Rat za ukrajinski černozem

Piše Zoran Milošević

Danas se na planeti razvija istorijski sukob koji može da bude po posledicama tragičniji od sukoba oko nafte, terorizma ili ideologije. To je rat za kontrolu nad hranom, njenom preradom i distribucijom

Borci protiv genetski modifikovane hrane imali su prošle godine značajne uspehe. Naime, 2014. godine Argentina je nacionalizovala trgovinu pšenicom, čime je zadala snažan udarac kompaniji „Kargil“, glavnoj u trgovini i proizvodnji genetski modifikovanog semena u ovoj državi. I „Marš protiv ‚Monsanta‘“ organizovan je u maju protekle godine u Evropskoj uniji, a učešće je uzelo više od dva miliona ljudi. Nemačka, Francuska, Austrija, Poljska, Mađarska, Grčka, Bugarska i Luksemburg su potom zvanično zabranili proizvodnju genetski modifikovanih biljaka ove korporacije. Taj primer sledi i Italija, koja priprema adekvatan zakon, a očekuje se da će biti usvojen ove, 2015. godine.

U takvim uslovima najperspektivnije tržište postala je Ukrajina, koja se dugo smatrala žitnicom Evrope, jer poseduje najkvalitetnije poljoprivredno zemljište – černozem. Više od 26 odsto svetske površine obradivog zemljišta vlasništvo je ove države, a osim toga, ono je krajnje pogodno za proizvodnju žitarica.

 

GMO HUNTA Od prošle godine, velike zapadne poljoprivredne kompanije za proizvodnju genetski modifikovane hrane intenzivno se ujedinjuju i kupuju zemlju i ukrajinske farme, ali i banke koje finansiraju poljoprivredu. Tako je kompanija „Dipon“ kupila akcije Poljoprivredne banke Ukrajine, a sve da genetski modifikovani kukuruz tipa „Pionir“ bude odgovarajuće zasejan.

„Monsanto“, pored ostalog, u Ukrajini reklamira program u kojem se poljoprivrednicima daje do 25.000 dolara radi sejanja njihovog, genetski modifikovanog kukuruza. Tako je zauzeo 20 odsto tržišta kukuruza, a ove godine preuzeće još 10 odsto tržišta, navodi portal communitarian.ru.

No, poseban problem je što se kijevska hunta, posle puča i preuzimanja vlasti, obavezala da širi genetski modifikovano seme. Naime, članom 404 Sporazuma o asocijaciji i pridruživanju Evropskoj uniji Kijev se obavezao da „sarađuje u širenju biotehnologije“, tj. genetski modifikovanog semenja i hrane. S obzirom na to koliko su zemlje zauzele zapadne kompanije u novije vreme u Ukrajini, može se reći da ova država postaje svetska žitnica genetski modifikovanih kultura, ističe za Rusku informativnu agenciju „Novosti“ Nikolaj Mališevski, pritom podsećajući na reči Henrija Kisindžera od pre 50 godina: „Kontrolišući naftu, možete kontrolisati državu, kontrolišući hranu – kontrolišete stanovništvo.“ Danas se na planeti razvija istorijski sukob koji može da bude po posledicama tragičniji od sukoba oko nafte, terorizma ili ideologije. To je rat za kontrolu nad hranom, njenom preradom i distribucijom, tvrde učesnici Foruma za pitanje globalizacije (San Francisko, SAD). U avgustu 2011. godine, „Vikiliks“ je objavio američke depeše koje svedoče da je američka diplomatija lobirala po celom svetu da se širi genetski modifikovano seme kompanija „Monsanto“ i „Dipon“. Na osnovu tih dokumenata, američka nevladina organizacija „Fud end voter voč“ objavila je 14. maja 2013. godine analizu „Ambasadori genetski modifikovane hrane: Kako Ministarstvo spoljnih poslova SAD pomaže globalno širenje genetski modifikovanog semena“.

