Milanković plays Milanković u Madlenijanumu

Piše Smiljka Isaković

Muziku je napisala i izvodi je u predstavi pijanistkinja Vera Milanković, potomak slavnog naučnika

Milutin Milanković (1879–1958) prvi srpski doktor tehničkih nauka i naučnik svetskog glasa, koga NASA zvanično ubraja u petnaest  najznačajnijih ljudi svih vremena koji su se bavili nekom od nauka o Zemlji,  jedan od najcitiranijih naučnika na svetu, čiji su „Kanon osunčavanja“, kojim je dokazao da su nebeski događaji pravi uzrok svega što se na Zemlji dešava, evropski i američki naučnici proglasili 1995. za jedno od najznačajnijih naučnih dela 20. veka, dobio je svoju predstavu u Beogradu.  Na predlog Srpske akademije nauka i umetnosti 2009. godina je proglašena godinom Milutina Milankovića, a predstava je stigla kasnije. Verno misiji inovacije u teatru, pozorište Madlenijanum se ozbiljno pripremalo za ovu predstavu, uključujući i dva predavanja o Milankoviću za omladinu i odrasle, organizovana pre premijere. Glavnu ulogu tumači Nebojša Dugalić, muziku je napisala i izvodi je u predstavi pijanistkinja Vera Milanković, potomak slavnog naučnika. Režiju teksta mlade Vasilije Antonijević potpisuje Aleksandar Nikolić, scenografiju i kostime Kosta Bunuševac. Vera Milanković i Kosta Bunuševac takođe igraju u predstavi, zajedno sa Dugalićem, Dubravkom Kovjanić i Andrijom Daničićem (muza i demon i još mnogo toga).

[restrictedarea]

Predstava iz jednog čina je zamišljena kao otvorena igra karata koje vode kroz Milankovićev privatni i profesionalni život, dok mu muza i demon, na pragu onoga sveta, pomažu da se seti važnih detalja. Publika sedi na sceni Madlenijanuma oko glumačkog prostora, čime se dobija bliskost, ali i gubi čar neobjašnjive magije pozorišta. Život Milutina Milankovića bio bi zanimljiv i da nije bio ono što je bio, jer samo preživeti dva svetska rata dovoljno je uzbudljivo. Autorka teksta pak najviše insistira na Milankovićevim dečjim uspomenama iz Dalja, čemu se stalno vraća u predstavi. Naravno da treba znati odakle si da bi otišao u svet, ali lično osećam da bi Milankovićev život u nauci, između zvezda i muza, bio inspirativniji i publici više objasnio čime se sve bavio ovaj renesansni čovek širokih znanja i interesovanja. Prema nekim teorijama, Milankovićeva naučna dostignuća mogu se definisati i formulisati kroz muzičke frekvencije, pa je muzika u predstavi organski nosilac i tumač radnje. Nepogrešivo birajući muzičke citate, aranžirajući ih, komponujući svoju muziku i svirajući, Vera Milanković, jedan sasvim neuobičajeni predstavnik savremenih kompozitora, vodi nas kroz predstavu klavirskim zvucima, oživljavajući davno zamrlu praksu u kojoj je kompozitor svirao svoju muziku prilikom izvođenja, rekreirajući je svaki put. Tako je muzika ostajala živa, a ne okamenjena u praksi, kao što se događa posle Mocarta. Posebno danas, gde savremeni kompozitori sede udobno u publici i slušaju kako se izvođači muče da realizuju njihove note, ponekad napisane sa malo poznavanja instrumenta za koji su pisane. Da sede, kao stari Bah ili Vera Milanković, na bini i sami sviraju, savremena muzika bi bila  mnogo razumljivija i prijemčivija, a ne minorni muzički geto, ali to je neka druga priča…

Kockarski element karata koje labavo spajaju slike i scene upućuje na autorkin odnos prema životu, slučajnosti ili ne onoga što nam se događa, što je, čini mi se, najslabija karika predstave, osim ako Milanković nije bio tajno kockar kao Dostojevski, o čemu nema tragova. Nebojša Dugalić kao Milanković nosi predstavu od početka do kraja, skoro monodramski sa živim dodacima – glumcima, glasom, dikcijom, ubedljivošću i svim onim što čini velikog glumca, što on i jeste. Velika bi bila šteta po Milankovića da Dugalić emigrira u Kanadu.

Predstava Milanković uspešan je pokušaj da se napravi veliko pozorište sa malo novca. Sa svedenom scenografijom, malo kostima, malo glumaca, bez scenskih efekata i ostalih poštapalica, predstava se vratila izvornom obliku pozorišta stare Grčke, gde je glavna bila reč a ne efekat.  Sudbina našeg Milutina, kome su bogovi Olimpa namenili da bude heroj, znači da pati i da se bori, dobila je u Madlenijanumu primerenu predstavu. Veliki narodi se ne mere brojnošću, već  zahvalnošću i poštovanjem koje gaje prema svojim velikanima. Sledeća karta je na svima nama. Virtuelno, spisak njegovih odabranih dela nalazi se na http://legati.matf.bg.ac.rs/milankovic/books.wafl

[/restrictedarea]