Američka bitka protiv vremena i Rusije

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Ocene predsednika Baraka Obame, čija država ima spoljni dug od preko 110 odsto BDP i on neprekidno raste, o njegovom navodnom uspehu u rušenju ekonomije Rusije, pokazale su se u najmanju ruku kao preuranjene

Predsednik Rusije Vladimir Putin potpisao je prošle nedelje niz važnih zakona, koje su prethodno usvojila oba doma parlamenta. Među njima je i zakon kojim se ratifikuje međunarodni sporazum zemalja BRIKS o stvaranju pula deviznih rezervi u iznosu od 100 milijardi dolara. Ovaj samoupravljajući pul treba da posluži kao polazna tačka za stvaranje novog globalnog finansijskog mehanizma, odnosno alternative Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci. U startu, valutni pul rešavaće zadatke vezane za odbranu od mogućih pritisaka na platne bilanse zemalja BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) kao i za pružanje međusobne podrške. Ove rezerve koristiće se u slučaju pojave pritisaka, a tačnije spoljnih udara, na platni sistem članica BRIKS, ali i kao preventivni instrument u slučaju problema u bilansima.

Na taj način, BRIKS će dobiti stabilnost i čvrstinu neophodnu za samostalno delovanje na međunarodnoj areni. Ako se stvari šire posmatraju, upravo je stvaranje valutnog fonda BRIKS karika koja nedostaje za sve izvesniju konfrontaciju sa Vašingtonom na najvažnijem planu – a to je dominacija dolara. Neophodno je formirati infrastrukturu i instrumente, koji će omogućiti što bezbolniji prilazak „multipolarnom finansijskom poretku“. Ako se zna da je Kina već stvorila svoj nezavisni sistem međunarodnih plaćanja (umesto zapadnog „svifta“) a da je Rusija već daleko napredovala u formiranju sopstvenog, onda situacija postaje mnogo jasnija.

[restrictedarea]

JAČANJE RUBLJE U tom pogledu indikativna su dešavanja sa ruskom ekonomijom. Čitav niz ekonomskih udara koje je Kremlj pretrpeo prošle godine ipak nije Rusiju bacio na kolena. Nije se pokazala kao ispravna ocena američkog predsednika Baraka Obame da je Amerika pocepala rusku ekonomiju na froncle. Veštački izazvan pad cene nafte, nekoliko krugova zapadnih sankcija, brojni oblici neformalnog i „neglasnog“ bojkota Rusije i njenih državljana ipak nisu dali željene rezultate. Rublja je dramatično opala krajem prošle godine, ali poslednjih nedelja, ne manje spektakularno, vraća izgubljene pozicije. Zahvaljujući manevrisanju ruskih bankarskih vlasti, Moskva je još i zaradila na deviznom tržištu, što samo po sebi nije bilo cilj. Mnogo je značajnije to što je ruska ekonomija u celini stabilizovana, tržišta kreću u pravcu oporavka, obnavlja se priliv investicija, a da pritom država nigde nije zasekla previše bolno.

Međutim, kako je i sam premijer Dmitrij Medvedev naglasio, oseća se opšti pad investicija u poređenju sa ranijim godinama. Ovaj problem nije nimalo beznačajan i njegova posledica biće manji privredni rast. Sa druge strane, od kraja aprila, i moskovski i strani mediji – među njima, na primer, i američki Si-En-En – počeli su da izveštavaju o tome da priliv investicija u rusku ekonomiju primetno raste, što povezuju upravo sa oporavkom rublje, ali i sa rastom cene nafte na svetskom tržištu. Statističari su izračunali i da je rublja ojačala 25 odsto, odnosno više nego što se povećala cena „crnog zlata“ i to ocenjuju kao izuzetno pozitivan znak. Komentarišući ove vesti, Putin je naglasio da je Rusija prošla vrh krize i da sada sledi period oporavka.

Tako i zapadni eksperti ocenjuju da je Rusija privlačna za investicije, bez obzira na uvedene sankcije. Kao primer se navodi da su svi oni investitori koji su sačuvali, pa i ojačali svoje prisustvo i nakon uvođenja sankcija sada ozbiljno profitirali. Iznosi se stav da su ograničenja nametnuta embargom doprinela da profiti onih koji su sačuvali svoje mesto na ruskom tržištu sada budu mnogo veći. Odsustvo jake zapadne konkurencije svakako je ojačalo perspektive domaćih privrednika, za koje su zapadne sankcije predstavljale dar sa neba, a sve je veći broj stranih biznismena koji svoju šansu vide u novonastaloj situaciji. To sve svedoči da je Rusija poslednjih godina naučila ne samo da prima i amortizuje udarce već i da ih zadaje.

