Od Stepinca do Tuđmana

Milorad Vučelić / glavni urednik

Da li su zločini Hermana Geringa delimično ili sasvim oprostivi zbog toga što se on hrabro držao pred Nirnberškim sudom za ratne zločine u čijem sastavu je bilo i ruskih komunista?

Da li je svako ko je za dokazano počinjena zločinstva i genocid nad Srbima odgovarao pred nekim sudom u kojem su sedeli komunisti, nevin ili čak heroj ili budući svetac? I da li ćemo se, i zašto, oko toga „sigurno složiti“ i otkud nekome uopšte bilo kakva ideja da se oko tako nečega možemo saglasiti ili čak pomisliti da se saglasimo? Kakva je to čudovišna revizija istorije po kojoj je nevin i uzvišen svako onaj koga je osudio neki sud gde je bilo komunista? I kako da se takvo pitanje pokreće i aktuelizuje baš kada je u pitanju vikar ustaške „vojske“ i kardinal Alojzije Stepinac?

Svakome ko bi se, s pravom, zaprepastio i s razlogom upitao otkud uopšte i kako je moguće ovakvo pitanje treba ukazati na opipljiv trag koji se nalazi u intervjuu episkopa Srpske pravoslavne crkve Jovana Ćulibrka objavljenom u beogradskom „Nedeljniku“.

Episkop slavonski gospodin Ćulibrk je tom prilikom rekao: „Mislim da ćemo svi morati da dobrano odvagnemo svaku riječ, prošlu i buduću, u pogledu Stepinca. Ono oko čega ćemo se sigurno složiti to je da komunistički proces i komunistička optužba ne mogu da predstavljaju polazište za razgovor o Stepincu. Na tom procesu i uopšte pred komunistima on je pokazao hrabrost, i nesumnjivo da je taj elemenat ispovjedništva presudan u procesu beatifikacije i kanonizacije.“

[restrictedarea]

Onog ko ovako nešto tvrdi valja podsetiti da je veliku „hrabrost“ prema komunistima, a pogotovo ako su bili i Srbi, Alojzije Stepinac pokazivao počev od 10. aprila 1941. godine kada je osnovana NDH. Dokazivao je tu i takvu hrabrost prema Srbima, Jevrejima i Romima uzduž i popreko te fašističke tvorevine sve do 1945. godine. A naročito u Jasenovcu! Bio je i vatikanski vikar ustaške vojske a pod njegovom komandom i uz njegovu direktnu ili indirektnu saglasnost „preko 400 rimokatoličkih sveštenika je lično ubijalo nevine žrtve“. A posebnu hrabrost prema komunistima i osobeno shvatanje morala i dostojanstva pokazao je onda kada se našao na svečanoj komunističkoj loži u dane poraza hrvatskih ustaša i zauzimanja Zagreba od strane jedinica Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije.

Postoji jedna gotovo neobjašnjiva potreba među Srbima i u srpskim medijima, a sada i u okviru SPC, da se traži razumevanje ili opravdanje za počinioce najtežih zločina prema Srbima. Koliko smo se naslušali priča o Stepincu kao srpskom dobrovoljcu sa Solunskog fronta, o Jugoslovenu koga je razočaralo velikosrpstvo ili srbijanstvo ili ko zna šta sve što u sebi sadrži bilo šta srpsko, o srpskoj krivici i odgovornosti što je on „promenio mišljenje“, o njegovom uloženom trudu da zaštiti Srbe u NDH zahvaljujući čemu su imali „samo“ blizu ili preko milion žrtava…

Neki neverovatan mazohizam i potreba za samooptuživanjem kojom se relativizuje svaki zločin prema srpskom narodu kao da obnavlja one priče po kojima su Hrvati omrzli Srbe zato što su uglavnom bili žandari ili oficiri u službi velikosrpske buržoazije koji su proganjali hrvatske revolucionare i tlačili poštene Hrvate pa su onda oni u znak protesta pobili i poklali blizu milion Srba. Bilo je čak i takvih samooptuživanja po kojima je izuzetan bes kod hrvatskih širokih masa izazvao nepotpisani tekstić objavljen 1902. u jednom beogradskom časopisu koji je, ispada tako, bio omiljeno i široko rasprostranjeno štivo među čitalačkom publikom u tada nepostojećoj državi Hrvatskoj. Onda su Srpstvom tako razočarani hrvatski čitaoci posle četrdeset godina u vidu revanša napravili Jasenovac i Jadovno! Možda se tim načinom mišljenja traga za odgovorom koji postavlja episkop Ćulibrk: „Odakle takav ubilački nagon u NDH?“

Neverovatna je ta potreba da se očigledno i potvrđeno zamućuje i komplikuje umesto da se jasno vidi i sagleda.

Episkop Ćulibrk izjavljuje i sledeće: „Sedamdeset godina nakon prestanka rada Jasenovca, mi još uvek baratamo s poratnim procjenama i još uvek nam nedostaje ozbiljan rad na utvrđivanju broja žrtava. Zato, iznositi autoritativne tvrdnje o broju jasenovačkih žrtava… jeste nemoralno.“

Kvalifikovan odgovor na ovu tvrdnju je usledio od predsednika Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu, profesora dr Srboljuba Živanovića:

„Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu (u kojoj nije bilo ni Srba ni Hrvata) još 2010. godine utvrdila je tačan broj žrtava u jasenovačkom sistemu hrvatskih logora za istrebljenje Srba, Jevreja i Roma. G. episkopu Jovanu Ćulibrku, koji se predstavlja kao poznavalac hrvatskog genocida u hrvatskim jasenovačkim logorima, sigurno je poznato da je u tim logorima stradalo preko 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma, među kojima je bilo 110.000 dece ispod 14 godina starosti. Jedino je hrvatska imala logor za istrebljivanje male dece… Posle stravičnog mučenja ubijeno je 187 pravoslavnih sveštenika…“

Uzgred budi rečeno, kako je moguće, kada je o brojevima reč, da se u više nego učestalom ustanovljavanju jugoslovenskih žrtava u Drugom svetskom ratu neko ne „zabroji“, pa na primer kaže da ih je bilo dva miliona, nego se uporno osporava i umanjuje međunarodno priznati broj od milion i sedam stotina hiljada oduzetih života.

I da polako privodimo kraju ovaj neveseli uvodnik jednim doslednim zaključivanjem i pohvalom Franji Tuđmanu. On se junački držao pred komunističkim sudom koji ga je, kao i Stepinca, osudio na robiju. Ako za Stepinca neko ima veliko razumevanje i nalaže vaganje svake reči, i to posle jasenovačkog učinka, zašto ne bi isti taj način mišljenja primenili i na Franju Tuđmana jer njemu možemo zameriti „samo“ „Bljesak“ i „Oluju“. Ne treba se ni tu zaustaviti nego i njegovu knjigu „Bjespuća povijesne zbiljnosti“ učiniti obaveznom školskom lektirom jer će se tu naći i „pravi“ brojevi jasenovačkih žrtava i pravi osnovi jednog načina mišljenja koje smo pokušali da kritički sagledamo.

O zaslugama i nevinosti Alije Izetbegovića koji se takođe junački držao pred komunističkim sudom biće izgleda tek prilike da se razgovara, ali je ipak nepravično da ga ovom prilikom uopšte ne pomenemo.

[/restrictedarea]