) na naslovnoj strani portret „Majke Angele“ kao Majke Tereze. Njena politika „širom otvorenih vrata“ doživljava se u nekim evropskim prestonicama, ne samo u Orbanovoj Budimpešti, kao „izraz moralnog (nemačkog) hegemonizma“. I nedopustivog čitanja lekcija o humanizmu i toleranciji drugima.

 

BLAMAŽA U MINHENU Tako se „nosilac nade“ za stotine hiljada izbeglica i simbol „jedne nove Nemačke“, spremne da pomogne ljudima u nevolji, pretvara u sopstvenu suprotnost. Umesto aplauza i zahvalnosti, gnev i razočaranje.

Sve glasniji zahtevi da Merkelova radikalno promeni politiku ne dolaze više samo iz Bavarske (nemačke pokrajine koja se našla na prvom, i najtežem izbegličkom udaru), od strane njenih „političkih (i koalicionih) rođaka“ Hrišćansko-socijalne unije (CSU), koji postaju otvoreno preteći i ultimativni. Šef ove stranke Horst Zehofer otvoreno je blamirao, kao domaćin, potpuno zatečenu i iznenađenu kancelarku: sa govornice, pred televizijskim kamerama, na kongresu njegove partije, očitao je lekciju Merkelovoj.

Taj „nečuven gest“ podsetio je političke hroničare na vremena verbalnih obračuna između „nekrunisanog kralja“ Bavarske Franca Jozefa Štrausa i Helmuta Kola. Ambiciozni i beskrajno arogantni Štraus je tada grmeo da „Helmut Kol nikad neće postati kancelar“, nesposoban je, nedostaju mu karakterne, intelektualne i političke pretpostavke, sve mu nedostaje za to. Kad je „nesposobni“ Kol ipak postao predsednik vlade, Štraus je izazivački, cinično i jetko, konstatovao kako mu je svejedno „ko će pod njim biti kancelar“.

Kritikujući politiku Merkelove prema izbeglicama, na otvorenoj sceni, Zehofer nije išao (baš) toliko daleko, ali je izazvao političku mučninu u Berlinu: ponašao se prema gošći, koja je uz to savezna kancelarka, kao (nadri)učitelj prema zbunjenoj učenici. Merkelova mu to, primećuju poznavaoci njene prirode, „neće oprostiti“. Kao što mu nije oprostila demonstrativne „zagrljaje“ sa Viktorom Orbanom u Minhenu u času kada je ona žestoko kritikovala mađarskog premijera zbog podizanja zida i bodljikave žice kako bi sprečio ulazak migranata (pre svega muslimana) u njegovu zemlju.

OTVORENA POBUNA Merkelova zna da preteći prst bavarskog šefa vlade i partije ohrabruje nezadovoljnike u njenoj stranci, kojih je, očigledno, sve više. I što bi za kancelarku moglo da bude posebno opasno, javno su počeli da je kritikuju uticajni članovi njene vlade, ministar unutrašnjih poslova (doskora njena „desna ruka“ i čovek od „posebnog poverenja“) Tomas de Mezijer i ranije spomenuti Volfgang Šojble.

Mediji su zabeležili da je Šojble, na jednom sastanku najužeg rukovodstva stranke, demonstrativno i jetko protivrečio „kancelarkinim ljudima“, šefu vladinog ureda Peteru Altmajeru i generalnom sekretaru stranke Peteru Tauberu, koji su tvrdili da je raspoloženje u partijskoj bazi, kad je reč o politici prema izbeglicama, još uvek pozitivno.

Ne, kontrirao je Šojble, situacija je dramatična i za stranku opasna. Slična onom, podsetio, kakva je bila devedesetih, kad je, zbog ratova, s Balkana krenula lavina izbeglica. I tada su ksenofobični piromani bili na delu. Goreli su izbeglički domovi u Hojersverdeu i Rostoku, neonacisti su dizali glave, a ultradesničarska Radikalna stranka je, na tom ksenofobičnom talasu, čak uspela da uđe u parlament pokrajine Baden-Virtemberg. Tek kad je vlada drastično ograničila pravo na azil, situacija je počela da se smiruje. Čovek koji je to isposlovao i realizovao, kao ministar unutrašnjih poslova, zvao se Volfgang Šojble.

Merkelova posebno osetljivo reaguje, i osluškuje, na Šojbleove otvorene, ali dosad još prilično, i zagonetno, uzdržane kritike. Njoj je, dakako, znano koliko je snažan njegov uticaj u partiji, čije prevashodno članstvo dolazi sa zapadne strane. Sama je postala generalni sekretar stranke u vreme kada se na njenom kormilu, posle Kola, istina kratko, našao Šojble: na njega je pala teška Kolova senka zbog afere s mutnim finansiranjem stranke.

 

NEUSAHLE AMBICIJE Analitičari podsećaju da nema čoveka koji tako pomno, i seizmografski precizno, može da „čita“ raspoloženje u stranci kao on. I koji bi, jednom rečenicom, mogao da ga menja i usmerava. Iz toga se zaključuje da bi Šojble, samo ako bi to hteo, jednim potezom, u situaciji krajnje nepovoljnoj za nju, mogao da Merkelovu „skine sa trona“.

Da li bi to Šojble zaista hteo? Nema spora da je on uvek želeo da se domogne kancelarskog trona. I onda kada je, posle atentata na jednom predizbornom skupu, ostavo (trajno) vezan za invalidska kolica. Tada se, čak javno, raspravljalo da li bi Nemačka mogla da prihvati invalida za kancelara. Podsećanje na sličnu situaciju sa američkim predsednikom Ruzveltom relativizovano je konstatacijom da su ovo sasvim drukčija vremena: televizijska.

Da li se Šojble otarasio takve ambicije? Nedavno je, onako usput, spomenuo da je u njegovim godinama Konrad Adenauer postao kancelar, da bi, potom, vladao punih četrnaest godina. Ta simptomatična opaska zvučala je zagonetno. I, makar indirektno, pothranjivala glasine o mogućem puču protiv Merkelove.

Malo je onih koji sumnjaju u Šojbleovu spremnost da preuzme državno kormilo. On, kažu, i bez kancelarskog trona, sebe vidi u ravni (bar nekih) kancelara. Zna se, međutim, da je reč o čoveku koji je uvek rezonovao savršeno „hladne glave“. Nije, primećuju medijski komentatori, uveren da bi puč protiv Merkelove bio uspešan: po pravilu je, upravo u dramatičnim trenucima, uspevala da obezbedi većinu u poslaničkoj frakciji i rukovodstvu stranke.

 

SPEKULACIJE O PUČU I drugo: zašto bi socijaldemokrate i zeleni pristali da konzervativac Šojble postane kancelar. Šef socijaldemokrata Zigmar Gabrijel bi radije pokušao sa crveno-crvenom koalicijom (SPD plus Levica) ili da, posle eventualnog puča (o čemu se, posebno glasno u bulevarskim listovima, uveliko licitiralo, a čak je i seriozni „Fajnešel tajms“ najavljivao „kraj ere Angele Merkel“) ide na nove izbore.

Više je, dakako, onih koji su dilemu da li će Šojble podržati ili rušiti (u nemačkom te dve reči zvuče slično – šticen i štircen – iako su suštinski sasvim različite) Merkelovu, rešili konstatacijom da je on bio i ostao „partijski vojnik“. I da će i ovoga puta formalno ostati lojalan Merkelovoj. Očigledno uveren da će, s naraslom moći (trenutno je popularniji u javnosti od nje) još jače uticati na određivanje, i održavanje, smera u nemačkoj politici.

[/restrictedarea]