SANKCIJE BEZ EFEKTA Zato su se najave predsednika Obame, o njegovom navodnom uspehu u rušenju ekonomije Rusije, pokazale u najmanju ruku kao preuranjene. „Zec“, odnosno u ovom slučaju „Medved“, i dalje nesmetano trčkara po šumi, dok je Obamin ražanj i dalje prazan. Čak, takvo hvalisanje nije ni umesno za lidera države koja, poput SAD, ima zvanični spoljni dug što premašuje 110 odsto bruto domaćeg proizvoda. Da se ne ispostavi na kraju da je američka ekonomija pocepana na dronjke? Sudeći po trendovima rasta američkog duga, jasno je da je to neminovno ukoliko SAD i Evropa ne potpišu takozvani sporazum o Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP). A to ‒ još uvek nije zagarantovano. Između ostalog, i zato što ovaj sporazum predviđa privatizaciju od strane američkih kompanija evropskih javnih zdravstvenih i obrazovnih ustanova, kao i vodovoda. Evropske zemlje otvaraju svoje tržište za američku GMO hranu, smanjuje se uticaj sindikata, a povećava bankara i američkih obaveštajnih službi. Zato ne čudi što je otpor TTIP-u i dalje veliki u Evropi. Sve dok ne bude konačno slomljen. Ali, ako ne bude, Amerika će doživeti krah.

Američki eksperti otvoreno opominju Obamu da sankcije nisu imale nikakvog efekta na Rusiju, a pogotovo na eventualnu promenu njene spoljne ili unutrašnje politike. Reklo bi se da je embargo imao upravo suprotan efekat. Rusi iskazuju rekordno visoku podršku Putinu, Moskva sve brže jača na vojnom planu, a politika pritisaka dovela je do toga da Kremlj sada mnogo odlučnije definiše svoje spoljnopolitičke prioritete. Došlo je i do istorijskog strateškog zbližavanja Rusije sa Kinom, oličenog u stvaranju Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) koja treba da postane vojno -politički savez u budućnosti. Rusija razvija ekonomsku i političku saradnju ne samo sa zemljama BRIKS već i sa starim partnerima kao što su Kuba, Vijetnam, Egipat i Nikaragva, ali i novim, poput Irana, Argentine, Venecuele i drugih. Ono što je takođe važno jesu uspostavljeni partnerski odnosi Moskve sa zemljama Evropske unije, kao što su Grčka, Mađarska, Kipar, Češka, Slovačka, Austrija…

Tako nestaju faktori koji su doskora plašili strane investitore, što priznaje i uticajni „Vol Strit džornal“. Stabilizacija cene nafte na nivou na kojem se Rusija već oseća komforno, geopolitička saradnja Rusije sa novim moćnim igračima, poput Kine, sve su to elementi koji ukazuju da Kremlj ima razloga za optimizam. Čak mnogo više nego Bela kuća, što takođe stavlja pod znak pitanja Obamine izjave. Kao šlag na tortu došle su i korekcije prognoza američke rejting agencije „Standard end purs“, koja je sve donedavno neskriveno i neobjektivno prikazivala ruske perspektive u crnim tonovima. U najnovijem izveštaju, ova Moskvi izrazito nenaklonjena kuća priznala je konačno da već početkom sledeće godine treba očekivati oporavak ruske ekonomije u nizu sektora.

 

PARTNERSTVO ILI REKET Realno, Rusija i dalje ima ekonomskih problema, ali motori njene privrede, kao što su energetski giganti „Gazprom“ i „Rosnjeft“, i dalje snažno vuku napred. Planskim merama državne podrške ruskim privrednicima u oblasti industrije, građevinarstva, visokih tehnologija brzo se premošćava dosadašnja zavisnost od uvoza. Menja se u velikoj meri i geografija tog uvoza i uopšte ekonomskih partnera, gde se na prilično nedvosmislen način pokazuje Evropi da nije nezamenljiva. A takve stvari u današnjem svetu ne mogu da ne izazivaju nervozu. Kako prema Moskvi, naravno, isto tako i prema kreatorima zapadnih sankcija – Amerikancima.

I tu se dolazi do ključnog pitanja: ako su zaista zapadne sankcije nanele sasvim prihvatljivu i predvidljivu štetu Moskvi – zbog čega su one uopšte uvođene? Čak i vodeći američki političari, poput Obame i potpredsednika Džoa Bajdena, priznali su da su vršili strahovit pritisak na Evropljane da se pridruže sankcijama. U čemu je razlog? Dva su osnovna. Prvi je u samom procesu pritisaka, jer odvajanje EU od Rusije ostavlja Evropljanima samo jedan izbor, Ameriku. Tako i TTIP sporazum postaje bliži realnosti. Drugi razlog proizlazi iz prvog: ako se Evropa i Rusija razdvoje, Vašington može da nastavi tuđim rukama svoju politiku obuzdavanja i konfrontacije sa Moskvom, dok sam ostaje po strani i rešava svoje unutrašnje i spoljne probleme na drugim frontovima. U tom smislu, nije zanemarljiv ni profit koji će Amerikanci ostvariti izvozom svog naoružanja i bezbednosti, jer igraju ulogu jedinog „zaštitnika“ Evrope. Na mikroplanu to se zove reket. Na globalnom – Transatlantsko partnerstvo.

Da li će Evropa dozvoliti takav razvoj situacije, ostaje da se vidi, ali to čak više i nije ključno pitanje. Već sama činjenica da sve više evropskih zemalja pruža otvoren otpor pokazuje da Amerika ovu bitku još nije dobila. Kako vreme bude prolazilo, njene šanse će biti sve manje. Dok na kraju na glavnu scenu ne stupe BRIKS i ŠOS i ne uspostave novi globalni poredak. To će se desiti u deceniji koja je pred nama.

[/restrictedarea]