Kada sve utihne…

Dragomir Antonić 

Turci petla uhvatiše/ pa ga biše po tabani
Daj ti petle nama ‘arač!
Odgovara kusi pet‘o:
Kakav ću vam ‘arač dati?/ Nit sam orač, nit sam kopač
Već sam kokin tancovođa!

Harač koji su Turci u narodnoj pesmi uvodili petlu primenjuje se i danas pod imenom muzički dinar ili estradni porez. S obzirom na to koliko se u državi Srbiji po televizijama igra i peva, ima smisla. Posla nema, sem u „Parovima“ ili u nekoj državnoj agenciji za prodaju magle pod sloganom „Evrounijaćenje nema alternativu“. Samo da se otvore poglavlja. Otvaranje fronta u Normandiji sa iskrcavanjem trajalo je deset puta kraće.

LUDE ZA „FERARIJEM“ Zanimljivo je da u „Parovima“ i „Otvaranju poglavlja“ učestvuju dame zaljubljene u italijanski automobil „ferari“. Jedna u njemu godinama sedi. Čeka. Da se otvori. Druga je „ferari“ uzela za umetničko ime. Za nju kažu da je slučaj za doktore. Za prvu ne kažu ništa. Ima još sakaluda koje su za sve ono što nas, po njihovoj kokošijoj pameti, drži na evrounijatskom putu. Nema stida, nema srama, samo nek Briselu odgovara.

Vlast obećava da će penzije biti velike kao što nikad nisu bile. Do kraja mandata. Samo nije jasno do kraja čijeg mandata. Vladinog ili penzionerskog? S druge strane, uvodi se harač na sve i svašta. Najnoviji je na otpušavanje. Zapušili se kanali. Umesto da otpuše kanale, oni uveli harač na otpušavanje. Važno je da se harač sakuplja i narod zabavlja.

[restrictedarea]

Polovinom prošlog veka reformisana je državna uprava na lokalnom nivou. Tad su postojali srezovi i mnogo malih opština. Nekoj „mudroj“ glavi su te opštine smetale. Navodno su skupe i leglo su birokratije. Nestale su opštine po manjim mestima koja su imala sve uslove da se razviju u lokalne centre − varošice. Ukidanjem seoskih opština ukidao se i život u malim mestima. Za svaki papir sa pečatom, moralo se otići u Čačak ili u Gornji Milanovac, umesto da se, kao dotad, posao završi u Pranjanima, Takovu, Beršićima. Isto je u svim krajevima Srbije. Umesto da država preko svoje administracije – mreže sudova, policijskih stanica, opština, zemljoradničkih zadruga, stalnih otkupnih stanica, škola, domova zdravlja, veterinarskih stanica   – omogući opstanak stanovništva, ona ga nerazumnim merama podstiče na iseljavanje.

PO MERI SRBIJE Nekada nije bilo privatnih automobila. Međumesni saobraćaj bio je redak i prilagođen radnicima koji su radili u fabrikama. Za seljaka ni tada država nije mnogo brinula. Seljaci su bili „element“. Vlast im nije  verovala. Država se gradila za radničku klasu u besklasnom društvu. Nakaradno doneta odluka proizvela je i nakaradne posledice. Počelo je iseljavanje stanovništva, ili lokalne migracije kako se stručno kaže. Ljudi iz udaljenijih sela krenuli su da kupuju građevinske placeve na periferiji gradova koji su postali administrativni centri. Iskustvo im je govorilo da kad ode vlast, odu i oni koji platu primaju iz budžeta, a za njima kreću i preduzetnici koji samostalno ostvaruju prihod. Kafedžija otpušta osoblje. Zatim zatvara kafanu. Putujuće muzičke družine zaobilaze nekadašnje opštinsko mesto i varošicu pritiska čamotinja. Sve utihne. Učmalost razvija malodušnost kod ljudi. Posebno kod mladih i radno sposobnih. Tad se prisete da imaju plac na gradskoj periferiji. Kad već imaju plac, oni sagrade kuću. Nekoliko godina kasnije deca odrastu. Žele da i sama vide sveta. U selu, roditelji ako nisu pomrli, zašli su u duboku starost. Njihova deca − druga generacija − sad već i sami stari ljudi, nisu u stanju da brinu o nekadašnjoj očevini. Zaparloženo imanje propada. Unuci u poteri za srećom stigli su na druge kontinente. Sve se odigralo za pedeset godina. Oni koji su odluke donosili odavno nisu među nama. Njima je sad svejedno. Nama nije. Mi, naša deca i unuci, trpimo posledice pogrešnih odluka. Uviđamo koliko je lako napraviti grešku, a koliko je teško grešku ispraviti. Popravimo šta se može. Ako ne može, pravimo novo. Samo greške ne ponavljajmo.

Narodni poslanik najavi „nove reforme“ i promenu Ustava.  Reče da će u pisanju učestvovati evrounijatski eksperti. Sačuvaj Bože. Od njih dobra nećemo videti. Zato je bolje da sami, ako se već mora, Ustav napišemo. Po meri Srbije i njenih građana. Naš Ustav će regulisati naše živote. Neće važiti za građane Belgije. Učeni smo. Pismeni smo. Umemo ga sami napisati. Čuvajmo Srbiju. Vredi. Mnogo je lepa.

[/restrictedarea]