Građa za rečnik 4 – San o pomirenju

piše Milovan Danojlić

Pomirenje je racionalan poduhvat, podvig čistog i slobodnog uma. Ono uključuje pretrpljeno zlo, da bi se na njemu, kao na tvrdom tlu, gradilo skupo plaćeno dobro. Ne možemo se odreći sećanja i osećanja, ali ih možemo rasvetljavati i  nadzirati 

Reč pomirenje je škrto predstavljena i u starijim, i u novijim našim rečnicima. Što je bledo u životu, to i u jeziku životari. Vuk nije zabeležio imenicu, nego glagol; građu je skupljao u posebnim okolnostima: ustanci i bune su, po prirodi stvari, nepomirljiva ljudska pregnuća. U proteklih, biće skoro dvesta godina, koliko je prošlo od prvog izdanja „Rječnika“, reč se, na domaćem tlu, nije ubokorila i ojačala. Matičin Jednotomnik daje primer

Pruži  ruku pomirenja

što  je lepa  želja, i molba; nije izvesno da će biti uslišena. Moskovljević upućuje na izmirenje, za čije je drugo značenje (naplata duga, namirenje) i Vuk znao. Broz‒Iveković takođe navode na iskusurati. Biće da su i glagol i imenica, u početku, imali izrazito materijalni smisao, pa su se s vremenom uzdigli u moralnu sferu. Rječnik JAZU navodi primere iz starije hrvatske  leksikografije, gde se reč pojavljuje kao kalk latinskog conciliatio, reconciliatio, dodajući, iz novijeg doba, upotrebu u Vukovom prevodu Novog zavjeta:

Bog…pomiri svijet sa sobom

metnuvši u nas riječ pomirenje,

dok uz izmirenje napominje da se javlja „kod pisaca“, u smislu „izmirenja ostataka“, tj. raskusurivanja. Rečnik SANU nije stigao do slova P, a povodom izmirenja daje stihove Vladimira Stanimirovića

U duši je mojoj izmirenje. Ja se

Ne bunim jer slušam savesti mi glase,

kao i Disove

Oko glave, ko oreol, pusti snovi

A u srcu izmirenje i dobrota.

Tanušno i mršavo; više projekti nego postignuća. Od prošlosti se nema šta naučiti, od sadašnjosti još manje, od Engleza i njihovih  rezolucija najmanje. (Gde god su bili, iza sebe su ostavili dugotrajno miniran prostor, a ne propustiše nijednu priliku da nama, usput, stanu na žulj.)

[restrictedarea]

Očišćenje od zlih misli i otrovnih uspomena je preduslov ne samo duhovnog nego i telesnog zdravlja. Poznavao sam neke nesrećnike koje je mržnja u grob oterala. Mržnja je protivživotna supstanca, mater ništavila i poćerka beznađa, maloumna i kratkovida savetnica u tegobama  sa kojima jedino Razum, nekako, izlazi na kraj. Jer mi nismo isključivo u sukobu sa zlokovarnim susedima; mi smo i u sebi rascepljeni i zavađeni. Raskol seže do dinastičkih trvenja, da u građanskom ratu 1941-1945. dobije pakleni zamah. Danas ga podjaruju građani druge, treće i ko zna koje još Srbije, a ima i folklornu  dimenziju  u poganom ludovanju navijača vodećih fudbalskih klubova… Takvo je stanje iznutra; u okruženju je još gore. Tamo ne mogu da opstanu bez mržnje, a mi se uzalud trudimo da im postanemo ravnopravni partneri. Tu se ne traži ni jaka pamet, ni veliki trud. Od Crnog mora do Tršćanskog zaliva mržnja se, u prošlom veku, nametnula kao gorak začin dobrosusedskih odnosa, a obračuni iz devedesetih je dodatno podgrejaše. Pomiriše se Francuzi i Nemci, boljševici i beli, nevolja  natera četnike i partizane da se, u srpskoj Bosni, zbliže, ali na središnjem frontu vojska ne napušta rovove. To nam je, valjda, usud.

