ŽELJKO CVIJANOVIĆ – JA NISAM ŠARLI

Francuska zaista ima problem sa muslimanima, ali ga neće rešiti pre nego što reši svoj problem sa Imperijom

1.
Može li gluplje? Može li neistinitije? Može li neiskrenije? „Svi smo mi Šarli“ (ebdo), razbija se od petparačke patetike Zapadna Evropa, od Kanala do Berlina. I – sve sklonija jakim simbolima što je dalje od njihovih značenja – visoko podiže olovku u ruci, braneći, kao, slobodu mišljenja, jednu od svojih tekovina iz vremena kad je još i umela da podrži progonjene, ne držeći stranu progonitelja.

Smrt 12 nevinih ljudi je, nema sumnje, velika tragedija, prema kojoj se valja odnositi sa dužnim pijetetom. Ali krv na zidovima redakcije Šarli ebdoa nije se ni osušila, kad je smrt novinara pariskog nedeljnika, kao po komandi, pretvorena u masovnu manifestaciju laži i gluposti. Umesto da zločin, koji je otvorio još jedna vrata pakla sveta u kome živimo, bude poziv na duboko razmišljanje i suočavanje sa istinom, još jednom je pobedila potreba da ostanemo budale.

2.
Nismo, srećom, svi Šarli ebdo, niti treba da budemo, a evo i zašto. Francuski magazin jedan je od poslednjih treptaja francuske tradicije radikalne sekularističke satire, koja je svoj vrhunac imala 60-tih i 70-tih godina prošlog veka, vremena kad je degolistička Francuska – koja je visoko vrednovala pojam slobode – preživela svoj vrhunac i počela da se gasi. Radikalno i grubo preispitivanje svega, kultova ponajviše, dovelo je i do prve zabrane Šarli ebdoa s početka 70-tih zbog uvrede upravo De Gola, i to u trenutku kad je cela Francuska znala da rodonačelnik njene posleratne države leži na samrtnoj postelji.

Vremena su se menjala, i od moći i uticaja novina poput otrovnog Šarli ebdoa nije ostalo mnogo. Magazin je grubo umeo da se našali sa muslimanima, vređajući njihovog proroka Muhameda, ponekad je vređao papu, nekoliko puta u vreme Kosovske krize 90-tih i Srbe, i to po preovlađujućem zapadnom narativu, rabine, francuske predsednike, ponekad i zbog intervencije u Libiji, ali nikad zbog toga što je nekad moćna Republika postala bledi američki kulturni i politički vazal.

Rečju, Šarli ebdo postao je cvet u velikoj bašti francuskih medija koji su dobro znali o čemu se ne piše i sa čim se ne tera šala. Pomalo oporog ukusa, još uvek anarhičan, jurodiv u svojoj suštinskoj apolitičnosti, ali ipak cvet, ni blizu one razorne tradicije jednog od velikih rodonačelnika žanra Borisa Vijana.

3.
Komentari u zapadnim medijima bili su opet skandal svoje vrste. Sejmon Dženkins u Gardijanu kaže da terorizam „može da ubija ljude“, ali (srećom, valjda) „ne može da zadrži teritoriju ili svrgne vladu“. Dovoljan razlog da se, prema Dženkinsu, suprotstavimo strahu od terorizma? Zašto se plašiti kad možemo samo da poginemo, čemu strepeti kad će naša vlast ostati netaknuta?

Britanski karikaturista Martin Rouson, takođe u Gardijanu, bavi se slobodom štampe, aktivistički tvrdeći da „važnije nego ikad da ne prestanemo da se prezrivo smejemo ovoj grupi klovnova ubica“, dok Nikolas Kristof u Njujork tajmsu sugeriše da svakako treba izbeći verski karakter ubistva. Uostalom, kaže on, „hrišćani nemaju kome da se izvinjavaju zato što su hrišćanski fanatici u bivšoj Jugoslaviji vršili genocid nad muslimanima“.

Kakva šteta da ne postoji „oskar“ za promašene teme i izbegavanje istine, za njega bi se otimalo bar 30 zapadnih komentatrora najuticajnijih novina koji su, svi odreda, izbegli da komentarišu činjenicu da su ubice braća Said i Šerif Kuaši povratnici iz Sirije, gde su se u islamističkim formacijama borili protiv Asadove vlade pod komandom američkih generala i uz izdašnu pomoć zapadnih zemalja, među kojima i Francuske. Zar ne bi bilo lepo pročitati razmišljanje nekog od uticajnih zapadnih kolumnista o tome da li su braća Kuaši, rođeni Parižani, promenili svoj karakter i političke poglede i od nekadašnjih zapadnih saveznika sad postali neprijatelji ili su onakvi kakvi su u Siriji dragoceni saveznici, a, tek kad se vrate kući, teroristi i neprijatelji?

4.
Zar samo ta činjenica, ovako presna, nije dovoljna da bi Evropa, koja povodom terorističkog ubistva većine redakcije Šarli ebdoa brani slobodu izražavanja, morala da se zamisli da li je tu slobodu izgubila davno pre. Ili bar da opiše kakva je priroda te slobode koju brani: da li je to sloboda da se pljuje muslimanski prorok, a da se ne dira, recimo, Mojsije; da li je to sloboda da se Vladimir Putin poredi sa Hitlerom ili sloboda da se ne pomene da je broj žrtava koje je iza sebe ostavio prekomorski francuski saveznik danas veći nego broj žrtava koji je na sebe knjižio Hitler u momentu kad mu je već cela Francuska bila pod nogama? Da li je to, na kraju, sloboda da se mrtvi iz redakcije Šarli ebdoa polože na oltar slobode medija, a da se mrtvi iz Aberdareve smatraju kolaterarnom štetom dobro obavljenog humanitarnog posla?

