Lazar Rajić (Rokvud) – REKA BEZ POVRATKA

Piše Dragana Marković

Razgovor sa glumcem Lazarom Rajićem otkriva burnu istoriju umetnika koji se u životu kretao ka jasnom ali naizgled nedostižnom cilju, na koji je ipak stigao. Čoveka koji je, neobično za svet filma, već 40 godina u braku sa jednom istom ženom Monom, kome je jedan od najboljih prijatelja bila Olivera Marković, koji Milenu Dravić smatra jednom od najvećih glumica i koji duboko veruje da se sve dobro što damo vraća.  I sve svoje dobro – nesebično daje

Iako je jednom davno iz Srbije otišao da se nikada ne vrati, Lazar Rajić, poznatiji kao Lazar Rokvud se ovog maja vratio u svoj rodni Sombor. Simbolično, kao i mnoge stvari u njegovom životu, prizvala ga je glavna uloga u filmu „Povratak“ za koji scenario i režiju potpisuje Predrag Jakšić. Lazar Rajić je snimio više od sto filmova, najčešće glumeći Indijance i negativce. Da su mu ti isti Indijanci u skladu sa svojom filozofijom nadenuli ime, mogao bi da se zove i „Reka bez povratka“.

Šta je to što je odredilo vaš život, što ga je učinilo baš ovakvim kakav jeste? To naravno mogu biti ljudi, događaji, izbori…

Kad sam imao tri godine ostao sam bez majke. Umrla je na porođaju, zajedno sa bebom. Imala je 27 godina i ja je gotovo nisam ni zapamtio. Otac mi je bio divan čovek. Sećam se da sam u detinjstvu više sanjario nego što sam želeo da idem u školu. Onda sam otkrio bioskop. Filmovi koje sam gledao otvarali su mi nove vidike, obuzimalo me neko ludačko sanjarenje, maštao sam o tome da se otisnem u svet. Da putujem, da odem negde daleko. Sve to mi je na svoj specifičan način davao film. Putovao sam vođen kamerom, sanjario i maštao. Uskoro sam sasvim sigurno znao da neću nikada ostati u Somboru. Mnogo kasnije, kada je odgledao moj prvi film, otac mi je ispričao interesantnu priču o susretu sa vidovitom Mađaricom koja je proricala sudbinu bacajući karte. Prorekla mu je da će mu žena umreti mlada i da će mu sin „otići preko nekih bara“, i da će raditi „nešto veoma interesantno u javnosti“.

Filmovi su obeležili moje detinjstvo. Još kao šestogodišnjak vodio sam svoje drugove u bioskop da gledamo kaubojske filmove. Jednom sam ih čak poveo prugom u Rim da vidimo Herkulesa, i to peške. Objašnjavao sam im i da ćemo usput spavati na dudovima jer na zemlji ima mnogo lavova. Međutim, posle nekoliko kilometara društvo je počelo da se osipa i polako vraća kući.

Moje sanjarenje da ću igrati fudbal u „Zvezdi“ potonulo je kada sam u četrnaestoj godini ugledao Džejmsa Dina. Bio je to prvi glumac na velikom platnu koga sam video da plače. Svi koje sam gledao pre njega, poput Gari Kupera i Džon Vejna, to nikako nisu činili. A onda se pojavio Džejms Din nekako sićušan, a ipak buntovnik, sa razlogom ili bez njega, i ja sam video sebe u njemu. Kao da je taj trenutak bio okidač. Odlučio sam da odem. Ubrzo sam se otisnuo u svet. Uvek sam sebe video kao reku bez povratka, koja teče lagano u jednom pravcu. Nema vraćanja, ono što je juče bilo više ne može da se vrati. Mene zanima samo sadašnjost i ono što će biti sutra. Prošlost me ponekad poduči, pomogne mi da shvatim po neku grešku koju sam napravio, a pravim ih svaki dan, jednu za drugom. Jedino istinski nastojim da svojim greškama nikoga ne povredim.

