Eva i demon, raj i pakao, boja i forma

Slike Ljube Popovića u Galeriji RTS-a

Piše Dejan Đorić

Kako vrednovati opus umetnika o kome je toliko i tako dobro pisano, koji je za života postao čuven? Možda bi pre bilo kakvog promišljanja trebalo posegnuti za istorijom jer je Ljuba očigledno slikar koji ima odnos prema tradiciji

Do 10. decembra u Galeriji RTS-a može se videti prva velika izložba slika akademika Ljube Popovića u Beogradu. Otvorena je na umetnikov 81. rođendan, a bila je povod za izlazak i predstavljanje velike monografije, koja će verovatno biti objavljena i za francusko tržište.( Izdavači su „Pariski krug“, Radio-televizija Srbije i „Službeni glasnik“). U knjizi su tekstovi deset autora, šest stranih i četiri domaća, kao i Ljubini autopoetički spisi. Hronološki je predstavljen njegov opus od 1953. godine na 268 strana, a prvi put i neka grandiozna platna poput triptiha „O materiji i smrti u čast Džemsa Frejzera“, dugačkog osam metara.

PRIPADNIK MEDIALE Izložba, koja je izazvala u Beogradu nezapamćeno interesovanje na otvaranju, i knjiga, kao prva te vrste u izdavačkoj delatnosti RTS-a, zasluga su Nikole Mirkova prvog čoveka izlagačke i izdavačke delatnosti u toj nacionalnoj ustanovi. Još veće priznanje bi trebalo odati Živojinu Ivaniševiću, vlasniku Galerije „Pariski krug“, Ljubinom galeristi i izdavaču. Ivanišević je objavio devet kapitalnih naslova o umetnosti u više izmenjenih izdanja, a o Ljubi je izdao četiri monografije od kojih tri imaju dve verzije, srpsku i francusku, dakle ukupno sedam knjiga. Kako vrednovati opus umetnika o kome je toliko i tako dobro pisano, koji je za života postao čuven? Možda bi pre bilo kakvog promišljanja trebalo posegnuti za istorijom jer je Ljuba očigledno slikar koji ima odnos prema tradiciji.

Pavle Vasić je predavao Ljubi na Primenjenoj akademiji, međutim, veći značaj od profesora crtanja imao je kao istoričar umetnosti i naš nenadmašni poznavalac francuskog stvaralaštva. Vasić je pisao da su se „članovi Akademije podelili u dva tabora po pitanju važnosti slikarskih elemenata, forme i boje. Blanšar i De Pil su zastupali mišljenje da je boja važnija od crteža i pozivali su se na Rubensa i njegov sjajni kolorit. Ova borba dobija sve oštriji vid (pusenisti i rubenisti) da bi se najzad završila pobedom pristalica boje (rubenisti). Ova pobeda je formalno dobijena 1699.“ Za klasicističku, antičku i crtačku opciju koja od Pusena vodi do Davida i Baltusa, Luj Reo kaže da je inspirisana mržnjom protiv prevlasti francuske umetnosti u osamnaestom veku, a njeni inicijatori bili su Nemci, u prvom redu Vinkelman. Krajem tog veka pusenovska koncepcija zakratko je došla do prevlasti u kulturi koja je kasnije više prihvatila koloristička rešenja od crtačkih. Stari, renesansni spor u italijanskoj umetnosti između firentinske (isticala je crtež) i venecijanske škole (zagovarala je boju), prvenstvom francuske umetnosti preneo se na novo tlo. Ove podatke treba imati u vidu kada se razmatra slikarstvo Ljube Popovića, kome su pre svega slikari a ne teoretičari zamerali da ima slabiji crtež. Naročito se taj stari problem likovne umetnosti ispoljio u devetnaestom veku, u borbi između škole Davidovog učenika Engra, najvećeg crtača posle renesansnih majstora i pristalica Ežena Delakroa, ratu neoklasicista i romantičara, koji je imao i fizičke a ne samo estetske žrtve. Najznačajniji Davidov učenik Antoan Gro (1775–1835) bio je stalno podstican od svoga učitelja da pređe na veliko slikarstvo – teme iz rimske istorije. Gro ga je najzad poslušao i došao u sukob sa savremenicima. Žestoko napadnut od kritike i romantičara zbog svoje slike „Herkul i Diomed“, izvršio je samoubistvo. Sada više niko tako ozbiljno ne shvata umetnost. Za romantizam savremenici su govorili da je „škola kolorista“ i da Ticijanovo, Veronezeovo, Tintoretovo i Rubensovo zaveštanje otvara puteve modernoj umetnosti, ali i raznim oblicima neobične, iracionalne umetnosti, čiji predstavnici poput Ljube ne priznaju racionalna ograničenja neoklasicizma i realizma. On je poslednji izdanak francuske tradicije koja vodi do romantičara, simbolista i impresionista, i jedan je od poslednjih velikih romantičara po opštoj likovnoj koncepciji, simbolista po svojim užim interesovanjima i impresionista po slikarskoj tehnici. Njegovo stvaralaštvo tim je važnije za srpsku umetnost u kojoj romantizam a još manje simbolizam nikada nisu došli do izražaja. To znači da su kod njega prevladali boja, moderni izraz i fantastičnost, što su kao uzor isticali još romantičari. Od njih slikarska putanja vodi ka Montičeliju, impresionistima, postimpresionistima, poentilistima, nabistima i fovistima, u širem smislu od Tarnera koji je voleo Veneciju ka apstrakciji. Ta je škola dala i Viktora Igoa kao simbolističkog crtača i nadrealiste u koje često Ljubu pogrešno svrstavaju. On je pre svega pripadnik Mediale, u njegovom delu ima mnogo od sinteze različitih fenomena, od okultnih, vizionarskih do futurističkih i erotskih a nimalo nadrealnih postavki frojdizma, automatizma i marksizma.

