Meksička veza u Veneciji

72. Venecijanski filmski festival

Piše Vladislav Panov

Između lokalpatriotizma i dokazivanja ličnog naprednog i avangardnog sistema vrednosti predsednik nedavno okončanog Festivala u Veneciji, meksički sineasta, oskarovac Alfonso Kuaron, uspeo je da obezbedi prvo učešće i prvu nagradu za venecuelanski film u istoriji ovog festivala. Ali, to je tek jedno od iznenađenja, pa i provokacija u odlukama žirija prilikom dodeljivanja ovogodišnjih nagrada vremešne Mostre

Najstariji filmski festival na svetu i jedan od najznačajnijih na svetskoj mapi smotri pokretnih slika, venecijanski, prošle je nedelje zatvorio vrata svog sedamdeset drugog izdanja. Popularna Mostra je bila domaćin i mesto jedanaestodnevnog okupljanja svetskih celuloidnih (doduše sada je preciznije ako se kaže digitalnih s obzirom na to da se kopije prikazivačima dostavljaju u digitalnoj formi što dokazuje i podatak da je samo jedan film na ovogodišnjem festivalu bio staromodan, na 35-milimetarskoj celuloidnoj traci) radova koje su merodavni, u skladu sa tekućim filmsko-političkim i globalno obavezujućim političko-korektnim standardima, ocenili pre nego što su „najboljima“ dodelili svoje glavne i brojne manje glavne nagrade. Bilo je iznenađenja, nezadovoljstva zbog tih iznenađenja, čak negodovanja i u sumnji u pravičnost, pa i profesionalnost žirija čiji je čelnik, meksički sineasta Alfonso Kuaron potražio saradnju od internacionalnih saradnika vrlo cenjenih imena: o nagradama su, tako, odlučivali i Turčin Džejlan, Poljak Pavel Pavlikovski, Škotlanđanka Lin Remzi, Tajvanac Hou Hsijaohsijen. Svi pomenuti su raznolikih filmografija, kultura, porekla i uzrasta, ali svako sa nedavnim minulim radom čiji je aktuelni učinak, verujemo, odlučio da budu pozvani u ovaj žiri.

[restrictedarea]

Lokalpatriotsko nagrađivanje

Rezultat njihovog vrednovanja, međutim, blago rečeno je bio diskutabilan. Malo nacionalnog nepotizma koje je ispoljila ova ekipa, verno podređena čelniku, novopečenom dvostrukom oskarovacu (prošle godine ih je osvojio kao režiser i montažer filma „Gravitacija“) Alfonsu Kuaronu, bilo je dovoljno da se čak i u rekordno dugoj istoriji ovog festivala nešto dogodi prvi put. Film „Izdaleka“ venecuelanskog debitantna Lorenca Vigasa, osvajač je glavne nagrade – „Zlatnog lava“, što je, na ovom festivalu, prva nagrada nekom ostvarenju venecuelanske kinematografije. Lokalpatriot-nepotizam, koji se u nekim krugovima stavlja na teret ovakvog Kuaronovog procenjivanja „pravih vrednosti“ moguće je možda prepoznati i u činjenici da je „Izdaleka“ snimljen u koprodukciji meksičke i venecuelanske kinematografije. Ono što je, međutim, za ostali svet danas daleko značajnije od porekla ovog filma je činjenica da se u njemu zadovoljavaju bujni apetiti homoseksualne populacije. Glavni junak ove drame je sredovečni homoseksualac koji plaća maloletnim momcima da se skidaju pred njim!? Srećom to nije kompletna tema ovog filma iz Venecuele pošto se on nadgrađuje daljim specijalitetima za gej-populaciju jer takav „naš“ junak ulazi u kontroverznu, burnu i komplikovanu avanturu kada upoznaje nasilnog sedamnaestogodišnjaka i s njim kreće u pohode kroz burne noći velegrada. Dodatnu težinu evo epohalno značajne teme daje i ime meksičkog sineaste Giljerma Arijage, čuvenog kao scenariste turobne ali izuzetne drame „21 gram“, a koji je ovde potpisan kao jedan od autora priče. Tako je prvi venecuelanski film koji se takmičio za nagradu u Veneciji, delo debitanta, doneo i prvu nagradu za ovu zemlju, najvažniju, i to sa gej-tematikom!

