Između hladnog i nuklearnog rata

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

NATO je poslednjih godina za više od hiljadu puta povećao broj letova pored ruskih granica na Baltiku, a vojne vežbe u ovom regionu održava skoro svaki dan, uključujući i simuliranje atomskog napada

Brojne ekspertske analize, ne samo poslednjih godina, posvećene su mogućnosti izbijanja nuklearnog rata između SAD i Rusije. Za vreme Hladnog rata, ovi scenariji su se sasvim ozbiljno razmatrali, a u pojedinim situacijama, činilo se, planeta je dolazila na korak do atomskog Armagedona. Čak je i bivši američki predsednik Ronald Regan, kako svedoče njegovi savremenici, sasvim ozbiljno strepeo od takve mogućnosti. Upravo njemu je to bilo najvidljivije iz Bele kuće, jer je njegova vladavina označila kulminaciju suparništva dve supersile. Posle toga je usledio period relativnog zatišja za vreme „demokratskih snaga“, kada je u Rusiji propadalo i trunulo sve, uključujući i atomske bombe. Od dolaska u Kremlj Vladimira Putina, ponovo su se aktuelizovale priče o hladnom ratu. A od prošle godine i izbijanja krize u Ukrajini, sve više se spekuliše o tome – da li će se sadašnji hladni rat pretvoriti u nuklearnu zimu.

ŠTIT – UNOSAN POSAO

Sve više je elemenata koji ukazuju na vojno zaoštravanje između Rusije i Zapada. To, naravno, ne znači da je rat neizbežan, ali utiče da najgori scenariji budu ponovo razmatrani. Kako smatra Vladimir Kozin, šef grupe savetnika direktora Ruskog instituta za strateška istraživanja i dopisni član Ruske akademije prirodnih nauka, SAD i NATO se aktivno pripremaju za rat protiv Rusije. Svoju tezu potkrepljuje tvrdnjom da je u poslednjih deset godina aktivnost letova vojnih aviona NATO pored granica Rusije na Baltiku povećana čak 1.240 puta! Ako je ova kalkulacija tačna, to ubedljivo svedoči da su ratne pripreme u punom jeku. Mada, za to postoji i obilje drugih dokaza.

[restrictedarea]

Zapadni mediji dosta spekulišu o tome da je Rusija ta koja je, navodno, spremna da upotrebi nuklearno oružje, a da Amerikanci samo žele da zaštite sebe i Evropljane izgradnjom antiraketnog štita. Jedan od onih koji iznose ovakve tvrdnje jeste i predsednik malene baltičke Estonije, Tomas Ilves. Međutim, reklo bi se da stvari stoje sasvim suprotno. Nemoguće je, bar u dogledno vreme izgraditi takav štit koji bi, čak i teoretski, mogao da zaustavi ruske nuklearne rakete poslednje generacije. One su za to i napravljene da sa sigurnošću probijaju svaki štit koji bi mogao da bude napravljen do 2050. godine. Ako bi Rusija zaista uputila atomski napad ka Evropi ili Americi – nema sile koja bi to mogla da zaustavi.

Ali, taj se štit ipak, manje ili više aktivno, gradi već godinama. U NATO dobro znaju da je Rusija miroljubiva država i da neće prva upotrebiti svoje atomsko naoružanje, o čemu svedoči i njen zakonodavni okvir, uključujući i Ustav. Primena najrazornijih vojnih sredstava, odnosno nuklearnih bombi, prema vojnoj doktrini RF, moguća je samo u dva slučaja: ako prema njoj bude primenjeno oružje masovnog uništenja, ili ako napad konvencionalnim naoružanjem bude toliko silan da nastane pretnja samom postojanju ruske države. U oba ova, sasvim razumljiva slučaja, Moskva zadržava pravo da odgovori svom raspoloživom, pa i nuklearnom silom. To, međutim, nema ničeg zajedničkog sa nategnutim konstrukcijama kako će Putin iz čiste obesti, ili želje za dominacijom, razoriti Evropu atomskim bombama. Takav scenario je, naprosto, isključen.

Ovde se ipak radi o nečemu sasvim drugom. Prvi je čisto materijalni momenat. Izgradnja (anti)raketnog štita je veoma skup, dugoročan i unosan posao, koji se tek zahuktava. Kompanije koje su u njega uključene mogu da očekuju izuzetne profite u narednim decenijama, a za njih garantuju države svojim budžetima. Tako se veoma isplati podgrevati strahove od ruskih raketa, dok se istovremeno ispumpavaju stotine milijardi dolara. Ovo je, pre svega, problem za poreske obveznike zapadnih država, u prvom redu za Amerikance, čiji su vojni troškovi ionako najveći.

JEDNA ILUZIJA

Drugo pitanje predstavlja, međutim, potencijalni problem za Rusiju. Izgradnjom štita protivraketne odbrane (PRO) stvara se hipotetička mogućnost, tačnije iluzija mogućnosti pobede nad Rusijom u atomskom ratu. Poslednjih godina, razvoj vojne industrije i nauke omogućava da se o ovim opasnim varijantama počne i ozbiljno diskutovati. Plan je „jednostavan“: izgraditi toliko moćan PRO, opremljen hipersoničnim raketama presretačima, koji bi bio u stanju da zaustavi nekoliko stotina ruskih bojevih glava. A prethodno izvršiti iznenadni „munjeviti udar“ po ruskim nuklearnim instalacijama i izbaciti iz stroja njihov najveći deo. Što preostane – dotući sistemom PRO.

