Šta Jacenjuk zna o Hitleru

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Vlada u Kijevu mobiliše 200 000 vojnika protiv Rusije, a premijer Arsenij Jacenjuk obećava da neće dozvoliti da se ponovi „sovjetska invazija na Ukrajinu i Nemačku“ i traži od Berlina novac za rat

Mnogi u Evropi shvataju da zapadne sankcije protiv Rusije mnogo više štete nanose njima samima nego Moskvi. Nisu to samo ekonomske štete, na delu je opšte pogoršanje socijalne i bezbednosne klime, što su krvavi francuski događaji samo potvrdili. Bez Rusije nema mira i stabilnosti u svetu, pa su sve glasniji oni koji shvataju stepen opšte ugroženosti i traže da se odnosi sa Moskvom pod hitno normalizuju i da sve bude „kao nekad“. Međutim, glavnu reč i dalje vode ratoborni krugovi koji po svaku cenu žele da izoluju Rusiju i time dovedu do svrgavanja njenog rukovodstva na čelu sa Vladimirom Putinom. Sve diplomatske inicijative sa Zapada za rešavanje ukrajinske krize sadrže ovo duplo dno. Sa jedne strane, izlazeći u susret težnjama većine građana i racionalnih političkih krugova Evrope, vode se razgovori u „nordijskom“ i drugim formatima o tome kako postići mir u Donbasu i krenuti putem ukidanja sankcija. Sa druge strane, realni potezi vode ka daljoj eskalaciji i čine dogovor neprihvatljivim za rusku stranu.

 

SPORNE POSTAVKE Tako je nemačka kancelarka Angela Merkel ovih dana postavila nemoguću formulu: ukidanje sankcija Rusiji u zamenu za vraćanje Krima Ukrajini. Kako je svima jasno da se to neće desiti, moguće je pretpostaviti koji je pravi cilj ispostavljanja takvih nerealnih zahteva. Podsećajući da je primirje u Donbasu „krhko“, Merkelova je posle susreta sa ukrajinskim premijerom Arsenijem Jacenjukom konstatovala: „Sankcije je moguće skinuti samo tada, kada nestane njihov uzrok, a to je aneksija Krima. Što se tiče drugih sankcija, one su bile uvedene zbog borbenih dejstava na istoku Ukrajine. Tim povodom je neophodno da budu sprovedene sve tačke Sporazuma iz Minska i tada će biti moguće govoriti o ukidanju sankcija.“ Tako je Merkelova definisala okvire svoje politike, za koje se slobodno može reći da predstavljaju deo komplikovanja, a ne rešavanja problema. Jer, ako je Krim već unet i u ruski Ustav, odgovarajućim promenama najvišeg pravnog akta, i ako je Rusija započela sa ozbiljnim investicijama na poluostrvu, uključujući modernizaciju vojne i civilne infrastrukture, onda tu nema povratka. Ako bi Putin pomislio na vraćanje Krima, mogao bi istog trenutka da počne i sa pakovanjem kofera i napuštanjem Kremlja. Stoga on takvih pomisli sigurno nema.

I drugi deo postavke Angele Merkel, koji se tiče Donjecke i Luganske republike, takođe je problematičan. Ovo „krhko primirje“ o kojem kancelarka govori zapravo ne postoji. Na istoku Ukrajine beleži se i do 200 vatrenih okršaja dnevno, sa velikim brojem poginulih i ranjenih, a većina napada izazvana je od strane Kijeva. Sprovođenje mirovnog plana u takvim okolnostima je nemoguće. Tačnije, ukidanje sankcija Rusiji zavisi od „dobre volje“ vlasti u Kijevu, kojoj je omogućeno da napada sopstvene građane, a da ne snosi nikakve sankcije. Niko sa Zapada ih ne ukorava, već se odgovornost svaljuje na Rusiju. Svaka objektivna analiza pokazala bi da borbena dejstva na istoku Ukrajine, o kojima govori Merkelova, Rusija nije ni prizivala ni započinjala, ali se upravo od nje traži da nasilje okonča. Iako regularne snage Ruske Federacije niti su bile, niti se sada nalaze na teritoriji Ukrajine. Jer, onoga trenutka kada, i ako, ruska vojska stupi na tlo Donbasa kako bi zaštitila ruskojezično stanovništvo, tada će biti potpuno izvesno da nikakvi razgovori za Moskvu više nisu aktuelni.

