Igra mačke i miša

Od početka krize u Ukrajini, svedoci smo skoro svakodnevnih izveštaja o nekom „bliskom susretu“ NATO i ruskih aviona ili brodova. U 2014. došlo je do 144 incidenta, što prevazilazi zbir svih incidenata koji su se dogodili između 2005. i 2010. Dok se Vašington i Brisel žale na „rusku agresiju“, postavlja se pitanje šta se doista krije iza ovog fenomena i da li je rusko ponašanje zaista ratnohuškačko, ili za to postoje sasvim opravdani razlozi

Piše Filip Rodić

Bio je lep prolećni dan, 12. april prošle godine, manje od mesec dana pošto se Krim na referendumu odlučio za otcepljenje od Ukrajine i povratak Rusiji. Američki mornari gordo su se šepurili po svom raketnom razaraču četvrte generacije koji nosi ime po američkom marincu koji je od malarije umro u vijetnamskom zarobljeništvu – Donaldu Kuku. Ovu idilu srušio je, svega dva dana po ulasku ponosa NATO i američke mornarice u Crno more, ruski taktički bombarder „SU-24“. Brod „Donald Kuk“ (DDG-75) opremljen je sa 56 do 96 krstarećih raketa „Tomahavk“ dometa do 2.500 kilometara koje mogu da nose konvencionalnu, ali i nuklearnu bojevu glavu i više od pedeset protivavionskih raketa raznih tipova. Najzanimljiviji deo opreme na „Donaldu Kuku“ je najmoderniji borbeni sistem „Aegis“ – integrisana pomorska mreža koja povezuje odbrambene raketne sisteme svih brodova prisutnih u jednom regionu, čime se obezbeđuje istovremeno otkrivanje, praćenje i uništavanje više stotina meta. Pored ovoga, „Donald Kuk“ ima i četiri velika radara čija se moć može porediti sa onom koju poseduje nekoliko standardnih kopnenih radarskih stanica.

Ovaj ultramoderni brod i njegovu posadu maltretirao je relativno zastareli avion tipa „SU-24“ (serijska proizvodnja započeta je 1985, a 2014. započeto je sa zamenom ovog aviona novijim „SU-34“) koji nije nosio nikakvo naoružanje, nego je ispod njegovog trupa bio okačen ruski uređaj za elektronsko ratovanje nazvan „Hibini“. Kako se ruski avion približavao američkom brodu, tako je ovaj uređaj onesposobio sve američke radare, kontrolna kola, sisteme za prenos informacija… Drugim rečima, svemoćni sistem „Aegis“ koji se instalira na najmodernije NATO brodove isključen je poput televizora preko daljinskog upravljača. Posle ovog „elektronskog šoka“, ruski avion je simulirao raketni napad na brod koji je bio „slep i gluv“. Pre nego što je uspaničene Amerikance ostavio na miru, ruski siledžija je ovaj manevar ponovio čak dvanaest puta, kao da sprovodi rutinsku vežbu. Kako je nešto kasnije priznao Stejt department, posada broda je „ozbiljno je demoralisana“ ovim incidentom, iako ruski avion nije nosio ni bombe, niti rakete. Posle traumatičnog iskustva, razarač četvrte generacije odmah se uputio na sigurno, u NATO luku u Rumuniji, a prema nekim medijima, 27 mornara zatražilo je da budu premešteni sa „Donalda Kuka“.

Ovo je bio samo jedan od prvih u nizu incidenata između ruskih i NATO snaga koji su se dogodili od početka krize u Ukrajini, ali je vrlo ilustrativan za sve ono što je usledilo.
[restrictedarea] PANIKA U BRISELU I VAŠINGTONU Američki i NATO zvaničnici su u poslednje vreme veoma uznemireni zbog povećanja ruskih vazdušnih i pomorskih aktivnosti širom Evrope, a posebno na severu, u blizini Baltičkih republika. Prema generalnom sekretaru NATO Jensu Stoltenbergu, NATO avioni su u 2014. godini imali više od 400 hitnih poletanja kako bi presreli ruske vojne avione, što je za 50 odsto više nego prethodne godine. Zapadni zvaničnici stalno osuđuju akcije Moskve kao „opasne i provokativne“. Izjave američkih i NATO lidera, zajedno sa zapadnim medijskim narativom, stvaraju sliku da ruski vojni brodovi i avioni arogantno povređuju vazdušni prostor i teritorijalne vode zemalja članica. Kada se, međutim, sagledaju činjenice, dolazi se do zaključka da većina incidenata ne sadrži nikakvo kršenje međunarodnog prava ili ugrožavanje bilo čijeg suvereniteta. I sam Stoltenberg priznao je da se većina incidenata dogodila „blizu vazdušnog prostora NATO“, ali da je došlo do „veoma malog broja povređivanja vazdušnog prostora“.