Sloboda u kojoj je dozvoljeno izrugovati se nekome, a nekom ne dodatno vređa onog sa kim se izrugujemo. Ne bi mi bile simpatične novine koje kritikuju Hrista, čak i ako bi istovremeno kritikovale Mojsija i Muhameda, ali bih to podneo lakše sa svešću da je njihov motiv u nepostojanju tabua. Izrugivanje sa Muhamedom tamo gde su ostali proroci tabu nije moglo da ne nosi prizvuk rasizma, bez obzira što je očigledno da novinari Šarlija nisu bili to, već savremeni jurodivi anarhisti, bleda senka svojih prethodnika, kretajući se u granicama koje su im bila zacrtane. I zato su stradali: iako verovatno bez svesti o tome, oni su bili najistureniji punkt prema periferiji – u ovom slučaju islamskoj – a da nisu uživali zaštitu centra, na kakvu mogu da računaju, recimo, kreatori i važniji nosioci takve politike.

5.
I baš to ne znači da je trebalo da plate glavama, da je trebalo da plate bilo čim. Zato je privremena sakralizacija žrtava, pre nego što ih proguta zaborav, vrhunac bede oblikovanja javne svesti. Naime, ako su oni bili žrtve radikalnih muslimana, njihova žrtva potpuno je besmislena. Jer nisu muslimani, ma koliko radikalni i nasilni, ti koji su kreirali današnji nasilni zapadni svet, koliko god da i sami imaju svoju ulogu u njemu; nisu muslimani ti koji su od evropskih medija napravili zaštitnika jednog politički i moralno neodrživog stanja. Taj svet napravili su oni koje nijedne francuske novine ne smeju da demistifikuju, oni kojima se poslednji suprotstavio De Gol i sa kojima šalu nije terao čak ni jurodivi marginalni Šarli ebdo.

Govoriti o tome kao o borbi za medijske slobode, isto je što i kod nas verovati da je borba za slobodu mišljenja borba za povratak Olje Bećković, nekoga ko je bio deo mekane ruke sistema za ukidanje slobode da bi na kraju i sam postao žrtva sopstvenih napora.

6.
Progovoriti o tome čija je zaista žrtva redakcija Šarlija značilo bi svedočiti istinu, značilo bi, na kraju, dati nekakav smisao njihovoj pogibiji. Ko će imati koristi od njihove smrti? Francuska, kojoj se za samo pet minuta, koliko je trajao krvavi pir i redakciji Šarlija, pokazalo dokle je upala u zamku sa svojom višedecenijskom imigracionom politikom i da bi se pucanje tog balona moglo završiti njenom potpunom destablizacijom, pa i građanskim ratom? Ili muslimanska zajednica u Francuskoj, kojoj će narednih dana goreti džamije i kebab-restorani, prema kojoj će biti usmeren sav bes buduće francuske socijalne eksplozije? Ili Amerika, koja zna koliko je od srede Oland ranjiv i u defanzivi. Za državu poput Francuske bilo je dovoljno pet minuta.

Da li je to zapadnoevropski svet zaboravio svog političkog proroka Karla Šmita, ne umeći više ni toliko da nepogrešivo prepozna neprijatelja? Jer nema nikakve svrhe govoriti o slobodi medija, ili bilo kakvoj slobodi, i u Parizu, i u Berlinu, i u Beogradu, a ne staviti u centar tog razmatranja američku Imperiju, naravno, prepoznajući je kao glavnog krivca.

Naravno, ne postoje nikakvi dokazi da je ovde reč o američkoj tajnoj operaciji na destabilizaciji Francuske iako prethodna iskustva – poput operacije Gladio iz 70-tih godina, u kojoj su, ispostavilo se, radikalni komunisti iz Crvenih brigada oteli i ubili Alda Mora za račun CIA – govore da to nikako ne treba unapred odbaciti. Šta god da su hteli, ko god da ih je poslao, braća Kuaši pucali su u korist Amerike. Samo je ona dobitnik u masakru Šarlija. Šta o tome misli Oland, nikad, naravno, neće reći. Ali, ako u narednim danima prestane da poziva na skidanje sankcija Rusiji i ako više ne bude poluga za ruski uticaj u Evropi, što je postao pošto je Putin ohladio veze sa Angelom Merkel, biće da je to bila ta poruka i biće da ju je Oland dobro shvatio.

7.
Francuska je na putu bez povratka društva koje je podeljeno na rasnoj osnovi, taman onoliko koliko će masakr u Šarliju mnoge Francuze koji su bežali od rasne podele opredeliti prema svojima i koliko će njihova reakcija dezintegrisati mnoge integrisane muslimane. Da bi taj problem rešila, Francuska mora da povrati svoj oteti suverenitet, inače će njen problem sve više biti sredstvo kojim je ucenjuje i kontroliše američka imperija. Rečju, Francuska zaista ima problem sa muslimanima, ali ga ne može rešiti pre nego što reši svoj problem sa Imperijom, bez obzira da li je zločin u redakciji Šarli ebdoa američka false flag operacija ili autonoman čin muslimanskih terorista.

Nije to zaslužila sirota Malroova Francuska, koja danas ne ume ni da se drži za mesto koje je boli; čemu je boljem mogla da se nada Levijeva Francuska, koja traži moralni princip u služenju svom najvećem neprijatelju.

http://www.standard.rs