Ruska vrata za jug Evrope

Sasvim je izvesno da je Vladimir Putin mnogo više zainteresovan za konkretne projekte u Grčkoj nego za ukidanje evropskih sankcija – koje nanose veću štetu samim Evropljanima nego Rusiji

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Prošlonedeljna poseta grčkog premijera Aleksisa Ciprasa ruskom predsedniku Vladimiru Putinu proizvela je paranoju i histeriju na Zapadu – pre nego što je i započela. A kada se završila, zapadni komentatori su, združeno, objasnili kako ta „prosjačka poseta“ nije dala nikakvog ploda i Grcima treba da bude jasno da će u Moskvi doživljavati samo ucene i podvale. Dok ih u Briselu čeka finansijska pomoć i prijateljska ruka podrške u tako teškim trenucima. I sve što treba da urade jeste da i sami priznaju da su Rusi agresori, a Ukrajinci nedužne žrtve, pa da još više pojačaju sankcije Kremlju. A to što će Atina i ovog leta i jeseni, kao i prošle godine, umesto hleba da jede svoje istrulele jagode i breskve koje su bile namenjene ruskom tržištu, dok će o olakšicama za gas moći samo da sanja, sasvim je normalno za sve one koji teže visokom evropskom društvu. Međutim, ostaje otvoreno pitanje: da li je i Cipras iz Moskve poneo iste utiske kao i zapadni komentatori? Ili je tokom višečasovnih razgovora sa kompletnim ruskim rukovodstvom, uključujući i patrijarha Kirila, ipak došao do nešto drugačijih zaključaka?
[restrictedarea]
ŠTO SE MORA – NIJE TEŠKO Sudeći po optužbama sa kojima se Cipras suočio, njegova poseta predstavlja više od rutinske razmene mišljenja lidera dva duhovno bliska naroda. I to baš u trenucima dok Bela kuća pritiska Evropljane da još više pooštre sankcije Moskvi, a da niko i ne pomišlja da se pridruži Paradi pobede 9. maja na Crvenom trgu – Cipras se suprotstavio i jednom i drugom. Ići će na Paradu, gledati nove ruske tenkove i avione, a zatim, mesec dana kasnije, učestvovati na petrogradskom Ekonomskom forumu. Osim toga, grčki premijer je jasno i glasno rekao da je protiv uvođenja novih sankcija Rusiji, a da su i ove postojeće kontraproduktivne i štetne. Zapadni mediji sve ovo okarakterisali su kao „grčku izdaju“, ali nisu zaboravili da poruče Ciprasu kako ga Putin uvlači u svoje igre za razbijanje „evropskog jedinstva“, a onda će ga mirno odbaciti kada mu više ne bude potreban. Dok Brisel igra samo čisto i ne bi nikad, ali baš nikad odbacio ni Ciprasa, ni Grke. Osim ako ne bude morao.

A što se mora nije teško. Ti isti zapadni mediji, poput londonskog „Tajmsa“ ili helsinškog „Helsingin sanomata“, istovremeno su javili o postojanju tajnog plana za izbacivanje Grčke iz evrozone. Pozivajući se na dokument koji je pripremljen u finskom Ministarstvu finansija, evropski političari će u junu, baš u trenucima kada se bude odlučivalo o ruskim sankcijama, morati da donesu u vezi sa Grčkom „veoma teške odluke“. Atini se šalje poruka o prognozi za njeno bankrotstvo u slučaju da se uskoro ne donese odluka o novom paketu finansijske pomoći, što je, kako se vidi, direktno uvezano sa glasanjem o sankcijama Moskvi. Tako će Grčka morati da napusti zonu evra ako više ne bude u stanju da opslužuje zapadne kreditore. Mogući prestanak isplaćivanja dugova od strane Atine tumači se kao grčka samovolja i bahatost, a ne kao potez očajnika čija je ekonomija desetkovana, a narod se nalazi na ivici humanitarne katastrofe. Nije to dovoljno, zapadni prijatelji traže – još!

Prema njihovim projekcijama, Grčka može da bira između dva ponuđena scenarija. Nakon što je nedavno jedva isplatila 450 miliona evra MMF-u, kada se vrati sa moskovske Parade, Ciprasu 12. maja predstoji da prebaci još 950 miliona. Da bi to uspeo, osim novog ekonomskog programa grčke vlade koji je već u pripremi, neophodna mu je nova tranša pomoći Fonda (u okviru aranžmana vrednog 7,2 milijarde evra) ali ova sredstva su pod znakom pitanja. Ne samo što MMF zahteva neprestana kresanja, zatezanja i zavrtanja već je to pre svega instrument američke spoljne politike. Da li će Amerikanci pozitivno oceniti Ciprasova „istočna skretanja“, posete Putinu i flertovanje sa gasovodom „Turski tok“, tek će se videti. Ako Vašington želi da bolno udari po evru i Evropskoj uniji u celini, onda će Grčka sigurno imati problem da izmiruje svoje obaveze.

