Haški tribunal: Pravna bomba sudije Antonetija

Žalbeno veće Haškog tribunala je sa izvesnim korekcijama potvrdilo prvostepenu presudu za genocid, učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu da se izvrši genocid, zločine protiv čovečnosti i narušavanje zakona i pravila rata, pravosnažno osudivši generala Tolimira na doživotnu robiju

Piše Stefan Karganović

Na višegodišnju pravnu agoniju generala Zdravka Tolimira, pomoćnika komandanta Glavnog štaba Vojske Republike Srpske za obaveštajno-bezbednosne poslove, najzad je stavljena predvidljiva tačka. Žalbeno veće Haškog tribunala je sa izvesnim korekcijama potvrdilo prvostepenu presudu za genocid, učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu da se izvrši genocid, zločine protiv čovečnosti i narušavanje zakona i pravila rata, pravosnažno osudivši generala Tolimira na doživotnu robiju.
[restrictedarea] GENOCIDNE RADNJE U ovoj presudi Žalbenog veća pod predsedništvom neizbežnog Teodora Merona zanimljiva su tri momenta. Pre svega, to je odnos Žalbenog veća prema najbizarnijim konstatacijama iz prvostepene presude, zatim izdvojeno i delimično suprotno mišljenje sudije Žan-Klod Antonetija koji u predmetu Tolimir nastavlja tradiciju koju je započela prethodnica iz Raspravnog veća, Priska Nijambe, iznošenjem niza ubojitih opservacija na račun stereotipnog i politički korektnog stava većine.

Kao što smo već komentarisali u „Pečatu“ („Kako je osuđen general Tolimir?“, 21. decembar 2012. i „Sudija Nijambe i slučaj Tolimir“, 8. februar 2013.) među brojnim nedoumicama, sa profesionalnog stanovišta, koje izaziva prvostepena presuda u ovom predmetu, izdvajaju se dve. Prvo, uračunavanje na teret optuženog, samoinicijativno od strane Veća, preko sedam stotina dodatnih žrtava koje nisu navedene u optužnici i, drugo, suštinsko svođenje „genocidne radnje“ u enklavi Žepa na ubistvo troje lokalnih funkcionera, uz neobično obrazloženje da je njihovo postojanje bilo od vitalnog značaja za održivost zajednice u celini.

Realnim posmatračima Haškog tribunala tokom trajanja žalbenog postupka bilo je jasno da konačna analiza Veća i kazna izreknuta optuženiku tako visokog profila ne mogu biti podložne drastičnim izmenama. Ipak, vladala je radoznalost o tome kako će se Žalbeno veće postaviti prema navedenim postupcima prvostepenih kolega, koji čak i u toj ustanovi, gde malo koje odstupanje od profesionalnih normi može da iznenadi, svojom drastičnošću ipak primetno štrče.

Što se tiče prve tačke, iskoračavanje Pretresnog veća izvan okvira optužnice i dodatno terećenje optuženog sa ciljem pogoršanja njegovog položaja postupak je apsolutno nečuven u analima civilizovanog pravosuđa. Kod Tolimira se upravo to dogodilo. U prvostepenoj presudi generalu Tolimiru navodi se broj žrtava od 4 970, ako se razmatraju u vezi sa relevantnim tačkama optužnice (par. 718) ali brojka je zatim povećana na 5 749 ako se dijapazon razmatranja proširi da obuhvati sve za koje Veće, na svoju ruku, tvrdi da su bili pogubljeni. To uključuje i lica čije se ubistvo ne pominje u optužnici (par. 596).

Kao što su poluočekivali radoznali hroničari Haškog tribunala, pod komesarskim nadzorom sudije Teodora Merona Žalbeno veće izvršilo je korekciju ove flagrantne profesionalne bruke.

„Žalbeno veće naglašava“, u presudi piše samozadovoljnim tonom kojim se najavljuje otkrivanje tople vode, „da u formulisanju svojih zaključaka Raspravno veće može optuženog da proglasi krivim samo za zločine koji su navedeni u optužnici. Materijalne činjenice koje nisu navedene u optužnici ne mogu poslužiti kao pravni osnov za utvrđivanje krivice optuženog lica“.