[restrictedarea]

Ljudi koje srećemo, od kojih učimo, koje volimo, takođe usmeravaju naš život ili nam bar pomažu da savladamo neke lekcije. Pominjali ste da ste od kolega učili neke stvari. Ko su ti ljudi?

Da, od Džeka Lemona sam naučio kako da savladam tekst uloge. On je glumac koji neposredno pred snimanje određene scene pročita nekoliko puta tekst, a onda zgužva papir i baci. Sve ostalo je njegov doživljaj tog teksta. I to je sjajno. Tako i ja radim. Neobično je kada neku lekciju pokupite od mladih kolega. Sećam se glumice koja je na sve što je bilo ko iz ekipe na snimanju filma pita, odgovarala sa „No problem“. Nećete verovati, sve je bilo neuporedivo jednostavnije. Čak su i problemi, kojih je realno bilo, odlazili u drugi plan. A onda bi se teatralno zahvaljivala sa „Thank you very, very much“,  i svi su je voleli.

Entoni Hopkinsa ste sreli na snimanju filma „Narukvica“. Kako je izgledalo to iskustvo?

Tu se on kao gost pojavio u dve scene. Jednog dana je tokom snimanja sve iznenadio svojim nenajavljenim dolaskom. Nisam ni znao da me posmatra preko monitora dok sam snimao neku jezivu scenu u kojoj glumim bogatog kriminalca koji je trebalo jednom dužniku da odseče prste. Hopkins mi je posle prišao i rekao „Baš si me uplašio“, a ja ga pogledam i kažem mu: „Gospodine, ja sam uplašio vas, a vi ste uplašili ceo svet“.  I onda smo nastavili da pričamo. U daljem razgovoru me je toliko hvalio, svaku mimiku mog lica, pokret, da sam shvatio da je sve to zajedno odlika istinski velikih glumaca.

Mnogi poznati glumci su vremenom postali Vaši prijatelji. Koga biste posebno istakli?

Pre početka glumačke karijere pohađao sam Pozorišnu školu pri UN koja se zvala „Siromašni Aleks“. Tu sam izučavao Nika Mankusa, gledao njegove filmove i sanjario  kako bih i ja jednog dana voleo da glumim kao on. Nisam mogao ni da sanjam da će on biti moj bliski prijatelj, kome ću nebrojeno puta kasnije spremati srpske kobasice na večerama u mom stanu. Nik je živeo 35 godina u Holivudu i poznavao je lično mnoge velike glumce, sa kojima sam ja kasnije igrao u mnogobrojnim filmovima i postao prijatelj. Kad se pojavila ideja da snimamo film „Povratak“ u Srbiji, to sam prvo rekao Niku, koji me je podržao. Posle sam zvao druge glumce i govorio im da ne mogu da očekuju da u Srbiji budu dobro plaćeni, ali da bih voleo da zajedno radimo moj prvi srpski film. I oni su prihvatili. Nik je ostao najduže na snimanju, celih sedam dana.

Znam da su mnogi u Srbiji bili skeptični, mislili su da se poznati glumci uopšte neće pojaviti u Somboru. Gadno su se prevarili… A te moje kolege glumci su se toliko oduševili Srbijom, da sam u čudu gledao Džona Sevidža kome su suze krenule kada je odlazio, gledao sam Majkla Parea koji nije mogao da govori, a Nik je rekao da želi ponovo da dođe kao turista sa devojkom kojoj želi da pokaže sve ono što je ovde video.

Čime smo ih mi to očarali?

Nekom ljudskom toplinom koja se izgubila u Americi. Amerika je „ono malo duše“ izgubila pod pritiskom biznisa, a ja se iskreno plašim da se to ne desi i nama. Za ovih mesec dana boravka u Srbiji čini mi se da već ima naznaka da idemo u pravcu obezdušenja.

