Aleksandar Vulin, ministar u vladi Srbije, naljutio je Hrvate i ponekoga u Srbiji, zato što je zločincima, koji i sami priznaju da su zločinci, rekao da jesu zločinci. Nešto u svemu tome očigledno nije kako treba, a ono što ponajviše nije kako treba jeste proces utvrđivanja istine i pomirenja na Zapadnom Balkanu, kako ga vide oni koji bi tim procesom, zbog sopstvene koristi, želeli da upravljaju.
Gnev svekolike hrvatske i, reklo bi se, prohrvatskog dela srpske javnosti, Vulin je na sebe navukao zato što je, pred kostima mučenika koje su hrvatske ustaše 1941. godine ubile u Jadovnu, na mestu na kojem to što je rečeno i mora da bude rečeno jer ništa drugo i ne bi imalo smisla, izgovorio jednu istorijsku istinu i jedno logično zapažanje: da je hrvatski nadbiskup Alojzije Stepinac bio vrhovni vikar ustaške, hrvatske, vojske Ante Pavelića, i da se ne mogu isti venci polagati pred ustašama i pred žrtvama ustaša.
Ova Vulinova izjava, ocenila je Zagrebačka nadbiskupija ponosna na svog Blaženika Stepinca, za Hrvate je ponižavajuća. I to je potpuno tačno. Istina za Hrvate jeste ponižavajuća. Baš zato, verbalni napadi i izlivi gneva koji su usledili bili su samo ad hominem napadi na Aleksandra Vulina da je nepristojan, nevaspitan, da je njegov istup bio „četnički“… a ne osporavanje onoga što je pred Šaranovom jamom Vulin izgovorio.
Važnija od hrvatske ljutnje na istinu, međutim, bila je reakcija predsednice Hrvatske Kolinde Grabar Kitarović, zato što je i nehotice otkrila na čemu utvrđivanje istine i pomirenje u regionu zapravo treba da počivaju, i uopšte, na čemu treba da se zasniva put Srbije ka Evropskoj uniji.
„Vulin je zapravo problem premijera Vučića, koji mora da odluči kuda ide“, poručila je Grabar Kitarović, i istakla da se „s ljudima kao što je Vulin ne može ući u zajednicu oslobođenih, uljuđenih demokratskih država kao što je EU“.
Šta nam je hrvatska predsednica ovime poručila? Poručila je da se istina i pomirenje po meri EU i njenog prekookeanskog patrona ne mogu graditi na istini. Srbi, ako hoće da se pomire sa susedima i tako pomireni odu u Evropu, mogu da se pomire i da odu samo ako svoje žrtve zaborave jer je to, valjda, uljuđeno i demokratski, i ako na sebe navuku krivicu genocidnosti kao što to predlažu Britanci sa svojom rezolucijom o Srebrenici. Drugim rečima, put Srbije u Evropsku uniju vodi preko zaborava, prećutkivanja i podmetanja. Treba li nam takav put?