[restrictedarea]

Ukrajinske njive su cenjeno i poželjno bogatstvo, za koje su sve više zainteresovane zapadne poljoprivredne korporacije, ali i ostatak sveta, pre svega Rusija, kao i Saudijska Arabija. Drugim rečima, dovoljno interesa za novi konflikt, ističe nemački „Cajt“. Direktor Oklendskog instituta (specijalizovanog za probleme bezbednosti povezane sa hranom i promenom klime) Frederik Muso ističe da Zapad želi ukrajinsku zemlju po svaku cenu i to više nije metafora. Prema istraživanjima saradnika pomenutog instituta, zapadni koncerni su više nego zainteresovani za ukrajinske njive. Najviše „Monsanto“, poznat po genetski modifikovanom semenju i hrani, zatim poljoprivredni holding „Kargil“ i hemijski gigant „Dipon“. Prema Musoovim podacima, ove kompanije su poslednjih godina uvećale ulaganja toliko da se ne može govoriti o investicijama, već o kupovini celokupne obradive površine Ukrajine. Zapadne poljoprivredne korporacije potpuno podržavaju Svetska banka i MMF. No, to nije sve. Borba za ukrajinski černozem predstavlja „odlučujući faktor u ukrajinskom konfliktu Zapada i Rusije“, tako da se, kada je u pitanju tamošnji rat, može govoriti i o „ratu za černozem“!

UKRAJINSKA CRNICA Ukrajina je bogata crnicom, najkvalitetnijim poljoprivrednim zemljištem, koje čini četvrtinu njene teritorije, a to je oko 32 miliona hektara, što predstavlja trećinu obradivog zemljišta bivšeg Sovjetskog Saveza. Trenutno, Ukrajina je treća država u svetu po izvozu kukuruza i sedma po izvozu pšenice. Ove proizvode kupuju zemlje Severne Amerike i Bliskog istoka (najviše Saudijska Arabija) a kriza 2008. godine izazvala je obustavu njihovog izvoza iz Ukrajine, posle čega je u mnogim državama poskupeo hleb, što je dovelo do „bunta gladnih“. Zato su u Vašingtonu i Rijadu doneli odluku da preuzmu ukrajinski černozem, odnosno da više ne zavise od vlasti u Kijevu. Kriza i „bunt gladnih“ otvorili su oči poljoprivrednim kompanijama Zapada, pa su sagledale vrednost ukrajinskog černozema, zbog čega su postale glavni sponzori rata u Ukrajini i željenog potiskivanja Rusije iz regiona. Tako su zapadna poljoprivredna preduzeća pokrenula političare i vlasnike kapitala u „rat za černozem“! No, cenu ukrajinske crnice nisu razumeli samo zapadni oligarsi i političari već i ljudi u samoj Ukrajini i u Rusiji, te žele da zaštite svoje interese. Pošto je, prema aktuelnom ukrajinskom zakonodavstvu, zabranjeno prodavanje plodne zemlje stranim kompanijama (bez obzira odakle su) a trećina zemlje je u vlasništvu države, zapadne korporacije su pronašle prečicu. Za sada uzimaju zemlju u zakup na 49 godina, postaju suvlasnici ukrajinskih poljoprivrednih preduzeća i ubacuju svoje ljude u parlament (Radu) vladu i na druge važne pozicije da bi opstruisale sprovođenje zakona, u prvoj fazi, i ujedno pripremile promenu restriktivnih zakona.

Novina je da su se u trku za zauzimanje ukrajinskog černozema uključile i nemačke kompanije, ističe za „Cajt“ Gerlinde Zauer, stručnjak za poljoprivredu u Savezu nemačke ekonomije. Trenutno se u Ukrajini nalazi 40 nemačkih poljoprivrednih preduzeća, a većina je uzela između dve i tri hiljade hektara zemlje.