Podrazumeva se da brisanje 779 ubistava iz kataloga zločina pripisanih generalu Tolimiru ne utiče bitno na njegov položaj, osim što ga čini za nijansu manje pravno apsurdnim, a pravosnažnu presudu u sličnoj meri manje smešnom.

HAŠKA MATEMATIKA Naravno, pravo pitanje se ne odnosi na očiglednu pravnu grešku nego na utvrđivanje jedne ključne materijalne činjenice. Koliko je ljudi u julu 1995. bespravno stradalo u Srebrenici? I posle korekcije, sada imamo dve znatno različite brojke, obe utvrđene pravosnažnim presudama raznih veća istoga suda, na osnovu iste dokazne građe i iskaza istih svedoka. Jedna je globalna, od „7 000 do 8 000“ koja se odomaćila u popularnom diskursu i provlači se kroz nekoliko srebreničkih predmeta. Druga je neubedljivo precizna, iznosi tačno 4 970, za trećinu je manja od prethodne i sada je postala pravosnažna u predmetu Tolimir. Da li se radi o reviziji nadole (ako razvoj posmatramo hronološki) ili „diskrecionim“ procenama pojedinih veća, što se graniče sa samovoljom? Očigledno je da Haški tribunal u odrađivanju svojih političkih zadataka ima krupne činjeničke i metodološke probleme.

Druga bizarnost u predmetu Tolimir, koja je među posmatračima izazivala živo interesovanje i nestrpljivo očekivanje pravosnažne presude, odnosi se na način kako je Raspravno veće utvrdilo genocid u Žepi. Kuriozitet presude u predmetu Tolimir jeste to da je u ovom procesu Tužilaštvo prvi put Srebrenici dodalo i Žepu kao lokalitet gde je u julu 1995. izvršen genocid. Pošto u Žepi nije bilo nikakvog masovnog ubijanja, Prvostepeno veće je nalog moglo da izvrši jedino drastičnim i maštovitim labavljenjem kriterijuma za genocid. Zaključak da se i u Žepi dogodio genocid temelji se na ubistvima tri ličnosti iz lokalne zajednice za koja se tereti srpska strana, a u ovom slučaju konkretno general Tolimir kao njen operativni predstavnik na licu mesta. U obrazloženju Veća piše da je uklanjanje ta tri ključna funkcionera u tolikoj meri dezintegrisalo žepansku zajednicu da je, bez njih, izgubila sposobnost opstanka, pa otuda zaključak da se dogodio genocid.

Opravdana nelagodnost Tribunala u odnosu na ovaj brzopleti zaključak mogla bi se analoški proceniti sagledavajući da bi se, mutatis mutandis i podjednako besprekornom logikom, mogao izvući i sledeći zaključak. Da su kojom zgodom ratnici Desetog diverzantskog odreda pre jula 1995. upali u srebreničku enklavu i ubili Nasera Orića kao „ključnu ličnost“ za opstanak tamošnje zajednice, tim ekonomičnim zločinom u potpunosti bi se zadovoljio pravni standard Tolimirovog Prvostepenog veća za izvršenje genocida, što bi učinilo potpuno izlišnim kasnije streljanje Orićeve vojske.

Pravna logika Raspravnog veća nije – da se najblaže izrazimo – naišla na intuitivno razumevanje stručne javnosti. Kao u prethodnom slučaju, vladalo je ogromno uzbuđenje u očekivanju da se vidi kako će Žalbeno veće uspeti da „ispegla“ ovu profesionalno neugodnu situaciju, bez dovođenja u pitanje principijelnog zaključka da se i u Žepi dogodio genocid. Da napomenemo da je u trenutnoj fazi razvoja genocidnog narativa teritorijalno i hronološko proširivanje koncepta na druge lokalitete, pored Srebrenice, i druge periode, pored jula 1995. godine, u samom vrhu prioriteta Tužilaštva pred veliko finale izricanja presuda Mladiću i Karadžiću.

HAŠKA SHOLASTIKA Žongliranje Tolimirovog Žalbenog veća neće mu priuštiti pohvale u udžbenicima prava, ali će svakako biti zapaženo kao vrlo zanimljiva cirkuska predstava. Izlaz je u tome da su troje nesretnih ključnih lidera iz Žepe – naknadnom analizom okolnosti Žalbeno veće utvrđuje savršenom sholastičkom logikom – izdvojeni iz grupe koja je bila predodređena za razmenu, a ne uništenje.

