Istorijski značaj Bašara Asada

Piše Zoran Milošević

Pobeda Sirije imaće dalekosežne posledice, a pre svega će značiti prestanak rada različitih organizacija „za smenu režima“ u regionu, koje su finansirale SAD i njihovi saveznici, jer iz otpora Sirijaca i lično Bašara Asada rađa se „osa suprotstavljanja“, stoga će uspeh Sirije značiti i uspeh Irana, Hezbolaha i Rusije

Situacija u Siriji menja se svakodnevno, ali je ishod rata predvidiv. Naime, od samog početka agresije na ovu zemlju (kada je postalo jasno ko na kojoj strani ratuje) svi poznati eksperti za Bliski istok izjasnili su se da će Damask pobediti, odnosno da će pobediti onaj ko stoji iza Bašara Asada – Iranci i Rusi. A kada je Rusija zabranila rad terorističkih grupa Islamske države, bez obzira na lokalne pobede agresora u Siriji, Asadov uspeh postao je još izvesniji.

Inače, da podsetimo, rat u Siriji počeo je 15. marta 2011. godine demonstracijama opozicije u Damasku, odnosno 18. marta 2011. godine u gradu Dera, a one su se pretvorile u sukob sa policijom. Krajem marta 2011. Asad je istupio pred državnim parlamentom, naglasivši da nerede izazivaju strane države koje tim putem žele da obezbede političke i ekonomske reforme na štetu stanovnika Sirije. Već 18. maja SAD su uvele sankcije Siriji, a potom je to učinila i Evropska unija. A sada, posle četiri godine krvavih borbi, nazire se kraj rata.

 

PORAZ ZAPADA?

Ovo mišljenje dele i brojni zapadni analitičari, pa je tako sredinom avgusta portal globalresearch.ca objavio članak Tima Andersona, uglednog profesora političkih nauka sa Univerziteta u Sidneju (Australija) o tome da se Sirija približava strateškoj pobedi: „Sirija pobeđuje. Bez obzira na sadašnje krvoproliće i žestoke ekonomske pritiske, ova država se uporno približava vojnoj i strateškoj pobedi, koja će dovesti do velikih promena na Bliskom istoku. Poraz američke politike odraziće se i na američku fantaziju, koju je deset godina ranije izrekao Buš Mlađi, da će Bliski istok preobratiti u svoju koloniju.“

Mustafa Tosa, zamenik glavnog urednika „Frans medija monda“, ovakav razvoj događaja opisuje kao neverovatan i kao veliku pobedu Asada. Naime, Sirija se našla u vojnom okruženju, Zapad joj je nametnuo žestoke sankcije, a tamošnji mediji su izveštavali u skladu s ovakvom politikom. Ta strategija Zapada je uvek pobeđivala – do Sirije. No, Bašaru Asadu je uspelo što mnogima nije – da sve preokrene u svoju korist i ovo je mnoge, posebno u SAD i Evropskoj uniji, neprijatno iznenadilo. Pre tri godine francuska, britanska i mnoge druge diplomatije javno su prognozirale da će Asad pasti vrlo brzo. Optimizam pomenutih diplomatija delili su i lideri tzv. sirijske opozicije, koji su između sebe već podelili funkcije i videli se u ulogama ministara, premijera i predsednika „Nove Sirije“.

[restrictedarea]

Od tada je prošlo četiri godine, stotine hiljada ljudi je poginulo, a milioni su se pretvorili u izbeglice. Siriju su napali sa svih strana i na neverovatne načine, ali Bašar Asad je ostao sa narodom. Njegove uspehe Mustafa Tosa objašnjava na dva načina: prvo, SAD su se odrekle direktnog vojnog napada, kako je to bilo u SR Jugoslaviji, Iraku i Libiji, jer je Rusija jasno stavila do znanja da će braniti Siriju. Asadu je to dalo manevarskog prostora da se dalje bori. Drugi razlog je nedopustiva greška arapskih država (pre svega Saudijske Arabije i Katara) proistekla iz mržnje prema ovom lideru. Finansirali su tzv. sirijsku opoziciju, a suštinski, borce Al Kaide, koji su time dobili priznanje. Despotski lideri tzv. sirijske opozicije, umesto da se bore protiv Asadove armije, započeli su međusobnu borbu, pa  skrenuli i u kriminalne vode i nasilje, čime su gubili podršku kod stanovništva. Takođe, pokazalo se da tzv. sirijska opozicija ne stvara demokratski režim, već teokratsko društvo na osnovama Šerijata, što je izazvalo otpor kod evropskih lidera koji se preobrazio i u drugačije sagledavanje Asada. Naime, njegovi protivnici su Siriju pretvarali samo u bazu i punkt odakle planiraju napade u Evropi.

Anton Evstratov za portal iran.ru navodi i treći razlog – pad predsednika Egipta Muhameda Mursija. To je bio veliki poklon Asadu.