[restrictedarea]

REČNIK PRIRODE Sa njegovim slikarstvom shvatamo koliko je pogrešno aktuelno isticanje nadmoći sadašnje umetnosti nad starom, spoznajemo idiotizam avangardista koji tvrdi da se sa njima završava istorija umetnosti. Pre je reč o grananju grandioznog drveta Umetnosti, starog sto hiljada godina, i o sadašnjem „cvetanju mrtvih grana“, kako je Leonid Šejka pisao krajem pedesetih godina.

Ljuba je u tom smislu među umetnicima koji su duboko svesni zaveštanja prošlosti, i mada je njegovo slikarstvo u početku teško prihvatano u Parizu, potpuno je u duhu velike istorije francuske umetnosti i Pariske škole, više od stvaralaštva bilo kog savremenog srpsko-francuskog slikara. Nastoji da izrazi ono što se ne može izreći, ne samo zbog sadržaja svog slikarstva. Prenosi na platno svoju snažnu pojedinačnost a ne utiske iz stvarnosti, premda donekle polazi od prirode i predmetnog. Usvojivši kao slikar Delakroov termin „rečnik prirode“, izbegao je vulgarno prenošenje realnosti. U stvarnosti pronalazi sopstvena iskustva, a njegova umetnost je vid sugestije, ne podražavanja. Služeći se intuicijom i maštom, moćnijim sredstvima od ugledanja, preslikavanja i pukog dokumentovanja, strani su mu napori i rešenja iz repertoara realista, ali ne i detaljizam ili studioznost. Ne poučava, nije didaktičan niti istoričan, otkriva svet i sveto u koje prenosi gledaoca snagom svoje volje. Takva umetnost bliža je čistom stvaralaštvu od mimetičke, oponašajuće, posmatrač se uživljava u otkriće koje slikar skoro beskrajno produbljuje. Ljubino slikarstvo dočarava erotiku življenja na suštinski drugačiji način od modernog ili verističkog. Međutim, on nije ni jalovi tradicionalista, zbog čega mu je manje važno da svoje aktove predstavi anatomskom ili fotografskom preciznošću. Njegovo delo nikada nije vulgarno, on kao duhovni aristokrata posmatra istoriju (post)modernizma, služeći se skoro zaboravljenim manirističkim jezikom simbola, alegorija, likovnih zagonetki i zamki za oko. Njegovi sadržaji su večni, dočarani posebnim kolorističkim strukturama i nanosima, kojima tka u osnovi monumentalnu kompoziciju, sa dramom svetlosti i senke. Uspeo je da na nasleđu starih majstora isplete originalnu tapiseriju, da izvede svoju melodiju, jer je njegovo slikarstvo vid muzike za oči.

