BRANA CRNČEVIĆ /1933–2011/ Kriza, a mi švorc

POVODOM ČETVRTE GODIŠNJICE SMRTI

Piše Prof. dr Oliver Antić

Andrićevski rečeno, Crnčević je najčešće svoje nezadovoljstvo stvarnošću slikao crnim bojama (i prezime je znamenje) ali ne da bi porekao stvarnost… Sve što je napisao poseduje vanvremensku aktuelnost, šarm koji pleni i oplemenjuje, čak i začuđujuću oštrinu koju pesak vremena ne otupljuje, već nanovo oštri

Pre četiri godine, 14. aprila, napustio nas je naš najveći aforističar, autor koji se u svakoj književnoj formi dokazao kao jedan od najvećih, bilo kao pesnik, pisac za decu, dramski ili romanopisac, bilo kao kolumnista, pripovedač, ili velemajstor kratke priče – Brana Crnčević. Mnogi ga pamte i kao iskrenog rodoljuba, nepokolebljivog humanistu, a naša politička scena i po tome što je svoj ogromni intelektualni kapacitet ugradio u osnivanje Srpske napredne stranke.

Kada su stari Rimljani želeli da nekom iskažu veliku počast, ali i da istaknu bliskost, uz njegovo ime bi dodali noster, naš. Naš Brana je godinu dana pre svog odlaska, u knjizi Šta ima, dao jednoj kratkoj priči naslov „Kriza, a mi švorc“.  U toj priči nas podučava da ako svi oko nas polude, a mi se pravimo pametnim, onda smo stvarno glupi. Treba, radi preživljavanja, da se prilagođavamo, što je i osnovna politička mudrost, ali, kako ističe, ne i po cenu da budemo podlaci. „Kad te engleski ambasador zove na čaj, ne pravi se da si Englez, on zna da nisi. Ne dokazuj Amerikancu da si Amerikanac, Francuzu da si Francuz, Nemcu da si Nemac, Evropi da si Evropljanin. Šta ćeš im takav? Ako se odričeš svojih, kako i zašto da ti veruju? Uostalom, imaj na umu i to da ‚što smo bliže Evropi, ona je sve dalje‘.“ Međutim, Brana je bio u Evropi oduvek, pa i 1999. godine, ali ne u onom društvu koje je nas i njega zasipalo bombama, već u najvišem, pravom evropskom društvu. Te nesrećne godine je, naime, u Nemačkoj izašla knjiga Fridmana Špikera Aforizmi u svetskoj književnosti (Aphorismen der Weltliteratur) u kojoj je naš Brana (i niko drugi) sa svojih deset aforizama, u društvu sa Frensisom Bekonom, Rošfukoom i Paskalom, sa Džonatanom Sviftom, sa Geteom, Novalisom, Šopenhauerom, Leopardijem, Ešenbahom, sa  Semjuelom Batlerom, Markom Tvenom, Ničeom i Oskarom Vajldom, Bernardom Šoom, Polom Valerijem, Kafkom, Kanetijem, Peterom Handkeom. Sapienti sat, reče poodavno komediograf Terencije Afer, ali problem je u prvoj reči.

[restrictedarea]

Pisao je naš Brana kako je gledao nekog TV gerilca koji je navalio na sumnjivu prošlost, mrcvari je, ubija po ko zna koji put. Igra na budućnost, spreman je da i nju, ako bude nikakva, ubije. Živimo, eto, između prošlosti i budućnosti, uplašeni da će ono što nije uništila prošlost dokrajčiti budućnost. Ovakvo razmišljanje može da odvede u mrzovolju, ali tada, kako reče, ima rešenja: tu su „Veliki brat“ i „Farma“, glasaj ko ostaje, ko pak odlazi, budi član glasačkog tela od koga nešto zavisi.

Bio je fasciniran Titovim dnevnikom. Tražio je dublji smisao u plitkim beleškama. Naš citira Njega (onoga što ličnu zamenicu ja piše velikim slovom, tek da pokaže ko je ko): Pošto nemam mogućnosti da idem često u lov, to se zadovoljavam sa time da ponekad ustrijelim u bašti po kojeg gavrana ili svraku, jer ih smatram vrlo štetne i dosadne ptice. Danas sam ubio rano u jutro 2 komada što je činilo veliko zadovoljstvo mojem pointeru (psu) Trefu. Tigar (drugi pas) gleda sa gađenjem i začuđen je kad Tref uzme i nosi te vrane. Naš Brana tumači njihovog Tita ističući da Tito svojim čitaocima ostavlja šifrovanu i jasnu poruku: psi rata i psi mira ne kriju međusobno gađenje, zbog toga ih valja odmeniti pudlicama. Svako drugo tumačenje ovako umne dnevničke beleške je već na prvi pogled besmisleno (možda i na drugi pogled!) ali na treći pogled…

 

NIJE SE BOJAO Pisao je naš Brana i u vreme zenita Brozove strahovlade: Telo svakog tiranina potopljeno u narod istiskuje onoliko naroda koliko je tiranin težak; Zavidim psu, on ne zna na koga laje; Zašto samo crkvu, trebalo je i đavola odvojiti od države! Knjiga Govori kao što ćut…iš mu je zabranjena, a autora su vrebali i kasnije, drugim (u stvari, prvim) povodom ga uhapsili i poslali na dvomesečnu robiju. Nije se ni tada plašio, ipak je, po sopstvenom priznanju, imao noćne more: Skidaju jorgan sa mene, bude me, zahtevaju da otkrijem gde držim svoje mišljenje, biju ga i konstatuju da je bolje da izudaramo stotinu nevinih nego da jedan krivac ostane bez batina. U stvari, nije se bojao ni pretnji, ni batina, niti zatvora, jer je bio borac. Plašio se samo besmislenosti borbe. Nekada, ne tako davno, pod kraljem, carem i predsednikom Brozom, mogao si biti kriv za ono što misliš, govoriš i pišeš, to te je moglo uništiti ili proslaviti. Biraj, bori se ili prilagođavaj. Demokratura je svugde u svetu, a u Srbiji posebno, uvela novu vrstu terorizma, dogovoreno prećutkivanje! Borba je besmislena, predaj se bez borbe.

