Hiljadu jezika – na žicama

45. međunarodno takmičenje Muzičke omladine u Beogradu

Piše Smiljka Isaković

Kako je Muzička omladina dovedena do prosjačkog štapa, sve što je urađeno zaslužuje orden. Kao i profesori u muzičkim školama i na fakultetima, poslednji bastioni samopregornog i skoro volonterskog rada sa našim mladim talentima

Međunarodno takmičenje Muzičke omladine ove godine je po 45. put održano u Beogradu od 21. do 30. marta, u kategoriji violončelo. Naši mladi violončelisti su se prijavili u priličnom broju, kao četvrtina od ukupnog broja takmičara iz sveta. Doduše, ove godine je odziv bio manji nego prošle (omiljena kategorija – klavir) što se kolateralno pripisuje nedostatku novca. Naime, glasine kažu da članovi žirija koji su zvučna imena u svetu mnogo koštaju, ali zato dovode mnogo svojih studenata na takmičenje, što bi rekli eksperti, „win-win“ situacija. Kako je Muzička omladina, kao i najveći deo kulture i umetnosti u Srbiji, dovedena do prosjačkog štapa, ova skupa kombinacija je otpala, a sve što se uradilo zaslužuje orden. Kao i profesori u našim muzičkim školama i na fakultetima, poslednji bastioni samopregornog i skoro volonterskog rada sa našim mladim talentima, a to je fenomen koji zaslužuje poseban osvrt. Tako u žiriju takmičenja nije bilo zvezda iz sveta, nije bilo masovne pojave violončelista, ali je opet sve bilo radno i svečano. Da pomenemo žiri, koji zaslužuje posebne pohvale: Dejvid Strejndž (Engleska) Ven Sin Jang (Švajcarska) Jan Dobrželevski (Švajcarska) Jevgenije Ksavijerev (Rusija) Filip Grinberg (SAD) i kao domaćini, profesori sa FMU, Sandra Belić i Dragan Đorđević.

[restrictedarea]

U finale takmičenja ušla je naša Irena Josifoska, ostali takmičari su bili iz Rusije, Francuske, Južne Koreje, Poljske i Bugarske. Iako je Međunarodnom takmičenju, koje se već 45 godina održava u Beogradu, posvećeno nula medijske pažnje, za divno čudo, Velika sala Kolarčeve zadužbine bila je skoro puna. Po propozicijama, takmičari su u finalu svirali prvi stav Hajdnovog koncerta sa orkestrom, a zatim ceo koncert po izboru. Simfonijski orkestar RTS pod upravom Bojana Suđića je za dva dana morao da spremi koncerte Dvoržaka (na sreću, sviralo ga je troje takmičara) Čajkovskog, Prokofjeva i Šostakoviča, što je zvučalo sasvim na nivou. Hajdnovi koncerti su lakmus za svakog violončelistu, gde se može čuti obrazovanje, škola, odnos prema gudalu, stilsko znanje, tehnika, i sve ono što čini muzičkog umetnika. Posle slušanja prvog stava Hajdna, sve se zna. Koncerti iza toga bili su više za publiku. Piscu ovog osvrta najviše se svidela Ruskinja, koja je u kadenci Dvoržaka ispričala skasku na žicama, u kojoj je violončelo progovorilo hiljadu jezika. Prvu nagradu osvojila je Magdalena Bojanovic (Poljska) drugu Francuz Šarl-Antoan Diflo, a treću Atanas Krastev (Bugarska). Nagradu publike dobila je Irena Josifoska – resital u Zadužbini Ilije M. Kolarca, kao i poklon – majstorsko gudalo Vladimira Radosavljevića (Rado Violins). Za najbolje izvođenje zadate kompozicije (M. Milojević – Legenda o Jefimiji) nagrađen je Francuz, što nije ni čudo jer je Milojević bio i ostao sledbenik francuskog impresionizma. Francuz je dobio kao poklon od SULUJ-a umetničku sliku, a svi finalisti dobili su Tomastik žice za instrument. Retku pojavu donatora, kao što su porodica Radosavljević, kompanija Tomastik i SULUJ, treba pozdraviti, kao jedini način da klasična muzika opstane i preživi u apokaliptičnim vremenima naše tranzicije.

Nagrade i diplome svečano su uručene u Velikoj sali Skupštine grada, prilikom čega je, zbog službenika koji rade na spratu, bila dozvoljena samo jedna numera za kraj, i to što tiša. Monolog za solo violončelo Nimroda Borenštajna izvela je prvonagrađena. Sve u cilju efektnosti i efektivnosti rada beogradske administracije, koja se na zvuk klasične muzike momentalno paralizuje.

Ono što ostaje posle ovog takmičenja jeste divljenje prema mladim ljudima koji su u stanju da vežbaju ceo život da bi publici priredili uživanje, kao i utisak da se svake godine sve više razvijaju tehničke mogućnosti interpretacije na instrumentima koji pripadaju prošlosti. Organizaciono, bez obzira na novac, moglo je bolje, što se naročito odnosi na medijsku propagandu. Muzička omladina mora konačno preći u 21. vek i postarati se da predstava koju šalje u svet ne bude ružna, zastarela i neažurirana, jer se bar to može ispraviti uz malo dobre volje i sposobnog administratora.

[/restrictedarea]