„Prema tome“, pod iskusnim rukovodstvom predsednika Merona i očiglednom inspiracijom drevnih mudraca vičnih cepanju dlaka, izvodi se zaključak da je „Žalbeno veće neubeđeno da je ubistvo troje žepanskih lidera bilo sastavni deo iste operacije ubijanja koja je imala za cilj uništenje muškaraca i dečaka u Srebrenici“.

Idući revizionistički još korak dalje, Veće postavlja retoričko pitanje da nije možda general Tolimir kriv za genocid po drugoj liniji, za nanošenje „teških mentalnih povreda“ muslimanskom stanovništvu u okviru učešća u operaciji Žepa? Savesno veće odbacuje i ovaj osnov za imputiranje genocidne odgovornosti generalu Tolimiru zato što u spisima nije našlo dokaze „o postupcima koji bi mogli ozbiljno i dugotrajno ugroziti sposobnost pripadnika zaštićene grupe da vode normalan i konstruktivan život i koji bi mogli predstavljati pretnju fizičkog uništenja grupe kao takve.“ Veće se dodatno pokriva opaskom da, za razliku od prisilno izmeštenih srebreničkih muslimana, u danom slučaju i na osnovu izvedenih dokaza nije jasno kakve je trajne posledice prisilno proterivanje moglo imati u odnosu na stanovništvo Žepe.

Pa ipak, kada je sve rečeno, „taj zaključak ne znači da bosanski muslimani iz Žepe nisu bili žrtve genocida“ (Drugostepena presuda, par. 218).

Nastavak razmatranja ilustruje savršeno jezuitski mentalitet iskusnih funkcionera Haškog tribunala. Zadanie prihoditьsя ispolnяtь lюboй cenoй (zadatak se mora ispuniti po svaku cenu) kako bi se u Moskvi reklo:
„Žalbeno veće napominje svoj raniji zaključak da Raspravno veće nije pogrešilo kada je stalo na stanovište da su bosanski muslimani iz Žepe bili targetirani deo zaštićene grupe i da usled toga oni jesu bili konačne žrtve genocidnog poduhvata protiv muslimana u Istočnoj BiH.“ General Tolimir je i ovog puta bio loše sreće što se genocida tiče.

Međutim, uslovno, kao i prilikom izricanja prvobitne presude, Tolimir je imao sreću utoliko što predmet protiv njega počiva na tako klimavim nogama da su u obe faze postupka nategnuti i teleološki zaključci većine izazvali revolt bar po jednog profesionalno budnog člana Veća, u prvom slučaju sudinice Priske Nijambe, a sada sudije Žan-Kloda Antonetija.

Domete Antonetijeve kritike ne bi trebalo preuveličavati, ali u razumnim okvirima oni se moraju ceniti. Bez obzira na oštre reči upućene većini, sudija Antoneti se ipak ne usuđuje da dirne dve „svete krave“ Haškog tribunala: genocid i udruženi zločinački poduhvat. Antoneti vrlo dobro zna, kako bi se u Americi reklo, čijim se puterom maže njegov hleb, ali to ne umanjuje značaj njegovog izdvojenog mišljenja iako ne prelazi granicu posle koje bi sigurno ostao i bez hleba i bez putera, bez plate i penzije. Lične posledice ispada kolege sudije Kristofa Fligea pre nekoliko godina u predmetu Karadžić primer je koji je na sve, pa i na hrabrog Korzikanca Antonetija, disciplinski delovao. Zato mu se može progledati kroz prste.

Polazeći izričito od, kako sam kaže, „blistavog mišljenja sudinice Nijambe“ koja se „čvrsto izjasnila u prilog oslobađajuće presude“ optuženom Tolimiru, i preporučujući sudinicino rezonovanje kao „primer koji treba slediti“, odvažni Korzikanac se ipak ne odlučuje za tako riskantan korak. Ali zato neumoljivom i suptilnom logikom on ruši sve glavne stubove osuđujuće presude, bez obzira što to čini dosledno izbegavajući da svoj postupak nazove pravim imenom.