Ljudske zajednice su, i inače, u stanju stalnog komešanja i unutrašnjeg previranja, a kod nas to ide vrtoglavije  zbog  prepuštanja liniji najmanjeg otpora i neobuzdavanja u przničavosti. U osvitu devedesetih godina nađoh se među obnoviteljima Demokratske stranke. Bio sam ponosan zbog učešća u oživljavanju ideja za koje su se zalagali Davidović i Grol, nakon poluvekovne duhovne amnezije. Saučesnike tog  poduhvata (bilo nas je trinaestorica) osećao sam kao braću. Prikupivši nešto novca od predratnih demokrata izbeglih u Pariz, pohitah u Beograd, na  sastanak Inicijativnog  odbora. Demokratija je trebalo da bude lek od svih nagomilanih bolesti, formula za uređenje  skladnog suživota. Sloboda  donosi, pre svega drugog, oslobođenje od mržnje. Pružali smo ruke prema svima, ne pridajući veliki značaj tamnim oblacima nagomilanim u   zapadnom delu zemlje. Bili smo čisti: ko će čistoti odoleti?

Zaboravljali smo da je naglo probuđena sloboda đavo i da se zna uputiti prema naopakom cilju.

Ne prođe ni mesec  dana, a moji plemeniti saborci se stadoše tiho razdvajati, šuškati jedni protiv drugih, voditi računa ko predsedava. Idealizam se natruni malim računicama i karijerističkim planovima. Docnije padoše i teške reči između dva vodeća čoveka. Stigoh da   izgovorim besedu protiv nailazećeg ratnog sukoba i da se povučem u ćutnju. Politika nije za mene, a ni ja za nju. Spreman sam da pomognem ovde-onde, ali spolja, bez učlanjenja u bilo koju partiju.

Kad je tako među istomišljenicima i sunarodnicima, šta da očekujemo od zavidljivaca s one strane plota? Rascepljeni smo, iznutra, po mnogim osnovama, a samo celoviti možemo opštiti  s drugima na valjan način. Poništenje odluke jednog divljeg suda iz 1946, umesto da nas zbliži u istini, produbilo je davno iskopani jaz. Nabrajanjem zločina jedne i druge strane nećemo izići iz ukletog kruga. Nama, koji nismo neposredno učestvovali u sukobu, dopala je dužnost objektivnijeg  sagledavanja  mučnog  nasleđa.

Za uređenje zdravijih odnosa sa drugima valja se najpre sabrati u sebi. Za opštenje se traži  ceo čovek, a ne razbijena i iznutra raskinuta olupina. Pomirenje je racionalan  poduhvat, podvig čistog i slobodnog uma. Ono uključuje pretrpljeno  zlo, da bi se na njemu, kao na tvrdom tlu, gradilo skupo plaćeno dobro. Ne možemo se odreći sećanja i osećanja, ali ih možemo rasvetljavati i nadzirati. Umesto dvosmislenih nekrofilskih skupova, predvoditelji naših unesrećenih naroda bolje bi učinili kad bi oživeli  izvesne tradicionalne postupke za prevazilaženje mržnje. Plemena na nižem stupnju razvoja su, u našem podneblju, imala utvrđene obrede za prekidanje lanca krvne osvete, te bi se i od njih moglo nešto naučiti, svakako više nego od frau  Merkel i sir Kamerona, pomiritelja onih čijem su sukobu njihovi prethodnici još kako doprineli. Tu bi i crkve mogle i morale pomoći: pomirenje bez pokajanja je sumnjiv aranžman među   krvnicima spremnim da koliko sutra potegnu noževe.

Osnova mogućeg sporazumevanja

Nema mnogo primera kolektivnog poraza sličnog našem. Poražena je socijalistička  ideja  u interpretaciji maršala-hedoniste, samoupravljanje i nesvrstavanje padoše u večni zaborav, zbrisana je država Južnih Slovena, propadoše i monarhija i republika za čije su održanje izginule stotine hiljada ljudi, selo odumire, fabrike su budzašto predate neradnicima, mladi gledaju kako da pobegnu preko granice, sve novoosnovane države i državice  su  pale pod tuđinsku upravu, izgubivši političku i ekonomsku nezavisnost, zavedena je jedna neobična vrsta okupacije gde osvajač vlada preko domaćih opunomoćenika, neprestano nas izvode na kontrolni ispit, posete stranih državnika liče na vizite školskih inspektora, njihovi eksperti nam određuju plate i penzije, utvrđuju cene gasa i struje, i još se ponosimo kad nam udele pokoju prelaznu ocenu i mogućnost ulaska u njihov   Raj. Povrh svega, poražena nam je i demografija, zbog jednodušnog uviđanja  da ne vredi živeti ovde i u ovakvim uslovima.

Ako išta, ravnopravnost u opštoj poraženosti nudi nam  platformu za izmirenje u nesreći. Isti je bol majke u Srebrenici i majke u Bratuncu; njima nije potrebna pomoć u sporazumevanju.

[/restrictedarea]