Ja neću u NATO

Dragomir Antonić 

Ulazak Srbije u NATO može se porediti sa, recimo, odlukom Jevreja da pristupe zdravstvenoj organizaciji koju vodi dr Mengele ili da kupe gas od preduzeća gde je Ajhman akcionar

Dočekasmo četvrtu nedelju Časnog posta. Sredina je posta, pa se zato zove Sredoposna sedmica. Ove nedelje valja se latiti novih poslova. U Prizrenu, i širom Metohije običaj je da se ove nedelje voskom šara strašnik, jaje koje će se prvo ofarbati na Veliki petak. Strašnik čuva kuću i od bolesti sve koji u njoj žive. Jaje se zove još i čuvarkuća. Od dana kad se ofarba, čuvarkuća se čuva u kući godinu dana. Do narednog Vaskrsa.

NESALOMLJIVI OTPOR Danas u Prizrenu ima petnaestak Srba i jedna devojčica. Milica Đorđević. Zaslužuje da joj pomenemo ime i prezime. Ona je istinski junak našeg doba. Ako je neko zaslužio najviši državni orden – ona je zaslužila. Zato je ne smemo zaboraviti, već pamtiti i u skladu sa svojim mogućnostima pomagati.

Nikad ne smemo zaboraviti zašto nema više Srba u Prizrenu, kojih je pre šesnaest godina, početkom 1999, bilo oko dvadeset hiljada. Ko ih je prognao – poznato je. Progon su učinile „demokratske“ države, perjanice borbe za ljudska prava, udružene u zločinačkoj organizaciji koja se zove NATO. Besomučno su razarale radioaktivnim raketama, kasetnim bombama, biološkim otrovima (vidi knjige: Đorđe A. Đorđević, Kosmetska Golgota, prevara NATO pakta i Amerike, Bratin 2007. i Tajna osiromašenog uranijuma, priredili Branimir Nešić, Nikola Marinković, Beograd 2014.) i svim sredstvima što je njihov bolesni um mogao da proizvede. Ništa im nije vredelo. Sva njihova sila nije uspevala da slomi otpor naroda i ondašnje srpske vojske. Zato su poveli razgovore. Bezočnim prevarama i lažima ostvarili ono što nisu mogli ogromnom armijom. Nikad veća vojna sila nije napala manju državu u Evropi u dvadesetom veku do trenutka kada su se NATO monstrumi ustremili na Srbiju. Njihovu bestijalnost svet do tada nije video. Sve je Srbija izdržala. Uzdignuta čela, vojnici su se sa neoštećenom tehnikom, slušajući naloge državnog rukovodstva, povukli sa bojišta. Srpski političari su verovali potpisima stavljenim ispod papira koji se zvao Kumanovski sporazum i bio potvrđen rezolucijom UN broj 1244. Sve je bilo urađeno časno i po međunarodnom pravu. Uz jedan previd. S nečasnim zlotvorima nema časnog dogovora, niti njihova reč i potpis nešto znače. Svaki šibicar u Srbiji je časniji od bilo kog NATO generala. Mi, Srbi ovo moramo uvek imati na umu. I imamo.

[restrictedarea]

BEŠE VEDRO BEZ OBLAČKA Preko sedamdeset procenata građana Srbije zna da je NATO zločinačka, satanistička organizacija. Ne želi da sa njima ima posla. Gledajte koje simbole stavljaju na svoje uniforme, tenkove, drugo oružje. Biće vam jasno da im je Lucifer sabrat. Zamislite da Jevreji pristupe zdravstvenoj organizaciji koju vodi dr Mengele ili da kupe gas od preduzeća gde je Ajhman akcionar.

Nažalost, ono što većina naroda zna i vidi ne znaju i ne vide premijer i ministri, koji su, po sopstvenom priznanju, bili odlični đaci i studenti. Pripremajući se za ispite, učili su iz udžbenika i obavezne literature, ali su samoinicijativno čitali i neobaveznu lektiru. Želeli su da se obrazuju a ne samo da polože ispit. Žudeli su za znanjem, jer znanje je moć. Hteli su da obrazovani, znanjem pomognu Srbiji. To im je bio jedini cilj. U mladosti. Zato se nisu trudili da se prihvate nekog preduzetničkog posla u sopstvenoj režiji. Da se oprobaju u nekom državnom, akcionarskom ili privatnom preduzeću. Ne, apsolutno sigurni u sopstveno znanje i umeće, odmah su uskočili u političke vode. Shvatili su da je to najsigurniji i najbrži način da se dođe na vlast. Da se pomogne narodu. Uz pomoć domaćih učitelja, savladavši političke veštine i trikove, uspeli su da se dokopaju vlasti. Neki pre, neki malo kasnije. Onda su se udružili, tj. stupili u koaliciju – formalnu i manje formalnu. Pod budnim okom evrounijatskih i američkih mentora brinu o dobrobiti srpskih građana, insistirajući na raskidu sa prošlošću, zaboravu, promeni svesti sa veličanstvenim pogledom na svetlu budućnost. Kao da je u pitanju dvosoban stan sa velikom nišom i terasom sa koje puca nezaboravni pogled na Savu, Dunav, Makiš i Veliku Moštanicu sve do termoelektrane u Obrenovcu, kad je dan vedar i bez oblaka. Kako je Čika Jova pisao: „Beše vedro bez oblačka, išetala poljem mačka.“

Da bi se stiglo do svetle budućnosti, moraju se žrtve prineti. Prva je bila potpisivanje Briselskog sporazuma, kojim se odričemo Kosova i Metohije. Druge žrtve su stizale redom. Smanjivanje plata i penzija. Ukidanje sudova, time i zakona države Srbije na severu Kosova i Metohije. Pristupanje nekom IPPA programu, što je eufemizam za ulazak u NATO. Logično, sledeće je priznavanje Kosova i uvođenje sankcija Rusiji. Možda ne tim redom, ali će se obe stvari desiti veoma brzo. Pre šesnaest godina NATO je sručio sa nebesa otrov po nedužnim ljudima, ženama i deci u Srbiji. Žrtve nisu pošteno ni oplakane, a od nas se traži da se sa ubicama udružimo. Ja neću u NATO. Hoćete li vi?

Molimo se Gospodu za srpske stradalnike u haškom kazamatu i drugim evropskim zatvorima. Molimo se Gospodu za našu vlast da odustane od uništavanja sopstvenog naroda.

[/restrictedarea]