Ovaj plan je veoma manjkav. Najpre, američke antirakete koje bi mogle da se uhvate ukoštac sa ruskim strateškim sistemima tipa „Jars“, „Bulava“ i „Topolj-M“ još uvek ne postoje. Ovaj tehnološki skok očekuje se tek posle 2025. godine, ali će on toliko koštati da je sasvim neizvesno da li će biti dovoljno sredstava za to. Upravo zato, treba neprekidno podgrevati priču o opasnim namerama Moskve kako bi ova izdvajanja lakše prošla kroz nadležna ministarstva i parlamentarne odbore. Sa druge strane, Rusija aktivno istražuje još naprednije ofanzivne strateške sisteme, pa će planovi Pentagona uvek kasniti bar deceniju ili dve. Jedna od tih naprednih mogućnosti je i „ubica PRO“, sistem „Iskander“, koji ne ostavlja ni najmanju šansu bilo kojem vojnom cilju u radijusu od 500 i više kilometara. Instaliranje „Iskandera“ na Krimu i u Kalinjingradskoj oblasti sprečava dejstvo američkog PRO u zoni koja može biti opasna za ruske nuklearne rakete u početnoj, najranjivijoj fazi leta. Kad već postignu visinu i brzinu, ovi projektili postaju praktično neuhvatljivi.

Zato je ovo raketno nadmetanje, po modelu „rata zvezda“, gotovo sasvim besmisleno sa aspekta vojne strategije. Eksperti dobro znaju da je u ovom slučaju mnogo jeftinije graditi rakete, što rade Rusi, nego skupocena ustrojstva za njihovo uništavanje, ka čemu teže Amerikanci. Međutim, opasan razvoj situacije primećuje se i na drugom polju – vojnih vežbi i manevara. Ako su Rusi broj svojih letova na Baltiku povećali tek za tri puta, a natovci za preko hiljadu, onda deluje skromno zvanično priznanje generalnog sekretara NATO Jensa Stoltenberga da je alijansa petostruko uvećala vojnu aktivnost od početka ukrajinskih događaja. Ruski eksperti su izračunali da će NATO ove godine, samo na Baltiku, imati oko 200 vojnih vežbi.

„Svi ovi manevri su usmereni protiv nas. Oni imaju ofanzivni karakter, u njima učestvuje veliki broj vojnika, a posebno se uvežbava bombardovanje. Čak četiri tipa aviona koji se tamo koriste mogu da nose obično, ali i nuklearno naoružanje. Mnogi naši eksperti ne znaju da je reč o specijalnoj operaciji koja traje već 11 godina, od marta 2004, uz učešće 15 država“, tvrdi Vladimir Kozin. Ovaj analitičar upozorava da je NATO već formirao sopstveni, integrisani sistem PVO, uglavnom pomorskog baziranja na ratnim brodovima. Od maja 2012, odnosno pretposlednjeg Samita NATO u Čikagu, kako objašnjava Kozin, čitav PVO sistem SAD i NATO, nuklearno oružje SAD i konvencionalno naoružanje SAD i NATO – objedinjeni su u takozvanu „čikašku trijadu“. Sada je ova trijada, stalno i neposredno, na pragu ruskih granica.

NAMERE I – POTENCIJALI

Ovde valja primetiti nekoliko momenata. Prvo, navedena trijada je stvorena pre tačno tri godine, kada izgovor ukrajinske krize još nije postojao. Drugo, ovako dramatičan porast vojnih aktivnosti na ruskim granicama svedoči o pripremama za rat, drugačije se to ne može tumačiti. Treće, možda i najvažnije, ozbiljnost i dugotrajnost priprema za rat na Baltiku ukazuje da bi ovo poprište moglo da bude jedno od glavnih u slučaju izbijanja sukoba. Nisu se slučajno Rusi ovih dana setili Hitlerovih „lukavstava“, kada je 1941. nagomilao 200 divizija u Poljskoj, objašnjavajući kako je to samo trik kojim želi da zavara Engleze, koji su, navodno, bili njegova prava meta. I u ovom slučaju, bila bi umesna Putinova omiljena izreka, kojom često citira Bizmarka: „Nisu važne namere, važni su potencijali.“

U ovom slučaju, prema potencijalu mogu se sagledavati i namere. Kako ocenjuju u Moskvi, dva su osnovna cilja svih akcija koje preduzimaju SAD i NATO. Glavni cilj je dezintegrisati Rusiju, po modelu kako je to učinjeno sa Sovjetskim Savezom. I, drugostepeni cilj, ukoliko prvi nije moguć – zamena ruskog predsednika Putina drugim, koji bi lakše podlegao pritiscima. Mada, upravo u danima kada Putin obeležava 15 godina od stupanja na dužnost predsednika Rusije, najbolje se vidi da njegov dolazak na ovu funkciju ne može nikako da se tumači kao sporedna pojava u ruskoj istoriji. Kao i drevni carevi, i Putin se doživotno „venčao“ sa Rusijom. Njegov prvi cilj bio je oslobađanje Rusije, što je i uspeo. Njegov sledeći zadatak je stvaranje novog, pravednijeg svetskog poretka, koji se već jasno nazire. Jedina nepoznanica je – da li će njegovi neprijatelji upotrebiti i nuklearno oružje u pokušaju da ga zaustave?

[/restrictedarea]