KLJUČNI SVEDOCI Da pođemo od najvažnijeg empiričkog stuba. U vezi sa iskazima ključnih svedoka-saradnika Tužilaštva Momira Nikolića i Dražena Erdemovića, Antoneti njihov kredibilitet radikalno dovodi u pitanje. Kako se može verovati svedoku kao što je Nikolić, Antoneti pita većinu, koji je pokušao da se dodvori Tužilaštvu tako što je „priznao“ krivicu za dva ubistva koja nije izvršio? Kako se mogu uzimati ozbiljno proizvoljne tvrdnje Erdemovića i sve što iz njih proističe „kada imamo dokaze da je ovaj krunski svedok (témoin capital) patio od psiholoških i psihijatrijskih problema“? Antoneti navodi primer Erdemoviće nepouzdanosti tamo gde svedok tvrdi da se posle pada Srebrenice u bazi UN u Potočarima steklo „na hiljade bosanskomuslimanskih civila“ premda „tome protivureče brojni dokazi da su, naprotiv, te osobe bile vojnici Armije BiH ili vojnosposobni muškarci“.

Antoneti sa žaljenjem konstatuje da se većina oglušila na njegove zahteve da se Erdemović pozove na posebno ispitivanje od strane članova Sudskog veća „gde bih mu ja na profesionalan način postavio vrlo prikladna pitanja.“

Antoneti se zatim obrušava na niz procesnih propusta Prvostepenog veća koji su, po njegovom mišljenju, naneli štetu pravima optuženog. Među njima je samovoljan izbor nekih „utvrđenih činjenica“ za prijem u Tolimirovom predmetu i podjednako hirovito odbijanje da se prihvate druge, koje bi svojim prisustvom u spisima mogle narušiti koherentnost donetih zaključaka. Zatim, trajni problem u svim postupcima pred Haškim tribunalom, pouzdanost navodnih presretnutih razgovora koji se negde više, negde manje, kao i kod Tolimira, koriste u svojstvu ključnih dokaza ili prosto za zapušavanje rupa u predmetu Tužilaštva. Najzad, Antoneti dovodi u pitanje i ulogu navodnog vojnog veštaka Tužilaštva Ričarda Batlera, veterana svih glavnih srebreničkih suđenja. Pošto iznosi pozadinu Batlerovog angažmana u Hagu („pozajmljen“ Tužilaštvu od strane Vlade SAD kao „analitičar“, pa zatim proizveden u službenika UN) Antoneti tvrdi da se „na temelju sveukupnih podataka, Ričard Batler ne može smatrati svedokom-veštakom nego samo nameštenikom u kancelariji Tužilaštva, koji svedoči isključivo u skladu sa dobijenim uputstvima.“

Antoneti se zatim upušta u raspravu nekih tehničkih pojmova (definicije istrebljenja, prinudnog izmeštanja i genocida, pravnog statusa pripadnika kolone 28. divizije u proboju, pojma zaštićene grupe, nanošenja teških fizičkih i mentalnih povreda pripadnicima zaštićene grupe itd.) koji su bitni za pravilno razrešenje fundamentalnih pitanja na suđenju generalu Tolimiru, oštro u tom kontekstu kritikujući stavove većine iz oba veća.

U konačnom osvrtu na plitka razmatranja i rasuđivanja kolega, u svetlu izvedenih dokaza sudija Antoneti na sledeći način sumarizuje tok srebreničke afere:

„U onoj meri u kojoj su srpske trupe prodrle u unutrašnjost enklave, muslimansko stanovništvo nije moglo a da ne bude zabrinuto da ne postane kolateralna šteta u slučaju bombardovanja i zato je moralo da se povuče iz zone gde su se vodile borbe. Ono je na takav način postupilo spontano, tražeći bezbednost u Potočarima, sedištu Štaba holandskog bataljona, mestu koje bi bilo najbezbednije u slučaju NATO bombardovanja.“