Sada sve ove zapadne kompanije traže načine da trajno preuzmu ukrajinske njive, poput kompanije „Kargil“ − i tržištem pesticida, semenjem, silosima i svime što je vezano za poljoprivrednu proizvodnju, u cilju „potpunog kontrolisanja svih aspekata poljoprivredne delatnosti u Ukrajini – od proizvodnje do izvoza gotovih proizvoda“, naglašava Muso. Drugim rečima, dok tamo traje rat i smutnja, zapadne kompanije pokušavaju da u potpunosti preuzmu černozem – zvanični nacionalni resurs.

Prema podacima Instituta za globalna i regionalna istraživanja (GIGA) iz Hamburga, Zapad trenutno u Ukrajini poseduje 1,7 miliona hektara najplodnije zemlje, što je situacija slična onoj u Africi (samo na ovom kontinentu stranci imaju toliko zemlje u vlasništvu).

Ipak, sreću zapadnih kompanija kvare Rusija i Saudijska Arabija. Naime, jedno od većih preduzeća (bavi se proizvodnjom mesa, odnosno slanine i masti) pripada Andreju Verevskom, bivšem poslaniku i članu Partije regiona Viktora Janukoviča, a on je nameran, ako mu vlasti budu pravile probleme, da ga proda nekoj jakoj kompaniji iz Rusije (inače, ruske kompanije imaju 250.000 hektara ukrajinske zemlje u arendi). Interesantno je da je veliki investitor u ukrajinsku obradivu zemlju američki Penzioni fond „NCH kapital“, koji je zauzeo 450.000 hektara. Tu je i švajcarska firma za proizvodnju sira „Glenkor ekstrata“, sa 80.000 hektara, Saudijska Arabija, sa 33.000 hektara, kao i nemačka kompanija „Bernštat e. G“.

Zapad je svoje interese za ukrajinski černozem ugradio i u Sporazum o pridruživanju Ukrajine Evropskoj uniji, kojim se Kijev obavezao da otvori „vrata poljoprivrede“ inostranim kompanijama. Međutim, od tog sporazuma veliku korist mogu da imaju i drugi – Saudijska Arabija, ali i Kina.

Vlada u Kijevu, pritom, ne štiti lokalne poljoprivrednike. Naime, građani Ukrajine poseduju 670.000 hektara zemlje i predstavljaju osmu snagu u ovoj oblasti. Zahvaljujući merama vlade, sada se nalaze u nepovoljnoj poziciji, jer ona podržava interese zapadnih kompanija. Zato se nameće pitanje: šta će biti sa ukrajinskim seljacima? Naime, zapadnim firmama treba sve manje radne snage, a zarada se iznosi u ofšor zone, tako da sama država i narod nemaju nikakvu korist od njihovog prisustva na tržištu. Takođe, one pritiskaju vladu u Kijevu da dozvoli kupovinu poljoprivrednog zemljišta da bi ga otele od ukrajinskih seljaka. Međutim, vlada oteže sa donošenjem takve odluke dok traje rat da ne bi okrenula ovaj deo stanovništva protiv sebe, navodi Agencija „Rojters“. Takođe, ukrajinski seljaci traže kredite i pomoć od države da održe proizvodnju, koja to čini tek za 30 odsto potreba, a zbog gubitka vrednosti nacionalne valute – grivne, prestala je da pomaže kupovinu traktora i poljoprivrednih mašina, čime vlastitu industriju uklanja sa tržišta. Pored toga, država seljake masovno poziva u vojsku, jer se stanovnici gradova ne odazivaju vojnim pozivima, tako da selo ostaje bez radne snage. Rekviriraju se i kamioni i traktori, što čini dodatni problem ukrajinskim zemljoradnicima. Pomenute mere vlade u Kijevu raduju vlasnike zapadnih kompanija, čini im se da im sve ide od ruke u ovoj zemlji.