Zapadni mediji i vlasti su epizodu sa „Donaldom Kukom“ pokušali da prećute i ignorišu, ali zato ostale incidente pokušavaju da naduvaju i da Ruse predstave kao agresivne siledžije. Najnoviji incident dogodio se 7. aprila kada je ruski lovac „SU-27“ presreo američki izviđački avion „RC-135U“ dok se približavao ruskoj teritoriji. Po ruskoj verziji događaja, lovački avion je presreo američku letelicu pošto ona nije mogla da bude identifikovana radarom i primorao je da promeni kurs i udalji se od ruskog vazdušnog prostora. Vašington je, sa druge strane, saopštio da je američki avion obavljao „rutinski let“ i da je „presretnut na nebezbedan način“. Drugi incidenti su se odnosili na približavanje ruskih aviona ili brodova vazdušnom prostoru i teritorijalnim vodama NATO zemalja. Američki lovci „F-16“ presreli su tako 12. novembra 2014. ruski transportni avion iznad Baltičkog mora, nedaleko od vazdušnog prostora Litvanije i Estonije, a britanski lovci „tajfun“ 18. februara presreli su ruske taktičke bombardere „TU-95“ u blizini svoje obale.

REDOVNA NERVOZA Iako je nesporna činjenica da se broj incidenata značajno povećao u poslednje vreme, istina je da oni nisu tako dramatični kao što ih zapadni lideri i mediji predstavljaju, nego su više stvar „regularnih“ vojnih aktivnosti obeju strana koje su samo intenzivirane zbog sveopšte napetosti koja vlada između Moskve s jedne i Vašingtona i Brisela s druge strane. Države, sasvim razumljivo, postaju nervozne kada strani brodovi i avioni operišu u blizini njihove teritorije. Kada su napetosti između tih država visoke, onda i nervoza sasvim prirodno raste. Kao što smo iz ovih nekoliko navedenih primera videli, međutim, i NATO i Rusija rade vrlo slične i prirodne stvari i zbog toga je neshvatljivo i, moglo bi se reći, licemerno da SAD i njihovi saveznici osuđuju Rusiju zbog toga. Umesto da budu konzistentni, Vašington i Brisel ovde primenjuju očigledne dvostruke standarde. I to nije slučaj samo sa Rusijom. Kina je, na primer, zatražila od SAD, Japana i Južne Koreje da poštuju njihovu protivvazdušnu identifikacionu zonu u Istočnom kineskom moru i vlasti u Pekingu na vreme obaveste o letovima u tom području. Vašington i njegovi saveznici ne samo da to ne čine, nego odbijaju i da priznaju legitimitet te zone, ali to ne smatraju provokativnim ili pretnjom po vazdušni saobraćaj.

Suština je u tome da sve strane moraju usvojiti oprezniji pristup i priznati da ono što je legitimno po međunarodnom pravu nije uvek i mudro. SAD imaju legalno pravo da šalju svoje špijunske avione, ali i Rusija ima svako pravo da šalje svoje brodove i avione u blizinu NATO članica. Iako legalne, ove akcije su vrlo provokativne i opasne, jer bi, na primer, jedan incident između ruskih i NATO aviona u baltičkom regionu lako mogao da eskalira i dovede do zastrašujućeg vojnog sukoba između dveju strana.

Ako stvari već tako stoje, postavlja se prirodno pitanje zašto uopšte i NATO i Rusija to rade. Ono što prvo upada u oči jeste da u vremenu napetosti i jedna i druga strana stežu mišiće, pokazuju svoju snagu i pokušavaju da zastraše neprijatelja. Iako je ovo istinito, postoji i druga istina, a to je da su ovakvi manevri stvar neophodnosti. Standardna je praksa da se provociraju vojni sistemi potencijalnih neprijatelja u nadi da će reagovati i da će se na taj način otkriti detalji o njihovoj taktici i tehnologiji. Približavajući se tuđem vazdušnom prostoru avionom, na primer, otkriva se brzina i način reagovanja potencijalnog neprijatelja. Rusi su u proteklih godinu dana to uradili sa praktično svim NATO članicama čija teritorija može poslužiti kao odskočna daska za napad (Baltičke republike, Finska, Švedska, Norveška, Danska, Britanija…) Preletanje brodova je, takođe, standardna praksa, jer se „provokator“ nada da će na taj način primorati brod da uključi svoje radare, a kada se to desi, može se ustanoviti koje su protivmere potrebne u slučaju sukoba. Takođe, svaki brod poseduje nekoliko radara – radar kratkog dometa, radar dugog dometa i radar za ciljanje. Kada se ti radari usmere na avion, može se ustanoviti na kojoj frekvenciji rade i na koji se način mogu ometati u slučaju sukoba. Šta više, svaki radarski signal ima neke specifične pojedinosti koje mogu biti iskorišćene za identifikaciju broda sa velike udaljenosti, što znatno olakšava praćenje neprijateljskih plovila. Ova igra mačke i miša, dakle, ima smisla i osmišljena je u cilju dobijanja vrlo konkretnih informacija. To što je ona u poslednje vreme intenzivirana govori samo o tome kolike su napetosti između NATO i Rusije i koliko smo zaista blizu pravom oružanom sukobu.

