Bunt protiv rasprodaje državne imovine

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović-Mekina

Sa jačanjem „Sirize“ i u Sloveniji raste otpor brzopletoj privatizaciji državnih firmi po diktatu Komisije EU. Suprotstavljanje Trojkinoj politici štednje urodilo je masovnim potpisivanjem peticije „protiv privatizacije“, koju je inicirao i prvi potpisao poznati slovenački ekonomista, dr Jože Mencinger

Ekonomska katastrofa po receptu omražene EU Trojke nije dovela samo do pobede „Sirize“ u Grčkoj već je podstakla novi talas otpora politici „stezanja kaiša“ i sveopšte štednje i u mnogim drugim evropskim državama koje muče istu muku kao i Grci zbog (od strane Nemačke) diktirane politike vraćanja dugova po svaku cenu. Pokret protiv nemačkog forsiranja štednje uzima maha i u Sloveniji, koja je još 2012. godine bila viđena kao „sledeća Grčka“, dakle još jedna od posrnulih EU država kojoj treba izdašna finansijska pomoć kako bi izbegla bankrot. Službena Ljubljana je u poslednjem trenutku zaobišla tzv. „grčki scenario“ (dolazak briselske Trojke od čijih mera svi strepe) ali se zauzvrat obavezala da će prodati poslednje komade „porodičnog blaga“ – profitabilna preduzeća koja su još uvek u državnom vlasništvu, poput „Telekoma“ i „Triglav osiguranja“, ali i ona u dubokom minusu, kao što je ljubljanski aerodrom, mediji (dnevni listovi „Delo“ i „Večer“) i prezadužene banke na čelu sa Novom ljubljanskom bankom…

 

SIRIZIN PODSTICAJ Posao koji je započela (prethodna) vlada Alenke Bartušek sada privodi kraju novi tim ministara predvođen premijerom Mirom Cerarom. Ispostavilo se da su glavni interesenti za kupovinu dobrostojećih firmi, a pre svega slovenačkog „Telekoma“ (u čijem sastavu je i najveći operater mobilne telefonije, „Mobitel“, te ponuđač kablovske televizije i optike, SiOL) nemačke kompanije; jedna je već pazarila prestonički aerodrom 2014. godine. Kada je na red stigla i druga „roba“ („Telekom“, mediji) pažnja javnosti se okrenula dešavanjima u Atini zbog uspona „Sirize“, čiji je šef Aleksis Cipras protekle godine boravio u Ljubljani kako bi podržao slovenačke kolege iz novoformiranih levičarskih partija. Sa jačanjem „Sirize“ i u Sloveniji raste otpor brzopletoj privatizaciji državnih firmi po diktatu Komisije EU. Suprotstavljanje Trojkinoj politici štednje urodilo je masovnim potpisivanjem peticije „protiv privatizacije“, koju je inicirao i prvi potpisao poznati slovenački ekonomista, dr Jože Mencinger. Svoj potpis je putem interneta u rekordnom roku dalo preko 13 000 građana, među kojima prednjače mnoga poznata imena, ne samo iz akademskih i umetničkih krugova.

[restrictedarea]

