Analitičar: Rusija bi mogla da podrži tužbu Srbije za odštetu od NATO-a

Aleksandar Kuročkin, politikolog i zamenik dekana Fakulteta političkih nauka Sanktpeterburškog državnog univerziteta, u izjavi za Sputnjik napominje upravo to da aktuelnost događaja, koji su se desili u Saveznoj Republici Jugoslaviji 1999. godine, nimalo ne jenjava, a da to dokazuje i činjenica da ukrajinski sukob još nije rešen.

„U proteklom periodu su otkrivene mnoge činjenice u vezi sa agresivnim dejstvima NATO-a na Balkanu, što nas još jednom primorava da razmišljamo o mogućim varijantama razvoja događaja u Ukrajini. Na primer, u slučaju uvođenja mirovnih snaga i imajući“, objašnjava on.

Kuročkin smatra da sa stanovišta međunarodnog prava događaji koji su se desili u SRJ neće biti proglašeni za „agresiju“, ali ako se ocenjuju po broju žrtava i katastrofalnim posledicama po ekonomiju, operacija NATO-a se drugačije ne može nazvati.

On smatra da ideja o potencijalnom zahtevu za odštetu od zemalja koje su učestvovale u operaciji ima smisla.

„Čini mi se da bi uz određeni sticaj okolnosti Rusija mogla da podrži ovakvu tužbu. Zahtev bi mogao biti pokrenut u političke svrhe kako bi se skrenula pažnja na problem i kako bi se podsetilo na ove događaje, ili u čisto ekonomske svrhe radi dobijanja nadoknade za štetu. Sama inicijativa može biti perspektivna, a druga je stvar da li dodatna sredstva mogu da nadoknade ljudske gubitke i političku štetu koju je Jugoslavija pretrpela“, napominje Kuročkin.

Vladimir Kozin, glavni savetnik Ruskog instituta za strateška istraživanja, krajem 90-ih radio je u odeljenju za zemlje NATO-a u Ministarstvu inostranih poslova Ruske Federacije. On u izjavi za Sputnjik podseća da se Moskva na političkom nivou odlučno suprotstavljala operaciji NATO-a protiv Jugoslavije.

Rukovodstvo zemlje je tadašnje događaje otvoreno nazivalo „aktom agresije“ i „udarom na međunarodnu zajednicu“, a Ministarstvo je izvesno vreme prekinulo sve zvanične kontakte sa sedištem Alijanse u Briselu.

„Kad sam od srpskih kolega dobio kartu na kojoj su bili obeleženi civilni objekti i kad sam je krajem 1999. godine pokazao na međunarodnoj konferenciji za bezbednost u Drezdenu, svi zapadnjaci su bili prosto užasnuti videvši koliko je objekata bilo bombardovano: mostovi, bolnice, škole i fabrike koje su proizvodile isključivo „civilne“ proizvode. Odnosno, vlasti zapadnih zemalja su bombardovale, ali nisu informisale svoje građane o tome šta bombarduju“, kaže Kozin.

On dodaje da su zapadne zemlje to prećutkivale, odnosno da su samo ponekad govorile o svojim uspesima, a da o tome koliko je civila poginulo nije bilo ni reči.

„Govorio sam na jednom od univerziteta u Pragu: studenti ne znaju brojke, ne znaju koliko je bilo žrtava prilikom avionskih napada na Jugoslaviju. Kao što, uzgred rečeno, ne znaju ni koliki su gubici u sadašnjoj situaciji u Donbasu. Isto se ponavlja iz godine u godinu“, zaključuje Kozin.