MISLILAC KOLIKO I SLIKAR Slikar je koji likovno i teorijski, esejistički, obrađuje sopstvena duševna stanja, i iz te perspektive se očitava sav njegov kosmizam. On nije naprosto samo „lepa“, kako se govori za slikare i pesnike, već duboka, ukleta duša, ona koja postavlja krajnja pitanja. Na njegovim uljima iskazuje se univerzalnost, koja nestaje posle Mediale, mnogoznačni simboli i elementi, figure i predmeti, toliko toga govore savremenom čoveku, delujući podzemno, sugestivno, ne napadajući posmatrača direktno. Ljuba je veliki psiholog, zna u kom pravcu i kada da deluje, kistom i rečju, postao je uzor mladima jer je svoje slikarstvo zasnovao etički. Nastoji da unese kritički duh u ono što radi, stvara bez kompromisa, smatra da umetnik i kritičar treba i da gladuju, ali ne da iznevere sebe ni po koju cenu, komercijalizuju se, što je dokazao ličnim primerom. Po tome je, takođe, među poslednjim romantičarima. Njegove slike ostavljaju publici mogućnost da vizuelno uživa, taj hedonizam jača organizam, posmatrač nastavlja draži slike jer umetnik više nagoveštava nego što ostvaruje do kraja, kako je još Stefan Malarme naznačio. Ljuba stoga pojedine slike radi dugo, može da im se kao i Sveta Samurović vraća godinama, možda i ne može biti siguran kada je delo završeno. Tikalo kaže da je jednu sliku moguće puniti ceo život, što je praktično dokazao Olbrajt, veliki medialni prethodnik. Što se više u delo ulaže, to ono više vraća, kaže Tikalo, a to su zaboravili mnogi današnji minimalisti i konceptualisti, manje nije uvek više, kako papagajski ponavljaju. Treba navesti gledaoca, ne biti dosadan, sve mu odmah objasniti, ne poštujući njegovu inteligenciju i maštu. Zato je Ljubino slikarstvo toliko drugačije od senilne aktuelne umetnosti, zamorne i vizuelno iscrpljive jednim pogledom. Namerno ne pominjemo duboku idejnu zasnovanost njegovog opusa, ideje su poseban svet, kontinent koji Ljuba stalno otkriva i osvaja, odnoseći se kao konkvistador prema književnosti i filozofiji. Njegova stvarnost, ne samo likovna, istkana je prožimanjem ideja i imaginacije, isto je toliko mislilac koliko i slikar.