 

RUSKA OPASNOST No, nije baš tako. Za zapadne poljoprivredne gigante najveće iznenađenje, a i opasnost, krije se u Rusima. Naime, iako su oni glavni sponzori rata u Ukrajini, radi bukvalnog proterivanja Rusa (etničkog čišćenja) i slobodnog vladanja ukrajinskom zemljom, Rusi se nisu dali proterati, a ako rat potraje, neće biti ni očekivane zarade, što se može odraziti i na cene hrane u svetu, pa neće ostvariti profit.

Direktor Instituta za fiziologiju Ruske akademije nauka Vladimir Timirjazev kaže za ruski portal stoletie.ru da „Monsanto“ kupuje zemlju u Ukrajini i da to predstavlja opasnost za Rusiju. Naime, vetar tokom cvetanja biljaka, npr. kukuruza, raznosi polen i do tri kilometra uokolo, oprašujući normalni kukuruz, koji u tom slučaju više nije organski. Genetski modifikovani proizvodi preći će i u Rusiju. Prvo veoma jeftino, a kasnije… Problem je za „Monsanto“ što malo ko hoće da poseje genetski modifikovano seme, pa se ova kompanija aktivno bori da slomi volju ljudi – svim metodama, pre svega korupcijom i ucenama, ali i tužbama sudovima. U Indiji „Monsanto“ je korumpirao državne činovnike i stvorio takav sistem da seljaci moraju da seju njihovo seme, jer banke nisu davale kredite za normalnu, organsku setvu. Potom su se u Indiji dogodila masovna samoubistva seljaka, ističe Timirjazev. Drugi problem je, po njemu, što su proizvođači genetski modifikovane hrane u obavezi da pruže dokaze da ona nije opasna. To, naravno, ne čine i pokušavaju da prevare čovečanstvo, odnosno da kazne one koji traže dokaze o bezopasnosti takve hrane.

[/restrictedarea]

Monsanto, zlo koje se širi

Iako istraživanja javnog mnjenja u svetu (objavljena 2011. na portalu Naturalnews) govore da se „Monsanto“ doživljava kao „najveće zlo među korporacijama“ (51 odsto ispitanika) on se i dalje širi. Od maja 2013. pa do kraja 2014. godine organizovani su „marševi protiv ‚Monsanta‘“, u 50 država sveta.

Prema podacima Međunarodne službe za procenu primene agrobiotehnologije (ISAAA) površina zasejana genetski modifikovanim semenom u svetu uvećala se od nula 1996. godine na 180 miliona hektara 2014, a vrednost kompanije „Monsanto“ je prošle godine procenjena na 59 milijardi dolara.

U SAD ova korporacija kontroliše 80 odsto tržišta genetski modifikovanog kukuruza i soje, ali se trudi da poveća udeo i u proizvodnji ostalih biljaka. Prema procenama, to je uspela sa ostalim kulturama u obimu do 40 odsto, odnosno 20 odsto u celom svetu.

Američka provera

Predsednik Asocijacije prozvođača pšenice Ukrajine Vladimir Klimenko za medije je rekao da će država dozvoliti korišćenje genetski modifikovanog semenja, „samo ako je prošlo proveru u SAD“ (?) pri čemu se ne prihvataju druge provere. Naime, nezavisne analize genetskog semenja pokazuju da nije baš sve kako tvrde Amerikanci i „Monsanto“. Herbicid koji ide uz genetsko seme (Raundap) trebalo bi da se brzo razlaže u prirodnim uslovima, ali u praksi nije tako. Negde se razloži, ali negde i ne. Ukoliko se i razloži, to nije proces doveden do kraja. Potom se taloži na biljkama – cvekli, šargarepi itd.

Laneno ulje (dobijeno iz genetski modifikovanog lana) u mnogim zemljama se ne jede, pa tako ni u Rusiji i SAD, ali cela Srednja Azija, Indija i mnogi drugi koriste ga u ishrani. Iako su obavljena istraživanja o posledicama korišćenja ovog ulja, do danas ona nisu ugledala svetlo dana.