„Prodaja je menjanje robe za novac; prodavac najčešće postavi cenu koju kupac prihvati ili ne. Cena i razmena bi trebalo da budu pravične, ali takve su jedino ako je prodaja dobrovoljna i ako kupac i prodavac misle da im prodaja koristi. U slučaju aktuelne prodaje slovenačke imovine – nije tako. Cenu nameću posrednici koji su povezani sa kupcima i imaju korist od prodaje. Većina stanovništva, dakle pravi vlasnici (državne) imovine, smatraju da je takva prodaja štetna i zato je odbacuju. I vlast sumnja u korist od prodaje, ali tvrdi da mora da proda jer je to obećala evropskim vlastima i finansijskim tržištima. Zato prodaja nipošto nije poštena, ni doborovoljna, niti koristna. Uistinu ne prodajemo samo preduzeća, nego ostatke privrednog suvereniteta. Zašto smo se onda osamostaljivali? Da bismo mi ali i naša deca postali jeftina radna snaga multinacionalki? Vlada tvrdi da nas na ovakvu rasprodaju (državne imovine) prisiljava veliki dug, da će prodata preduzeća poslovati efikasnije jer će ih kupiti ‚strateški partneri koji će posle kupovine obezbediti sigurnost radnih mesta‘, te da jedino privatizacija može onemogućiti mešanje politike u poslovanje preduzeća; najzad, vlast tvrdi da je tačku na dileme o prodaji stavila prošlogodišnja odluka parlamenta koji je potvrdio prodaju. Ali Evropska komisija nema pravo da se meša u naš pravni red, i još naročito nema pravo da zahteva ‚privatizaciju‘, a upravo to nam radi, pre svega zbog naše servilnosti. Strani i domaći špekulanti, koji profitiraju takvom prodajom, pokušavaju da nas zaplaše tvrdnjama da ćemo, ako odbijemo prodaju – naljutiti tržišta kapitala i izgubiti kredibilnost; to su dva isprazna i trula argumenta stranih i domaćih mešetara. Njih mnogo više od takvog neuspeha Slovenije brine njen uspeh, jer im kvari maržu. Nema ekonomskih razloga za ovakvu rasprodaju državnog imetka. Finansijska sredstva, dobijena dosadašnjim zaduživanjem, dovoljna su za otplatu dugova. Prilivi u budžet su veći nego prošle godine, pa višak na tekućem računu ostaje jednako velik. Šuplje su tvrdnje da ćemo novac od prodaje potrošiti samo za smanjenje duga; svejedno je da li ćemo ga potrošiti za smanjenje duga ili za pokrivanje manjka, samo je redosled računskih operacija drugačiji, dok je rezultat isti. Besmislena je i priča o ‚strateškom partnerstvu‘ i ‚strateškim vlasnicima‘. Partnerske odnose uspostavljaju ravnopravni subjekti. Kada preduzeće prodamo, ono postane vlasništvo kupca. Obećanja o ‚očuvanju radnih mesta‘ – to je šarena laža; nakupac će prilagođavati zaposlenost maksimalizaciji svog profita, što je i normalno. Još gore je ako su nakupci fondovi, jer oni se upuštaju u prodaju samo zato da bi prodali dalje. Rasprodaja je zapravo nametnuta ideološka eksproprijacija, koja bi trebalo da osigura raskid sa ‚prljavom‘ socijalističkom prošlošću, u kojoj su bila izgrađena preduzeća koja sada rasprodajemo; takva rasprodaja će Sloveniju postaviti uz bok ostalih nekadašnjih socijalističkih privreda, o čijoj sudbini danas odlučuju vlasnici multinacionalki. Preduzeće koje preuzme multinacionalka verovatno postane efikasnije, ali društveni (privredni, socijalni, razvojni, ekološki…) efekti nisu pozitivni, što dokazuju empirijske studije takvih procesa u privredama koje su raskrčmile sve što se moglo prodati. Tokom krize se baš zbog toga iz nekadašnjih socijalističkih država odlilo 40 milijardi dolara, godišnje. ‚Privatizacija‘ bi trebalo da spreči neprimereno mešanje politike u poslovanje preduzeća. Ali stvar je u tome da (svoja) državna preduzeća prodajemo – državnim preduzećima iz drugih država. Lek za sprečavanje neprimerenog mešanja politike u privredu je jednostavan: vladajuća stranka, ili koalicija – neka prestane da se meša! Mi, potpisnici pisma (protiv rasprodaje) nemamo nikakve koristi od prodaje ili ne-prodaje. Ali suprotstavljamo se rasprodaji jer znamo da je ona, dugoročno, štetna za Sloveniju. Zato pozivamo vladu i poslanike parlamenta da to spreče i da ponište prošle godine usvojenu odluku o prodaji petnaest preduzeća. Uoči izbora ste neposredno ili posredno – baš to i obećavali!“, stoji u peticiji koja je uručena slovenačkom premijeru Miru Ceraru.