PROPAGANDNI RAT Prikupljanje informacija o neprijatelju, međutim, nije jedini cilj pomorsko-vazdušne jurnjave kojoj smo svedoci. Tu je i propagandni rat i želja nekih igrača da zveckanjem oružjem, zastrašivanjem protivnika ili sopstvenih građana ostvare neki cilj koji drugim sredstvima ne bi mogli da postignu. Sjajan primer za ovo je ujdurma koju je organizovala Švedska između 17. i 27. oktobra 2014, kada je saopšteno da „uverljivi obaveštajni izveštaji“ ukazuju na „podvodne aktivnosti“ u Stokholmskom arhipelagu. Za izvor ovih aktivnosti okrivljena je fantomska ruska podmornica, a vrhovni komandant švedske vojske, general Sverker Joranson, istakao je da je Švedska spremna da upotrebi i „oružanu silu“ kako bi primorala ovo plovilo da izroni. Desetodnevna vrlo intenzivna potraga završena je neuspehom. Zanimljivo je da je ova potraga započeta pošto „se jedan civil obratio oružanim snagama“, a u nedelji koja je usledila javnost je prijavila više od 250 puta da je primećeno fantomsko plovilo, od čega je mornarica pet prijava smatrala „ozbiljnim“. Ovo bi samo po sebi moglo biti sporno i sumnjivo – da vojska jedne ozbiljne zemlje „uverljivim obaveštajnim izveštajima“ smatra prijave civila. Koliko su puta do sada civili primetili čudovište iz Loh Nesa, pa britanska armija nikada nije pokrenula potragu za njim? U svakom slučaju, Švedska i neke druge zemlje, ozbiljno su tragale za „Ukletim Rusom“, ali ga nikako nisu pronalazile, a mediji su pomno pratili i obilno izveštavali o svakom detalju potrage. Pretnja od „Ukletog Rusa“ i njegovih „letećih sunarodnika“ zgodno je poslužila švedskoj vladi koja je u jeku ovog „incidenta“ kroz parlament progurala povećanje vojnog budžeta od tri odsto za 2015, odnosno od 15 odsto u narednih pet godina (ukupno oko 700 miliona dolara). Do interesantnog preokreta u ovoj priči dolazi, međutim, skoro šest meseci posle incidenta. U subotu 11. aprila švedski kontraadmiral Anders Grenstad rekao je za švedsku novinsku agenciju „TT njuz“ da je ono za šta se verovalo da je ruska podmornica u stvari bila samo neka vrsta remorkera.

Kada se sve sabere i oduzme dolazi se do nekoliko zaključaka. Prvi je da su vojne provokacije, odnosno incidenti, neophodna i redovna vojna aktivnost koju sprovode sve strane koje mogu potencijalno da budu uvučene u neki sukob, a da intenzitet ovih susreta između ruskih i NATO snaga u poslednjih godinu dana samo ilustruje napetosti koje vladaju na obe strane. Drugi zaključak je da ono što bi u „obično vreme“ verovatno prošlo nezapaženo sada poprima potpuno neproporcionalne dimenzije u zapadnim vladajućim krugovima i medijima. Ovakvo naduvavanje incidenata u javnosti, nesporno je, ima za cilj da se kod javnosti stvori određeni efekat, a to je da se ona uveri u to da Rusija predstavlja smrtnu pretnju za ceo „slobodni svet“ i da ona ne samo da je agresor u Ukrajini, nego je potencijalni agresor i na teritoriji Evropske unije i NATO-a. Ovakve priče služe za opravdavanje zapadnog vojnog jačanja kako na granicama Rusije (slanje dodatnih aviona, tenkova i vojnika u baltičke zemlje i Poljsku), tako i za vojno jačanje unutar samog NATO-a i opravdavanje građanima zemalja duboko zapalih u krizu koje mere štednje pogađaju svakodnevno zašto se na vojsci ne sme štedeti. Ubeđivanje građana će Vašingtonu sjajno poslužiti i da primora vlade onih zemalja NATO koje do sada nisu htele da se povinuju zahtevima da povećaju svoj vojni budžet i podignu ga na nivo od najmanje dva posto bruto domaćeg proizvoda. Koliko je Amerikancima stalo do toga da svoje partnere primoraju na veće vojne troškove svedoči i činjenica da su pokrenuli inicijativu da se onima koji ne ispunjavaju gorenavedeni uslov oduzme ravnopravni status u odlučivanju u okviru Alijanse.

[/restrictedarea]