U svakom slučaju moje američke kolege su bile šokirane već prvim susretom sa vojvođanskim selom u kojem ljudi mirno hodaju, javljaju se jedan drugome, dok vreme sporo teče kao da je stalo. Na glavnoj ulici u Apatinu videli su, recimo, jednog popodneva samo jednog čoveka i prvo pitanje je bilo da li je ovaj grad uopšte živ. Očarala ih je potpuna i prirodna tišina. To u Americi nigde ne postoji. Kod njih je život stalna jurnjava i da bi se bar malo odmorili moraju da dobro zatvore sve prozore, da ih zamrače, kako bi sprečili galamu da ih spolja uznemirava. A i naši ljudi ovde dočekaju stranca tri puta bolje nego domaćeg. Po tome smo čuveni. Ovde su ih svi držali kao malo vode na dlanu.

Razgovarala sam jednom prilikom sa Nikitom Mihalkovim o suštini glume i sećam se da mi je rekao da je gluma sve ono što se dogodi na licu glumca pre nego što se izgovori reč. Kakvo je vaše mišljenje o tome?

To je apsolutno tačno. Marlon Brando je uvek govorio da su reči sekundarne, da je taj fizički utisak u stvari gluma. Ako glumac može da odglumi film bez ijedne rečenice, a ispriča čitavu priču, to je onda vrhunac. Već sam glumio u takvom filmu, a sada snimam zanimljiv film u kojem ni jednu jedinu reč ne kažem za 90 minuta, igram Indijanca iz Srbije. U Americi su pronašli da u Srbiji, južno od Beograda ima Indijanaca… Indijanac koga ja glumim je nem, ali može da čuje. On nije samo Indijanac, on je poslat od Boga u Srbiju iz nekog posebnog razloga. Ostali Indijanci su osetili da je on svetac, kao beli bufalo. Inače, kada se beli bufalo rodi bilo gde u Americi onda farmeri moraju da ga prijave Indijancima. Tada se okupljaju sve poglavice koje se mole svetom duhu. Farmer ne sme ni da pomisli da ubije ili proda svog belog bufala, koji mora da doživi duboku starost i umre prirodnom smrću. Ako ga proda čeka ga prema verovanju velika nesreća, a tom usudu se nijedan farmer nikada nije izložio. Verovao u to ili ne.

Sećam se da smo kao deca verovali da će nam majka umreti ako ubijemo bubamaru ili lastu. Kod nas niko nije praćkom gađao laste. Tako je i među Indijancima sa belim bufalom.

U filmu ću sve morati da izrazim mimikom, bez ijedne reči. Kada ga budem snimao, Brando će mi stalno biti u glavi. Pitali su jednom studenti Branda ko je za njega najveći glumac. On je tada izašao napolje iz učionice, posle desetak minuta se vratio sa jednim beskućnikom, i rekao: „Evo, on je najveći.“ Jer, nemoguće je istinski i potpuno nijednu životnu priču ispričati za dva sata. Mi to filmom pokušamo, ali nikada nismo ni blizu da je završimo. Život je jedno, a film nešto sasvim drugo.

Da li zato više ne gledate filmove?

U poslednjih desetak godina gledao sam samo jedan film, i to mog prijatelja Gorana Markovića – „Falsifikator“. Gledao ga je i Nik Mankuso sa mnom i on je pao na patos i pitao me je da li je to i danas tako. Odgovorio sam mu da je nekada bilo, kako je sada – ne znam. Na kraju smo se složili da je tako u svakoj zemlji.

Ne gledam više filmove jer ne želim da bilo ko utiče na mene. Čak ni Džejms Din i Brando. Neko me je nedavno pitao šta mislim o zaista odličnom glumcu Danijel Dej Luisu, ali on nije moj tip glumca, za mene je Žerar Depardje pravi. Iznenadio sam se kada sam čitao da imamo čak iste pripreme pred snimanje. On je tada snimao film „Zelena karta“, a njegova partnerka glumica Endi Mekdauel je izjavila da je Depardje debeo, nosat, ružan, nikakav, ali da nije udata, već bi se gotovo zaljubila u njega… Takvu harizmu i glumu nije videla u životu. Depardje nema nikakvu posebnu pripremu, igra košarku na ulici, a onda ga Piter Vir pozove i on jednostavno uđe u kadar, bude neko sasvim drugi i izađe iz kadra.