SPISAK Upravo tu se krije srž problema – Slovenija je 2012. godine, kada je državi pretila opasnost od intervencije Trojke (u obliku tri predstavnika Brisela koji vrše ulogu „stečajnih upravnika“ nametnutih od strane EU) Evropskoj komisiji predala program gde se obavezala da će prodati petnaest državnih kompanija. Na spisku su navedeni nekadašnji „paradni konji“ domaće privrede („Fotona“, „Helios“, „Elan“, Cinkarna Celje, „Žito“…); ujedno, ta preduzeća čine poslednje ostatke slovenačkog nacionalnog blaga koje je preživelo krizu. Za Sloveniju dodatni problem predstavlja i činjenica de je država 2007. godine ušla u evrozonu (domaći tolar je otpisan za račun evra) pa stoga Narodna banka Slovenije više nema ulogu u kreiranju monetarne politike. Slovenija je do sada poslušno sledila sve smernice iz Berlina i Brisela, pa je deficit u državnoj kasi pokušavala da smanji snižavanjem plata u javnom sektoru (penzije se nije usudila da dira) što je, uz stalna poskupljenja, uticalo na pad zarada, penzija i drugih prihoda. Sve to je žestoko udarilo po džepu stanovništvo, koje rapidno osiromašuje. Ovo je jedan od razloga što je prošle godine izostala pompeznija svečanost povodom obeležavanja 10-godišnjice ulaska Slovenije u Evropsku uniju. Slovenija danas nije ni bleda slika one države kakva je bila 2004. godine, uoči ulaska u EU i NATO.

Porodično zlato na bubnju

Pod paskom EU, koja je obezbedila novac za spasavanje propalih slovenačkih banaka, službena Ljubljana je pristala da rasproda preostala preduzeća u vlasništvu države. Prvi na spisku je bio Aerodrom Ljubljana. Kupio ga je nemački „Fraport“. Većinski vlasnik „Fraporta“ je – nemačka savezna država Hesen. Posle tog saznanja, domaći mediji su pročešljali suštinu slovenačkih obećanja datih EU i otkrili da vlada uopšte nije sastavila zvaničan spisak preduzeća namenjenih prodaji. Aerodrom Ljubljana se našao prvi na nišanu zbog obećanja Cerarove prethodnice (A. Bratušek) koja je, u zortu od Trojke, Evropskoj komisiji kazala da će među prvima privatizovati neka „bolja preduzeća“. A upravo je Aerodrom Ljubljana primer takve, dobrostojeće firme sa visokim prihodima. U celom tom zamešateljstvu bode oči činjenica da su ključne strateške odluke o prodaji donosili i usvajali privatni fondovi (pre svega „Publikum“, „Alta“ i grupa KD fond) koji su zbog pogrešnih odluka države i oduzimanja glasačkih prava Luci Kopar preko noći postali najvažniji vlasnici Aerodroma Ljubljana. Umesto da ispravi zakonodavstvo i Aerodrom Ljubljana vrati pod državnu kontrolu, vlada Alenke Bratušek to nije učinila 2013. godine, pa su pomenuti privatni fondovi međusobno podelili 35 miliona evra koliko je Aerodrom Ljubljana prikupio za izgradnju novog putničkog terminala, za koji je novac obećala i Evropska komisija. Potom je taj projekat stopiran usled privatizacije Aerodroma.

„Nijedna država na svetu ne prodaje svoj glavni aerodrom. U krajnjem slučaju daju upravljanje aerodroma na koncesiju, ukoliko baš ne znaju da ih vode. Ali Aerodrom Ljubljana je poslednjih godina poslovao veoma dobro i imao visoke profite,“ upozoravao je Vinko Može, dugogodišnji direktor Aerodroma. Od prodaje prvog preduzeća sa slovenačkog spiska za odstrel omastili su se (za 14 miliona evra) najveći vlasnici Alta fonda – Dean Čendak i Zvone Taljat, obojica na spisku 100 najbogatijih Slovenaca, a odlično je prošla i država Nemačka, odnosno njena savezna država Hesen. Loše je prošla Slovenija, odnosno njeni građani, koji su izgubili profitabilno preduzeće a uz to izvisili i za novi, više nego nasušni putnički terminal.