Ali to nije kraj ovogodišnjeg guranja latinoameričkih filmova pošto je jednu od nagrada, „Srebrnog lava“ za režiju, osvojio argentinski sineasta Pablo Trapero za biografski osvrt na zločinački učinak porodice Pučo koja je pre tri decenije kidnapovala i ubijala ljude širom Argentine. Traperov film „Klan“ je ponudio krajnje turobnu sliku o tom delu kriminalne istorije svoje zemlje, iako u formi osrednje uzbudljivog trilera čija je tema daleko iznad njegovih kvaliteta ili originalnosti, i osvaja nagradu na jednom od prestižnih svetskih festivala. Tek treća u rangu ovog festivala, „Nagrada žirija“, dospela je do autora i njegovog filma koji su svi, čak i pre početka festivala, smatrali najvećim favoritom. Najpre zato što je reč o novom radu sigurno jednog od najneobičnijih, pa i najoriginalnijih američkih sineasta novijeg vremena Čarlija Kaufmana, doduše najpre dokazanog kao scenariste. Animirani film „Anomalisa“, miljenik gotovo svih krugova ovog festivala, uključujući i dobar deo publike, nagrađen je od strane žirija pomenutim njegovim priznanjem. A mogao je (morao?) i do „Zlatnog lava“ ili bar do scenarističkog priznanja, međutim, opet zbog nacionalnog balansa preusmereno na francusku „Herminu“ Kristijana Vinsenta što je donela i protagonisti Fabrisu Lukiniju priznanje za najboljeg glumca. Domaćinima je čast spasena dodeljivanjem glumačkog priznanja Valeriji Golino (bilo je onih koji su mogli da navedu nekoliko drugih glumica koje su ovu nagradu zaslužile pre Valerije) za rad na filmu „Za vašu ljubav“, koji je zatvorio festivalsku reviju takmičarskog dela programa. Glumačke nagrade su imale i još jednu diskutabilnu odluku s obzirom na to da je ugledno priznanje festivala pod imenom legendarnog italijanskog glumca Marčela Mastrojanija osvojio crnoputi dečak iz ne baš originalnog i svakako ne izuzetnog, ali politički i te kako provokativnog i angažovanog filma „Zveri bez nacije“ (sudbina dečaka-ratnika u ratu neimenovane afričke zemlje), iza kojeg, zanimljivo, stoji nezavisna američka produkcija čije je učešće u stvaranju ovog škakljivog filma dovelo do pravog producentskog rata između njih i agresivnog američkog kablovskog producenta „Netfliksa“,  jeste otkupio prikazivačka prava, ali je film prerano učinio dostupnim internet kupcima tako da „Zveri bez nacije“ verovatno neće videti američke bioskope ili će se to desiti u krajnje ograničenom obimu. Što se tiče takođe vrlo cenjene „Specijalne nagrade žirija“, ove godine je ona pripala Turčinu Eminu Alperu za njegov rad, tek drugi inače u karijeri, pod nazivom „Mahnitost“.

Film se na politički korektni i istorijski adekvatni način pozabavio pričom o nastanku nacizma, englesko-francuski „Detinjstvo vođe“, nastao na osnovu priče Žan-Pol Sartra, osvojio je priznanje pompeznog naslova „Lav budućnosti“ za najbolji debitantski film. U ogranku takmičenja za priznanje „Horizonti“ trijumfovao je američko-novozelandski predstavnik „Zaista slobodan“, dobivši ovu nagradu kao najbolji film te selekcije, s čime se takođe nisu baš svi složili, a što dokazuju i slabe ocene publike izražene na odgovarajućim ocenjivačkim internet-sajtovima. Pomenuti film „Detinjstvo vođe“ je u ovoj konkurenciji doneo priznanje njegovom režiseru Brejdiju Korbetu. Imena dobitnika, izuzev Kaufmana, daleko su čak i od relativne prepoznatljivosti, i to ne samo kada je reč o publici već i u festivalskim krugovima. Iako su selektovana nova dela tako slavnih i iskusnih autora kao što su, recimo, Atom Egojan čiji film „Sećanje“ poseduje provokaciju istorijskog razračunavanja s nacizmom, dilemu oko odluke da se uzme pravda u svoje ruke i izuzetne glumačke kreacije na čelu s veteranom Kristoferom Plamerom, ostao je, eto, uskraćen od strane žirija. Tek je nešto bolje prošao drugi favorit iz potaje, ruski „Frankofonija“, dokumentarno igrani spektakl veterana Aleksandra Sokurova, neki su požurili da predstave kao neku vrstu nastavka njegovog, po mnogima, remek-dela s početka prošle decenije, „Ruska barka“, dobio je za utehu nagradu za najbolji evropski film koju mu je dodelio žiri filmskih kritičara Fedeore.

 

Avangarda, komercijala i promocija

I pored brojnosti prisutnih autora i selektovanih kinematografija, naših predstavnika ipak nije bilo. Ovogodišnja Mostra je, razume se, opet bila magnet za holivudske zvezde iako filmovi u kojima oni igraju nisu konkurisali za glavne nagrade. Ipak, prisustvo, recimo, Džonija Depa, Džoša Brolina, Džejka Gilenhala, Majkla Kitona, Amber Herd ili Dajane Kriger je učinilo da sjaj zvezda ostane u prvom planu, barem za prisutnu publiku. Za one druge, avangardne, na pozitivan i negativan način uvrnutim emocijama sklone, postarala se, osim naravno pominjanog Kaufmana koga s razlogom zovu holivudskim Francom Kafkom, nekadašnja avangardna pop i rok zvezda Lori Anderson sa svojim esejističkim filmom „Srce psa“, s kojim je uspela da ostavi posvetu ne samo svom uginulom psu iz naslova već i pokojnom mužu, čuvenom američkom rokeru Lu Ridu. Politička angažovanost „na liniji“, pošto se okreće prezentaciji aktuelnog sukoba u Ukrajini, prisutna u delu Sergeja Loznice „Majdan“, začudo je ostala neprepoznata od strane bilo kakvih nagrada. Ali, iako ne pripada istinskoj avangardi zbog pomenute, za Zapad i na zapadni način obrađene teme, i te kako je prisutna u komentarima ponude ovog festivala. Recimo i da bi Festival mogao da bude upamćen i po kontroverznoj američkoj drami „U centru pažnje“, što se izazovno i hrabro pozabavila istinitim skandalom katoličke Bostonske škole u kojoj su maltretirana deca, a otkrivenim od strane bostonskih novinara.

[/restrictedarea]