Pisao je naš Brana ne samo kolumne već i skice za kolumne: Čanak se trudi da bude duhovit. On kaže: ako je Novi Sad sedište, Vojvodina je bioskop. Trebalo bi da mu Boris, ili neko drugi, kaže: Ako je Novi Sad prestonica Vojvodine, Srbija je cirkus. Znao je da njegova skica može da postane kolumna bilo kada, čak i posle njegove smrti.

Imao je jednostavno rešenje i za tzv. nevladine organizacije: Nevladinke pucaju ćorcima, ali u glavu… Trebalo bi im ukinuti pare za ćorke. A kad im nestane ćoraka, nevladinke će se same od sebe ukinuti.

Pisao je naš Brana, Teško je biti Srbin, ali kasno i pola veka kasnije nastavio, Na Gradini, na najkraćem puškometu hrvatskih bojovnika, na pustopoljini, u pravcu strašnog Jasenovca, kao dva vrana gavrana krilima, mahali su kadionicama mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije. Bili su tu samo oni, mrtvi Srbi, i Bog. Gledajući tu strašnu sliku koju Beograd neće videti, zato što je, kako je pisao, televizor centar srpske bestidnosti… jer je lakše proslavljati davne pobede nego videti nedavni poraz, i smrt, mogao sam i da zaplačem i da povraćam. Učinio sam to istovremeno. Probajte to i vi, Srbi, gde vas još ima.

Opisujući najtoplijim rečima svoja sećanja na našeg patrijarha Pavla, naš Brana pisaše: Odavno nas đavo muči svojim naukom da su nam dve Srbije pisane, i da oni koji se odreknu jedne Srbije neće pogrešiti. Uprkos svemu, Sveti nikoga nije prokleo, a imao je koga.  Niko nije ostao bez Njegovog oproštaja, čak ni oni koji oproštaj nisu zaslužili. On je bio naš štit. Bog je bio s Njim, a On je bio s nama. Dok gledam narod pravoslavni koji prilazi Njegovoj ruci, hvata me tuga i muči jeretička pomisao, neka bi Bog dao da grešan, grešim, pitajući sebe i vas: da li se to mi opraštamo sa Svetejšim ili jedni s drugima, i Srbijom? Nije mogao da izdrži više od dve godine a da ne čuje još koju mudrost i razmeni još koju misao sa Svetejšim Pavlom.

U nedeljniku NIN, od 21. aprila 2011, a u rubrici „Aforizmi“, koju je uređivao Aleksandar Baljak, objavljeno je desetak Braninih umotvorina, npr. Mi imamo najsavršenije inostranstvo na svetu, Pametan vođa uvek oprašta narodu sve svoje greške, Svi smo mi deca dezertera iz 1389. godine. To je ujedno bio i definitivni kraj ove rubrike. Brana nije bio miljenik tadašnje vlasti ni dok je bio živ, ali je, u svom stilu, uspeo da živi pod njima još sedam dana posle smrti.

Naš je Brana bio napadan, vređan i klevetan, jer svaki Mocart mora da ima svog Salijerija; moderna vremena su samo donela kvantitativnu prednost ovom potonjem. Nikako da shvatimo mudroga Džubrana i onu njegovu: Slaba nacija slabi svoje jake ljude, a jača slabe ljude moćne nacije. Mi koji smo Branu poznavali znamo da je živeo skromno iako je pisao raskošno. Mogao bih da živim i bolje, ali me je sramota. Čuo sam da će sutra biti bolje, a ja baš sutra neću biti ovde. Vajkao se Brana: Da sam slep živeo bih u svom mraku, ovako ko zna u čijem mraku živim. Možda je zbog toga požurio da sklopi oči.

Andrićevski rečeno, Crnčević je najčešće svoje nezadovoljstvo stvarnošću slikao crnim bojama (i prezime je znamenje) ali ne da bi porekao stvarnost. Naprotiv, on je tako zauzimao stav prema njoj i na taj način govorio da želi da bude drugačija, podstičući u ljudima misao da bi je trebalo menjati. Sve što je napisao poseduje neku vanvremensku aktuelnost i šarm koji pleni i oplemenjuje, čak neku začuđujuću oštrinu koju pesak vremena ne otupljuje, već nanovo oštri. Neka mi bude dopušteno da budem i pomalo subjektivan, jer mi je druženje sa njim činilo nemerljivo zadovoljstvo. Kada je saznao da sam još kao osnovac čitao njegovu zabranjenu knjigu, na toj knjizi mi je napisao posvetu: „Oliveru, za ranije pokazanu svest, Prijatelj Brana Crnčević“.

Gleda nas naš Brana i zato ne zaboravimo, naročito kada je kriza i kada smo švorc, onu njegovu: Prilagođavaj se, ali ne budi podlac!

Autor je savetnik predsednika

             Republike Srbije

[/restrictedarea]