[restrictedarea]

LUKAVSTVO „DIPLOMATIJE“ Utisak je, ma koliko to izgledalo nerazumno, da kijevske vlasti upravo taj scenario najviše priželjkuju. O tome je ove nedelje govorio i ruski šef diplomatije Sergej Lavrov, upozoravajući na ratne planove ukrajinske vlade. „Imamo informaciju, veoma zabrinjavajuću, i sada je proveravamo, o tome da vojne vlasti pripremaju u bliskoj budućnosti još jedan pokušaj nasilnog rešavanja problema. To će da bude katastrofa. Postoji informacija koju ne opovrgava ni ukrajinsko rukovodstvo da je proglašena mobilizacija. Pominju se različite cifre, od 50 do 200 i više hiljada ljudi, koji treba da budu mobilisani u armiju i druge strukture sile. Rusija računa da zapadni partneri neće dozvoliti Kijevu da se vrati nasilnoj varijanti rešavanja konflikta. Ispuniti obaveze, pre svega, moraju strane u sukobu, a to su ukrajinske vlasti i predstavnici Luganske i Donjecke oblasti“, istakao je Lavrov.

Ruski ministar se posebno osvrnuo i na pitanje zapadnih sankcija, ponovivši svoj raniji stav da Moskva ne namerava sa Evropskom unijom da razmatra nikakve uslove. „Nismo mi sankcije uvodili, nismo mi započeli odmotavanje te spirale. Neke naše kolege nam sugerišu da treba da razmotrimo, da usaglasimo kriterijume, pa onda mi sve te kriterijume da ispunimo, i tada će oni da ukidaju sankcije. Mi nećemo ništa da razmatramo. Antiruske sankcije su apsolutno nelegitimne, kontraproduktivne i restriktivne mere, od kojih stradaju svi“, podvukao je šef ruske diplomatije.

Na to mu je šef letonske diplomatije Edgar Rinkevič, koji trenutno predsedava EU, odgovorio da on misli da će Brisel „ako vidi realni progres, biti spreman ozbiljno da razmotri pitanje o ublažavanju ili ukidanju sankcija, a ako se situacija bude komplikovala, ne možemo isključiti ni dalje mere“. U Rinkevičevim rečima, osim neskrivene pretnje, vidi se i velika doza lukavstva. Od Rusije se zahteva brz i realan progres, što u prevodu znači da pusti Donbas (a zatim i Krim) niz vodu. Pa će onda u Briselu razmisliti da pristupe razmatranju mogućnosti o započinjanju procesa usaglašavanja stavova o eventualnom ublažavanju sankcija – pod uslovom, naravno, da Moskva ispuni još desetak „usputnih“ uslova, koji se u ovoj fazi i ne spominju. U prevodu, sankcije neće ukinuti nikada, kako je lepo objasnila Angela Merkel, zato što Rusija neće vratiti Krim. Lavrov je dovoljno iskusan diplomata da protumači pravilno ove poruke i zato je Rinkeviču nedvosmisleno odgovorio: „Mi nećemo ništa da razmatramo. Krim je Rusija, a Kijev mora da razgovara sa Donjeckom i Luganskom.“ Tačka.

Kako se vidi iz Rinkevičevih reči, on ne isključuje mogućnost da se „situacija zakomplikuje“. Na tome svakodnevno radi kijevski premijer Jacenjuk, koji se nedavno „proslavio“ nekulturnom i provokativnom izjavom: „Putin je narkoman kome treba sve više aneksija.“ Jasno je, i iz ove izjave, da Jacenjuk hoće sukob. Koliko ne preza od najbezočnijih provokacija, pokazuje i njegov intervju vodećoj nemačkoj televiziji ARD, gde je podsetio na „ofanzivu sovjetske vojske“ na Nemačku i pozvao na ujedinjenje u borbi protiv obnove Sovjetskog Saveza. Jacenjuk je dodao da je uveren da će Merkelova nastaviti da pruža podršku Ukrajini kako bi se izbeglo napredovanje „ruskih terorista“ u Evropu. Drugim rečima, traži od Merkelove novac za rat. Džordž Soroš nedavno je boravio u Kijevu i procenio da je Ukrajini neophodno 50 milijardi dolara.