Na snimanju filma „Povratak“ ste i Vi imali slično iskustvo, samo bez košarke. Kako to radite?

Za 22 dana snimanja svakodnevno sam bio u kadru. Drugi glumci su se smenjivali, imali pauze, a ja sam sa svima njima prelazio iz jedne emocije u drugu. Scene su bile lake, smešne, teške… i to sve u istom danu.

Postoji u školi glume merenje energije brojkama od jedan do 10. Mene su tada ocenili sa devetkom, kao nekog ko odmah može da krene sa emocijom, bez zagrevanja. U meni energija konstantno vri. I uvek se pitam kada će se ugasiti. A ne gasi se nikako.

U Somboru svi očekuju da im dovedem Majkla Medsena, da snimamo novi film. On je moj jako blizak prijatelj i isto tako izuzetno voli Srbiju. Verujem da bi rado došao ovde da snima.

Za vreme snimanja filma „Povratak“ podigli smo Sombor na noge. Oduševljen sam mladom ekipom sa kojom sam radio. Oni su me dodatno pokrenuli. Čak mi je moj brat Steva rekao: „Koliko god te volim, jedva čekam da odeš, da se malo odmorim.“ Ne viđamo se često, moj život se potpuno izmenio, a moj brat živi mirnim porodičnim životom.

Čitav Vaš put, odlazak iz Srbije, raznorazni poslovi koje ste radili, školovanje u čuvenoj glumačkoj Školi „Lia Strazberga“  kretao se ka glumi. Zašto gluma takvom silinom?

Odavno mi je postalo jasno da jedino uz pomoć filma mogu da živim više života u ovom jednom, da menjam profesije, mogu da osetim kako je to biti radnik, rudar, doktor, profesor. Gluma me vodi u svet snova, u „Diznilend“ koji ne postoji, a realnost sam oduvek prezirao – ona istinski boli. Na filmu se često posečem, krvarim, i to ne boli. Film ima još jedno bitno svojstvo – može da zaustavi vreme. To je jedini pouzdan način za zaustavljanje vremena. U filmu ne mogu da ostarim, do sledećeg filma. Film me uvek odvede daleko – u neki drugi svet.

Da li kao film deluje i način na koji je Snežana Milić Pisarić radila Vašu biografiju „Od salaša do Holivuda“?

To je neverovatna priča. Nas dvoje se inače nikada nismo sreli, sve do mog dolaska u Srbiju. Niko ne može da veruje da smo provodili sate i sate u razgovorima telefonom. Knjiga koja je iz tih razgovora nastala opravdava svaki minut.

Da li sve u vašoj biografiji, čitav taj pređeni put, doživljavate kao sudbinu – onaj krst koji nosimo na duši?

Apsolutno. Ja to znam i zato se nikada ne okrećem. Moj brat ima decu, ja ih nemam, ali nisam tužan zbog toga. Postoje neke stvari koje želim drugačije da živim. Jednom, kada me ne bude, voleo bih da moj prah raznese vetar negde nad Arizonom ili nekim drugim mestom.

To je deo i jedne drugačije kulture, koja je vama bliska. Šta je to kod Indijanaca što vas privlači?

Poštujem svaku crkvu i religiju. Indijanci smatraju da je crkva u srcu svakog čoveka. Oni su sami sebi crkva. Ja opet verujem i da je Bog najmanje u crkvi, a da ga ima na svim drugim mestima. Bio sam u Vatikanu i osetio neobičnu prazninu. U pariskom Notrdamu sam se još gore osećao. Mračno je tamo bilo. Setio sam se Napoleona i Žozefine, bilo je prazno i nije bilo dovoljno produhovljeno. Možda u nekim crkvama nešto i postoji, ali u ovima u kojima sam bio nema ničega.

Šta je u Vama ostalo zakopčano od onog srpskog nasleđa koje nosite u genima?