UDAR U SREDIŠTE PROBLEMA Ali, pogrešno je tumačenje da je Putin u celoj priči samo pasivni posmatrač, a još više da je spreman da učestvuje u bilo kojem američkom planu da bi naneo štetu EU. Naprotiv, Rusija ima sopstvene interese u Evropi, bitno različite od američkih, ali oni ne moraju nužno da znače i zabadanje prsta u oko Evropljanima. Što se između redova Ciprasove posete Moskvi i te kako moglo pročitati. Utoliko su glasniji bili zapadni eksperti, koji su od starta „znali“: Grčka će blokirati produženje evropskih sankcija Rusiji – u zamenu za finansijsku pomoć Moskve. Nemački mediji idu i korak dalje, pa grčkog premijera nazivaju „korisnim idiotom“ Kremlja.

Ipak, da li Rusija može, i čime, realno da pomogne Grčkoj? I sam Cipras je primetio da njegova zemlja zauzima važan geostrateški položaj u centru trougla destabilizacije, između Ukrajine, Libije i iračko-sirijskog žarišta. To znači da je i ruski plan o izgradnji magistralnog gasovoda „Turski tok“, čije bi Grčka bila najvažnije čvorište, praktično Putinov udar u samo središte problema. Ne samo što tako nastaje novi, izuzetno važan energetski koridor koji vodi iz Rusije u srce Evrope već se time i Atina mnogo čvršće naslanja na Moskvu. Ako se stvari sagledaju iz tog ugla, primetiće se veoma zanimljiv proces – „Turski tok“ uz sebe vezuje takozvano „južno krilo NATO-a“.

Turska, Grčka, Italija. To je linija koju interesno povezuje Putinova gasna transverzala. I to je realna suština svih njegovih energetskih manevara u poslednjih desetak godina. Zato veoma greše oni koji tvrde da je cilj Kremlja da utiče na Grčku da spreči antiruske sankcije. Taj cilj svakako može biti primamljiv, ali ova medalja ima i drugu stranu. Od kada je Zapad uveo sankcije Moskvi, njena privreda suočila se sa izvesnim teškoćama, ali je zato sama Rusija blagotvorno pročišćena od uticaja stranog faktora. I veoma efikasno. Nisu usamljeni glasovi u Rusiji koji smatraju da je uticaj Zapada toliko jak i štetan da je dobro izolovati se od njega, a partnere potražiti u BRIKS-u i Šangajskoj organizaciji za saradnju.

Ove procese uočili su i mnogi u Evropi, pa su tvrdnje zapadnih medija kako, navodno, Putin podstiče pobunu u EU daleke od realnosti. Pobuna, ako ona postoji, rađa se u samim zapadnim zemljama, jer je već mnogima jasno da put kojim se ide neće daleko odvesti. Evropa nije bogata resursima, energetski je zavisna, a njen industrijski i ekonomski značaj već su dosegle, pa i nadmašile, azijske države. Sa druge strane, Kina, a pogotovo Rusija, već ozbiljno sustižu američku vojnu moć, pa ozbiljni analitičari predviđaju da će najkasnije do kraja ove decenije Rusija raspolagati dovoljnom silom da može sama da „uštopuje“ bilo koju vojnu pretnju što dolazi sa Zapada. Nekako u isto vreme, Kina će preteći SAD na lestvici najmoćnijih privreda sveta. Zato su mnogi na Zapadu počeli da okreću glavu ka Istoku, a ponajpre oni koji imaju viševekovnu tradiciju odnosa sa Moskvom. To su i Grčka, i Turska, ali i Mađarska.

SVI STRAHOVI ZAPADA Rusija nema previše razloga da žuri. Kao što je čekala, i dočekala, da joj Krim kao zrela kruška sam padne u krilo, a za njim i Donbas, tako će ovaj domino efekat dalje da se širi. Putin mirno i spokojno povlači poteze jedan za drugim, a njegovi suparnici na Zapadu ne mogu da pronađu način kako da ga zaustave. A on zapravo ništa posebno ne radi, osim što savršeno dosledno štiti nacionalne interese Rusije. Dok su svi pogledi proteklih meseci bili upereni u mađarskog premijera Viktora Orbana, zbog njegovog flerta sa Kremljom, najednom je u decembru „iskočio“ turski predsednik Tajip Redžep Erdogan, kao novi Putinov saveznik. U fokusu se našao gasovod „Turski tok“, za koji pre toga skoro niko nije ni čuo. Dok su se analitičari zabavljali njime, u januaru na veliku scenu stupa Aleksis Cipras, izazivajući pravi požar u EU. Sada je on pod lupom ekspertske javnosti, ali nije isključeno da severnije, u Makedoniji takođe započinju zanimljivi procesi.

Sasvim je izvesno da je Putin mnogo više zainteresovan za konkretne projekte u Grčkoj nego za ukidanje evropskih sankcija – koje nanose veću štetu samim Evropljanima nego Rusiji. Pre svega, za privatizaciju grčkih železnica i luke u Solunu. To su konkretne, opipljive transportne arterije nadomak Bosfora, mesta koja već vekovima neodoljivo mame Ruse. Kada se tome pridoda izgradnja magistralnog gasovoda i ogromnog gasnog čvorišta u blizini crnomorskih moreuza, postaje jasno da Rusija ulazi na Balkan na velika, južna vrata. Osim toga, na tlu Grčke i Turske moguće je stopirati američki projekat Transjadranskog gasovoda. Upravo ove perspektive najviše plaše Zapad, a ne teorije zavere kako Putin „razbija jedinstvo EU“. Da to jedinstvo zaista postoji, ne bi mogao niko da ga razbije. A pošto je ono već razbijeno – najlakše je za to okriviti Putina.
[/restrictedarea]