VIŠI VID LIKOVNE SLOBODE Slikarstvo i crtež ovog stvaraoca nikada nisu ilustrativni, on ne opisuje već zalazi iza pojavnog. Feliks Valoton je rekao: „Bogatstvo palete vodi u rasejanost, pometnju, slučajnost, što iznad svega mrzim.“ Nije li, međutim, Ljubina koloristička revolucija viši vid likovne slobode, slikara koji kao psihonaut ponire u zaumne svetove? On zna kako da u svoj svet unese vibraciju i energiju, ima nečeg svečanog u njegovom slikarstvu što dolazi od vizionarske monumentalnosti, raskošnih snoviđenja umetnika čije sezone u paklu smenjuju rajske naslade. Kako Bernar Dorival kaže za Vijara: „On voli dela koja je teško pročitati, u kojima se likovi, predmeti i pejzaži uklapaju jedni u druge.“ Tome možemo dodati drugu Dorivalovu misao: „Počeo je logično od crteža. Zar nije, prvo, morao da stekne veštinu u baratanju tim oruđem analize?“ Ljuba je kao i većina medialista krenuo od gotski preciznog crteža, uspevši logično, postupno i sistematski da ga prevede na slikarski plan, u strukture i forme. Detalji analizirani na crtežu koloristički su se rascvetali u spletove i bengalske vatre poznog majstora venecijanske škole. Ljuba nema naslednike, a ni preteče u srpskom slikarstvu, u kome se od intimista Beogradske škole do akademika Nedeljka Gvozdenovića i Ljubice Cuce Sokić neguje poseban tip slikarstva. Srpski modernisti su kao ideal istakli svedenu paletu, umereni ton, izvesnu ljubav za sivo-plavo-mrki ton, u duhu vizuelnog siromaštva rešavajući slike za koje je Ljubica Mrkalj rekla da su u odnosu na istoriju slikarstva sviranje klavira na dve-tri dirke. Ljuba je potpuno izneverio pouke svojih profesora koji su proizveli brojne jalove slikare, provincijalne epigone i vratio umetnost na njen izvor. Okrenuo se unutrašnjoj raskoši svojih vizija za koje se ispostavilo da su bliske Pariskoj školi koliko i gnostičkim idejama vodećih svetskih poznavalaca fantastične umetnosti. Uz sve monohromne otklone, ni moderno slikarstvo nije se iskazivalo samo siromašnom paletom, ne mora se poći od Fride Kalo i nadrealista da bi se uvidelo prvenstvo boje. Ljuba kao da je tragao za osetljivim likovnim momentima kada se slika odvaja od crteža i počinje samostalno da živi, on je za samostalnost i prevlast slike. Zbog toga je njegov likovni svet prebogat, a ne zato što je formalni naslednik Gistava Moroa. Kao i Žorž Sera i drugi veliki predstavnici Pariske škole, zaokupljen je svetlošću i senkom, bojom i pokretom. Ako kod njega ponekad manjka čvrstoće, to je zato što pretače i meša forme, njegovi svetovi su vodeni i vazdušasti, biljni i paperjasti, kao vodopad koji katkad brizga na njegovim uljima. Nije li metamorfoza drevni metod magije, književnosti i slikarstva? Postoji fizika čvrstih tela i fluida, Ljubu zanima ta druga. Nije kao Leonid Šejka u prvi plan stavio istraživanje predmetnog već vremenskog i energetskog. Lakoću njegovih tekućih formi, eliksira mladosti, pokreće neki kosmički vetar, ali se ne smemo zavarati, taj svet traži istu analitičnost i studioznost kao da predstavlja realne prizore na klasičan način. Uviđa se odmah da poštuje tradiciju i zanat, njegovu sliku ne može bilo ko da naslika, kao slikar struktura, energetskog polja, predmetnog rasula i štafaža studiozan je do krajnosti, manijakalno, nalik nemačkim renesansnim majstorima. Vizuelni svet preveden na drugi plan od mimetičkog u pokretu je, a putanje tih tela, formi, svetlosti i senki teže je proračunati nego preneti na platno neku mrtvu prirodu ili portret. Uz dramu i oluje kjaroskura Ljuba još uspeva da u sliku unese mir i radost, sabranost i vedrinu, pa je ne doživljavamo kao nestabilnu, oseća se da delo ima unutrašnje uporište. Nije reč o tehnici, savladanoj kompoziciji, niti o znanju slaganja boja, već o unutrašnjoj stabilnosti, o ličnosti kojoj verujemo jer je jasno vidimo na platnu.

„Sera je od 1883. godine, pošto je crtajući otkrio tajnu valera, logično počeo da proučava boje“, kaže Dorival. Sličan put prešao je i Ljuba, od prvih, monohromnih, tavanskih slika iz Beograda do pariski cvetajućih. U svoj opus uveo je neka od iskustva modernizma, u rasponu od simbolizma do lirske apstrakcije, ali nije kao prethodnici razgradio sliku do analize koja je na kraju postala sama sebi cilj, dovevši do ukidanja umetnosti. U duhu Mediale sjedinio je različita znanja, posle analize usledila je sinteza. Na njegovim slikama osim vanrednog kolorita, uočava se ogroman prostor i, iznad svega, stilska jedinstvenost. Dorival u tom smislu citira slikara Bisijera, slika mora biti „svet koji ima svoje zakone i poseban vlastiti život potpuno slobodan oponašanja“. Zato Ljuba, kao i drugi veliki umetnici, nastoji tačno da utvrdi zakone koji rukovode stvaranjem i postankom likovnog sveta. Slikarstvo Ljube Popovića svet je za sebe, logičan koliko  iracionalnost na pomeren način može da bude, gori ili bolji od stvarnog ali živ, inače ga ne bismo doživljavali. Umetnik kao mikroteos sahranjuje i vaskrsava bića, ideje i vizije, upoređuje i sučeljava u paradoksiji svog intuitivnog, proročkog dara, krajnje suprotnosti, Evu i demona, raj i pakao, boju i formu.

[/restrictedarea]