Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Piše Dejan Đorić
Godinama, posredovanjem i angažmanom gospođe Mirjane Stojanović, Beogradu i Srbiji dolaze u „radnu“ posetu istaknuti savremeni slikari Rusije
Savremeni srpski političari skoro su potpuno zaboravili da je u vreme Kraljevine Jugoslavije pa i Titove Jugoslavije jedan od bitnih načina državnog delovanja u kulturi bilo organizovanje velikih likovnih izložbi. Danas je taj sektor prepušten nastojanjima pojedinaca, što je, verovatno, još jedan od dokaza odumiranja države. Dok misiju uspostavljanja izuzetno bitnih kulturnih odnosa Rusije i Srbije u oblasti društvenih nauka na visokom nivou sprovodi filosof i izdavač Vladimir Medenica, na likovnom planu to čini Mirjana Stojanović. Ona inače potiče iz umetničke porodice, i sama se bavi slikanjem, a od 1996. godine živi u Moskvi, gde radi kao bankar. Od 2005. finansira grupna i pojedinačna putovanja ruskih slikara i vajara u Srbiju i Crnu Goru, učestvuje u humanitarnim akcijama, međunarodnim projektima i na izložbama u raznim ruskim gradovima. Njenim zalaganjem ruski umetnici su stvarali u Beogradu, Sremskim Karlovcima, Sirogojnu, Topoli, Kopaoniku i Petrovcu na Moru, a vodila je i istaknute srpske i crnogorske slikare u Rusiju. Okupljajući stare majstore, ali i umetnike koji su tek diplomirali, gospođa Stojanović predstavlja duh i kulturu Rusije sa višom idejom suprotstavljanja bezličnoj aktuelnoj zapadnoj umetnosti u znaku prevlasti instalacija i performansa. Vrhunac njenih okupljanja su kolonije ruskih pejzažista u okviru projekta „Srbija sa palete ruskih umetnika“, posle kojih radove nastale u Srbiji izlaže u Moskvi u uglednom Centralnom domu umetnika kao i u našoj ambasadi na Dan državnosti. „Srbiji lepotu ruske realističke škole – Rusima lepotu naše zemlje“ – ukratko sažima svoju ideju ova plemenita delatnica. Kristina Nazarova, istoričarka umetnosti, u katalogu povodom izložbe u Moskvi 2013. godine, takođe je uočila „neverovatno kontrastnu i koloritnu Srbiju“.
Gosti iz Rusije likovno zapažaju večnu srpsku temu – Kosovo kao geopolitičko i metafizičko središte. Jelena Afanasjeva (izdvojimo samo pojedine umetnike u mnoštvu ovih dešavanja) prikazuje kosovski manastir sa punom svešću o istorijskoj dramatici. Vladislav Tatarinov, možda najbolji slikar sa ovih kolonija, radi u duhu velike ruske realističke škole u kojoj je do izražaja došao slobodniji potez i umereno, racionalno uvažavanje modernističkog iskustva. Plemenitost slikarstva, samopoštovanje umetnika, umetnost kao izraz duhovne slobode, dolaze svom snagom do izražaja u delima ovih majstora. Iznad svega su zanatska sigurnost, solidnost u likovnom tkanju i danas sve ređe poznavanje tajni zanata. Uočava se pripadnost jednoj značajnoj, metodološki unapređenoj školi, tradiciji i življenju za lepotu umetnosti. Impresionizam i ekspresionizam prevladani su realizmom, povratak na izvore umetničkog izražavanja je potpun, pa dela Vladimira Nuždina sećaju na Levitana i velike ruske pejzažiste čija dela ni zapadnu publiku ne ostavljaju ravnodušnom.
Godinama Beogradu i Srbiji posredstvom gospođe Stojanović dolazi istaknuti akvarelista Sergej Alduškin. Slikar je lakog, oslobođenog, mekog poteza, majstor atmosfere, sete i snova, koji su ostvarivi u najvećoj meri u toj slikarskoj tehnici. Alduškinu će na jesen ove godine u Ruskom domu biti priređena velika izložba na kojoj će se predstaviti i druga, obimnija monografija o ovom slikaru na srpskom, autorke Suzane Polić-Radovanović, koja ga dugo vremena stručno prati. Vasilij Inčin je na sličan način, razgrađujući kompoziciju slike čvrstim i vidljivim potezima, iskazao jedno od starih pravila ruske škole. Nije potrebno hiperrealistički ulaziti u detalj, slikar može da oslobodi svoj potez, da se razgali pred prizorom. Može brže da savlada sliku, ostvarujući svežinu neposrednog viđenja i snagu utiska. Zato u ruskom tradicionalnom slikarstvu nema previše cizeliranja, detaljisanja koje je samo sebi cilj, umetnici od Šiškina do današnjih neguju osećajnost a ne ateljejsku konstrukciju prema fotografskom predlošku. Mnogi slikari smatraju da je taj put nerobovanja doslovnoj realnosti u umetničkom smislu teži, znalci kažu da je lakše kopirati. Rusi znaju kako da očuvaju prednost žive stvarnosti, punoću prirode, slikajući sa oduškom, bez predumišljanja.
Jasno je da su beogradske i scene iz Srbije, gradovi, sela, šume, polja i reke samo povod ovim majstorima za dobro slikanje ali ta prilika ima posebnu specifičnu težinu duhovne i istorijske bliskosti, topline i neposrednosti, na koje su ruski umetnici posebno osetljivi. Zato su unutrašnjom, ljudskom vrednošću, kolonije koje organizuje Mirjana Stojanović prožete ne samo lepom atmosferom poštovanja i interesovanja već i svojevrsnim umetničkim dostojanstvom koje nestaje iz vidokruga savremenih umetnika.