 

PODRŠKA STANOVNIŠTVA

Na unutrašnjem planu, glavni oslonac sirijskom predsedniku je stanovništvo. Dalo je i daje masovnu podršku nacionalnoj armiji, što je omogućilo kakvu-takvu stabilnost. Iako je narod izložen velikim ekonomskim teškoćama, isključenjima struje, nestašicama, napadima terorista, medijskim dezinformacijama i drugim problemima, nije poklekao duhom, nego je sve vojne mere strpljivo podnosio znajući da je u to u zajedničku korist. Pored toga, sve vreme rata funkcionišu obrazovni sistem, medicinske institucije, sportska društva, kulturne institucije…

Veliki doprinos jedinstvu sirijskog naroda dala je nehotice i tzv. Sirijska oslobodilačka armija, koja je činila masovne zločine nad civilima, što ih je još više guralo ka Asadovoj vladi, u potrazi za zaštitom. Zbog toga se ova „armija“ popunjavala uglavnom iz redova plaćenika. Treće, iako borci Islamske države i tzv. Oslobodilačke armije Sirije drže značajan deo teritorije ove zemlje, posebno nalazišta nafte, 90 odsto naseljenih mesta je pod upravom zvanične vojske.

Pobeda Sirije imaće dalekosežne posledice, a pre svega će značiti prestanak rada različitih organizacija „za smenu režima“ u regionu, koje su finansirale SAD i njeni saveznici, jer iz otpora Sirijaca i lično Bašara Asada rađa se „osa suprotstavljanja“, a uspeh Sirije značiće i uspeh Irana, Hezbolaha i Rusije. Njena pobeda značiće i krah projekta „Novog Bliskog istoka“ pod kontrolom SAD, Izraela i Saudijske Arabije, ali i pojavu prvog lidera od 1999. godine koji se izborio sa SAD i saveznicima, posle teških i mučnih sudbina Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića, Sadama Huseina i Muamera Gadafija.

 

REGIONALNA SLAGALICA

Glavni sponzori tzv. sirijske opozicije, koja je nosila teret borbe sa armijom Sirije, SAD i Obaminom administracijom, našli su se u teškoj situaciji, jer su shvatili da su stvorili monstruma (Islamsku državu) mnogo opasnijeg od proiranskog i proruskog predsednika Bašara Asada. No, Vašington ne želi da prizna poraz i dalje ponavlja mantru da „Asad mora otići“, iako se snage tzv. Sirijske oslobodilačke armije nalaze među gubitnicima. Dodatni problem za Ameriku je i donošenje odluke o tome protiv koga ratovati, kada se saveznik, Turska, sada više bori protiv sirijskih Kurda nego protiv zvanične sirijske armije i Islamske države, što se manifestuje ne samo kolebanjima u politici Ankare nego i Vašingtona, kojima su Kurdi saveznici.

Iran sa svoje strane nastavlja da podržava regionalne saveznike u Siriji, Iraku, Bahreinu, Jemenu i Palestini, tj. stvara i širi zonu uticaja na Bliskom istoku. Sirija sada za Iran ima strateški značaj, jer bi gubitak ove države značio automatski i gubitak Levanta i stvaranje, na zapadnoj granici Irana i Iraka (koji kontroliše Teheran) „sanitarnog kordona“ do Azerbejdžana i Kuvajta. Zato Teheran sve čini da na vlast u Siriji ne dođu ni islamisti ni proameričke, proturske i prosaudijske vlasti. Trenutno postoji skoro stopostotna saglasnost eksperata za Bliski istok da će Iran povećati i finansijsku i tehničku pomoć Siriji. Osim toga, sporazum o iranskom nuklearnom programu sa Zapadom umanjuje značaj Turske za Iran. Sve do sporazuma, Teheran nije smeo sebi da dozvoli bilo kakvu svađu sa Turskom, jer bi mu bilo onemogućeno da preko turske teritorije švercuje robu, koju nije mogao da uvozi zbog sankcija.

Moskva u potpunosti podržava poziciju Teherana u vezi sa pitanjem Sirije. „Naše države imaju zajedničku poziciju u vezi sa pitanjem sirijske krize“, izjavio je ministar spoljnih poslova Ruske Federacije Sergej Lavrov posle susreta sa iranskim kolegom Mohamedom Džavadom Zarifom. Pri tome, ruska podrška nije samo verbalna, budući da je druge nedelje avgusta Rusija predala Damasku šest lovaca-bombardera „MIG 31“, a i drugo oružje, opremu i municiju. Do danas, Iran i Rusija u Siriji pobeđuju, a Zapad, Turska i Saudijska Arabija su suštinski priznali svoj poraz. Trenutno se pregovara o spasavanju lidera tzv. sirijske opozicije i Sirijske oslobodilačke armije od odgovornosti. „Cena“ Zapada je da Bašar Asad formalno podnese ostavku i da ga zameni neko iz njegove vlade kako bi sačuvali svoj imidž. No, niti Iran, niti Rusija za sada nisu zainteresovani za „spasavanje protivnika Damaska“, a još manje za imidž SAD i Zapada, kada se zna koliko je taj isti Zapad naneo štete Iranu i Rusiji.

Aktuelni predsednik Sirije Bašar Asad ima ogroman ideološki značaj, može se slobodno reći i istorijski, da bi se njegovim likom i delom tek tako trgovalo, ističe Gevorg Mirzajan za portal geo-politica.info. Takođe, nije tajna da SAD žele ne samo smenu Asada nego i Putina i vrhovnog ajatolaha u Iranu, te bi popuštanje Irana i Rusije značilo „pucanje sebi u nogu“.

Ukoliko se, dakle, zaista dogodi, kako predviđaju brojni analitičari, da se Sirija odbrani od agresije SAD i saveznika, Bašar Asad će steći neverovatan autoritet u arapskom svetu, i zaista postati istorijska ličnost čiju će političku delatnost i borbu sa nadmoćnijim agresorima proučavati mnogi fakulteti političkih nauka, analitički i drugi centri. S pravom!

[/restrictedarea]