Lepo je biti Srbin, ali je teško. To ponavljam pola u šali, pola u zbilji ceo svoj život, kao i obrnutu verziju – teško je biti Srbin, ali je lepo. Znajući našu istoriju: Cara Lazara i Karađorđa, Tanaska Rajića, hajduke – ja u stvari volim što sam Srbin, i ma gde da sam, na primer u Los Anđelesu, kada me pitaju šta sam po nacionalnosti ja sa ponosom i snagom kažem da sam Srbin.

Kakve su reakcije ?

Mislim da ta činjenica izaziva strahopoštovanje. Znaju oni odlično srpsku istoriju, znaju kako su se Srbi i sa koliko žrtava borili protiv Hitlera u Drugom svetskom ratu. Otuda to osećanje.

Vi čak i u filmovima koje snimate u Americi često koristite srpske reči. Gledala sam danas Vaš film iz 2005. godine „Bruco“ u kojem iz čiste mira u nekoliko scena izgovarate: „Beograd, opet, živeli.”  Otkud to?

Taj film je režirao kanadski reditelj italijanskog porekla Antonio D’ Alfonso koji neverovatno voli Srbe. Nikada mi nije objasnio zašto. I sve vreme me je terao da govorim Beograd, Rim, Beograd, Rim… Taj film je dobio prvu nagradu na Internacionalnom festivalu u Njujorku. Igrom slučaja nisam mogao da prisustvujem tom festivalu, otišao je Nik Mankuso. Sećam se da me je, po povratku, zvao sa ulice ispod moga prozora uzvikujući:„Ludak, baš si ludak što nisi išao sa nama, pobedili smo!“ Kada je taj isti film počeo da se prikazuje u Los Anđelesu pojavila su se na premijeri dvojica Hrvata koji su postavili pitanje reditelju zašto je insistirao da sve vreme u filmu bude pominjan Beograd. A on im je odgovorio da je kanadski Italijan koji jednostavno voli Srbiju, i da ne razume u čemu je problem.

Ludost je i velika glupost bila i kada je Goran Višnjić tražio da ga zovu Mister Kroacija, ja nikad ne bih tražio da mene neko zove Mister Serbija.

Šta je to što bismo mi odavde mogli da naučimo od Zapada, a šta je to što bi Zapad mogao da nauči od nas ?

Evo jednog čuda. Najbolji primer je Novak Đoković. On ima sve. Već godinama redovno pratim Novaka Đokovića koji je spojio zapadnjački način razmišljanja i naš istočni talenat. I Troicki je fantastičan igrač, ali nema to nešto što ima Novak. To nemamo ni mi ostali. Nemam ni ja. Mi smo ipak samo Srbi. Jedino što posle mnogo godina života u Americi sada već jasno raspoznajem način razmišljanja Amerikanaca. Oni neumoljivo idu ka svom cilju. Nema kod njih neosvojivih prepreka.  A mi opet imamo nešto čisto, tu našu dušu, slovensku emociju. Iako smo ponekad ludi i šašavi za mnoge stvari, po mom mišljenju smo najemotivniji narod.

To u šta verujemo nas određuje kao ljude. Šta je to u šta vi verujete?

Pre svega moram da verujem u sebe, a onda u sve ostalo. Generalno, ja sve vidim pozitivno. Verujem da čovek može da uradi sve što poželi. Samo mora da pronađe put. Kada sedim za stolom sa producentima ja u njima vidim vukove, uvek neka natezanja oko finansija. Prvo ih saslušam, a onda ih napadnem na jedan tih način, ali u pravom momentu, kada završe sa jelom i kada su im stomaci puni, i nikada ne razgovaram sa producentima kada su gladni jer znam da tada ništa neću postići. To je oprobani zapadnjački sistem. Svi te prvo nahrane i onda čekaju da naprave sa tobom posao. Nikada veliki biznismeni ne vode razgovore na prazan stomak. Na kraju svi odu kući zadovoljni. I što je možda najvažnije, verujem da nam se sve ono dobro što damo na neki način vrati.  

[/restrictedarea]