Zaduženija od SFRJ

Slovenija se u doba vlade premijera Boruta Pahora (2008–2011) zadužila za 7,7 milijardi dolara, što je nešto manje od ukupne svote za koju su se zadužile tri ranije slovenačke vlade (8,126 milijardi dolara). Tako je celokupni dug države skočio na 28,75 milijardi evra, što znači da je svaki Slovenac danas zadužen za oko 20 prosečnih plata. Godine 1991, kada se Slovenija prva odlučila za otcepljenje, cela SFRJ je bila zadužena za današnjih 18,4 milijarde evra. Slovenački udeo u tom dugu je bio oko 16,7 odsto, odnosno oko tri milijarde evra. Drugim rečima, Sloveniju je skupo koštalo ne samo „osamostaljenje“ nego i ulazak u EU jer se, iako je po broju stanovnika 10 puta manja od nekadašnje SFRJ, u proteklih 20 godina zadužila za 62 odsto više nego što su iznosila dugovanja cele nekadašnje Jugoslavije. Javni dug svakog stanovnika nekadašnje Jugoslavije (dakle, i Slovenaca) 1991. godine, u „truloj“ državi (kako u Sloveniji i dan-danas rado ističu) iznosio je 965 dolara, odnosno oko 775 evra, dok javni dug Slovenije po glavi stanovnika danas, u osamostaljenoj i nezavisnoj državi, iznosi 14.807 evra, dakle 19 puta više!

Ujedno je i broj nezaposlenih Slovenaca od 91 000 u 1991. godini, narastao do januara 2015. na preko 124 000. Samo tokom dve godine (od 2011. do 2013.) broj ljudi koji žive ispod praga siromaštva popeo se sa 254 000 na aktuelnih 386 000, odnosno 20 odsto stanovništva. Više od 40 odsto starijih od 65 godina u opasnosti je da završi ispod granice siromaštva. Niži dohodak po stanovniku, u odnosu na Sloveniju, imaju još samo četiri države unutar EU. Slovenija je tako postala neslavan rekorder u još jednoj disciplini – postala je država u kojoj siromaštvo, kako upozoravaju eksperti, raste najbrže od svih država u Uniji. Sve to su razlozi zbog kojih se u Sloveniji drastično „ohladilo“ zadovoljstvo Evropskom unijom. Ali i u samoj EU je nezadovoljstvo stanovnika kvalitetom života poraslo sa 36 na 42 odsto ispitanika.

SIRIZA KAO INSPIRACIJA

„Sirizin“ plan otpisivanja grčkog duga podržava i Jože Mencinger, koji smatra da poveriocima ništa drugo i ne preostaje. Uprkos larmi desničarskih medija da bi to značilo da će i „Slovenija izgubiti milione evra“, Mencinger tvrdi da ona neće upasti u još gore privredne probleme zbog otpisivanja grčkog duga. „Još kad smo ‚spasavali‘ Grčku, a uistinu nemačke i francuske banke, znali smo da Grčka neće moći da otplati dugove. Francuskoj i Nemačkoj je, naravno, bilo u redu da hazardiranje svojih banaka prenesu na pleća cele monetarne (evro)unije.“ Na pitanje da li je pravedno da Slovenci otplaćuju grčke dugove, odgovara: „Koliko se sećam, tada se radilo o garanciji a ne o stvarnom plaćanju. Pošto naše banke nisu imale ništa sa kreditiranjem Grčke, nije u redu ni da slovenački državljani otplaćuju grčka dugovanja.“ I tako posredno spasavaju nemačke i francuske bankare.

[/restrictedarea]

  mikrozaйm onlaйn vivadenьgi zaйmmig kredit oformitь zaйmlegkiй zaйm onlaйn