„U nastaloj pometnji posle operacije vođene protiv holandskog bataljona, vojne snage Armije BiH koriste priliku da pobegnu iz enklave vodeći sa sobom vojnosposobne muškarce uzrasta između 16 i 60 godina, od kojih je većina neposredno učestvovala u ratnim neprijateljstvima. Mora se konstatovati da se vrlo mali broj osoba ženskog pola, uglavnom iz ličnih razloga, pridružio toj suštinski vojnoj koloni. Prvostepeno veće je utvrdilo van svake sumnje da je ta kolona vodila borbe sa srpskim snagama, nanoseći im gubitke, što je kao posledicu imalo privremenu obustavu vatre između strana, omogućivši povlačenje kolone pod najpovoljnijim uslovima.“

KLJUČNO PITANJE Antoneti zatim sa svojom analizom ide dalje i pokreće pitanje koje je za razumevanje srebreničke afere apsolutno ključno, ali koje svi zainteresovani faktori obazrivo izbegavaju:

„Na osnovu svega izloženog, ne mogu da prihvatim tezu o postojanju udruženog zločinačkog poduhvata (UZP) sa ciljem prisilnog izmeštanja civilnog stanovništva… Pitanje koje se sada postavlja jeste zašto se ta vojna operacija pretvorila u masakr ratnih zarobljenika. Odbijajući da istraži to pitanje, Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju ne čini svoju dužnost da razotkrije istinu u svim njenim vidovima.“

Ne dovodeći u pitanje „svetu kravu“ predodređene krivične odgovornosti optuženog, Antoneti na dovitljiv način ipak uspeva da ukaže na suštinsko nepoštenje celokupnog procesa u vezi sa Srebrenicom, time implicitno obuhvatajući sve predmete gde je to pitanje pred MKTBJ bilo razmatrano, pa kaže:

„Bez obzira na njegovu (Tolimirovu) ulogu, koja je utvrđena po ovoj presudi, to nam ipak ne omogućava da pružimo odgovor na legitimno pitanje porodica žrtava, koje žele da saznaju ko je, zapravo, naredio masovna pogubljenja.“

Ali mi smo mislili da je posle više od petnaest godina suđenja i istraživanja to pitanje konačno rešeno, i da je odgovor već odavno poznat? Ili on možda nije jasan samo naivnom francuskom sudiji Žan-Klodu Antonetiju koji u svom izdvojenom mišljenju tvrdi:

„Razbacanost podataka vezano za Srebrenicu i skoro potpuna kontrola koju stranke imaju nad dokaznom građom ni do današnjeg dana nisu dozvolili, kako se meni čini, da se pruži odgovor na to pitanje koje je toliko važno za članove porodica žrtava i za očekivanja međunarodne zajednice.“

Antoneti zato sugeriše rešenje za koje je vrlo malo verovatno da će ikada biti usvojeno:

„Rešenje je prema tome jasno: biće dovoljno ako sudije povrate kontrolu nad procesom i opredele se za sticanje najšireg mogućeg kontekstualnog sagledavanja situacije (prendre une image aérienne) prelazeći sa automatskog na ručno pilotiranje, što je uslov da bi se došlo do Istine i do saznanja o tome ko je naredio pogubljenje hiljada žrtava, i zašto. U ovom trenutku, na temelju podataka koji se nalaze u spisima, ja nemam odgovore na ta pitanja.“
Izdvojeno mišljenje sudije Antonetija je pravna bomba, po svojim dometima i posledicama uporediva jedino sa izdvojenim mišljenjem sudinice Nijambe u prvostepenoj fazi istog predmeta. Ovo je slučaj gde studenti prava neće proučavati presude koje je napisala oportunistička većina, nego njihovo rezonsko odbacivanje i mrvljenje u paramparčad od strane profesionalno odgovorne manjine.

Fizička sudbina generala Tolimira izgleda zapečaćena frivolnim odlukama korumpiranih pseudoprofesionalaca koji su mu sudili. Ali koliko god mu to značilo, moralni pobednik u postupku koji se protiv njega vodio je – on. Nijedan drugi haški optuženik na pravdi Boga nije izazvao sličan stepen stručne uskomešanosti u redovima onih koje je sistem postavio da im sude.

On zato može sa osmehom da pođe na izdržavanje doživotne robije, dok njegove sudije idu u doživotnu sramotu, sa odličnim šansama, posle isteka ovozemaljskog roka, za pozivanje na večnu odgovornost.
[/restrictedarea]