 

IZVRNUTA VERZIJA ISTORIJE „Nemačka i njen kancelar preduzimaju veoma mnogo kako bi obnovili mir u Ukrajini. I ne samo da bi uspostavili mir u Ukrajini već i obezbedili stabilnost u celoj Evropi, zato što je ruska vojna agresija protiv Ukrajine – udar na svetski poredak i na evropsku bezbednost. Mi se svi dobro sećamo sovjetske invazije, kako na Ukrajinu, tako i na, između ostalog, Nemačku. To se ne sme dozvoliti. Nikome nije dopušteno da revidira rezultate Drugog svetskog rata. Međutim, gospodin Putin, ruski predsednik, pokušava to da uradi“, izložio je Jacenjuk svoju izvrnutu verziju istorije i ponudio svoju zemlju kao dobrovoljca u zaustavljanju nove „ruske invazije“ na Berlin. Jer, kako je rekao, Ukrajina je napravila „evropski izbor“ i sada plaća visoku cenu: „U tu cenu spada sprovođenje teških i nepopularnih reformi. Smanjili smo državni administrativni aparat, povećali smo poreze, ugasili niz socijalnih programa, ukinuli socijalna davanja, jer mi moramo da preživimo.“ Zanimljiva logika: ukinuli su građanima grejanje, hranu i lekove, „jer mi moramo da preživimo“.

Dokle njegova fantazija ide, najbolje se vidi iz sledećih reči izgovorenih na nemačkoj televiziji: „Krim je ukrajinska teritorija koju je Rusija anektirala. Ona je poslala na istok Ukrajine hiljade borbenih jedinica i uništila faktički trećinu te teritorije. Politika agresora dovela je do 5 000 žrtava u zemlji. Sada je naš zadatak da osiguramo bezbednost i u Ukrajini i u Evropi. Ne napadajući, a braneći se, da ruska armija i ruski teroristi ne bi napredovali dalje.“ Da bi potvrdio „ozbiljnost“ svojih reči, Jacenjuk je svečano obećao da će on lično sprečiti Rusiju „da uđe u Nemačku, kako je to bilo u Drugom svetskom ratu“. Nemci sada mogu da odahnu, sa tako silnim zaštitnikom na svojoj strani. Ali, možda bi ipak bilo bolje da počne najpre da štiti građane Ukrajine, kojima je za manje od godinu dana bukvalno prepolovio životni standard.

 

NEMCI ZNAJU… Jacenjuk „preti“ Putinu da će ga sprečiti u reviziji istorije, ali sam pokazuje ili zapanjujuće nepoznavanje osnovnih istorijskih činjenica, ili pokušava da ih falsifikuje. To čini na toliko primitivan način da su čak i njegovi domaćini u Nemačkoj, koju želi da odbrani od „ruske invazije“ – bili primorani da se ograde. U zemlji koja je platila ogromnu cenu zbog svoje nacističke i zločinačke prošlosti, takve izjave izazivaju veoma burne reakcije i mogu dati ploda samo u ekstremističkim krugovima. Novinari nemačkog „Špigla“, na primer, reagovali su satiričnim komentarom, gde su izvrgli ruglu kijevskog premijera, pokazujući mu da je na pogrešnom putu.

Jacenjuku i njegovoj sabraći u Kijevu tek predstoji da savladaju ove lekcije. Imaće ko i da ih poduči: kada je već bio u Berlinu, trebalo je samo da prošeta do Bundestaga, nekadašnjeg Rajhstaga, gde se i dan-danas brižno konzerviraju i čuvaju na zidu ispisani potpisi ruskih vojnika koji su zauzeli ovu zgradu pre 70 godina. Da li Jacenjuk zaista ne zna ko je izvršio invaziju na SSSR (uključujući i Ukrajinu i Krim) i celu Evropu, ili on svojim rečima opravdava Hitlerove postupke, to će utvrditi kompetentni organi. Ali njegovo (ne)znanje o Hitleru ne oslobađa ga od odgovornosti. Onaj ko ne poznaje istoriju, osuđen je da je ponovi, sa svim pripadajućim posledicama.

Na to ga je, sasvim otvoreno, upozorio i predsednik Češke Miloš Zeman. Iskusni državnik nazvao je Jacenjuka „premijerom rata“, koji ne želi mirno rešavanje problema u sopstvenoj zemlji. „Sudeći po izjavama premijera Jacenjuka, izgleda mi da je on ‚premijer rata‘, zato što ne želi mirno rešenje situacije u Ukrajini, koje predlaže Evropska komisija, već hoće problem da rešava silom“, izjavio je Zeman u intervjuu praškom listu „Pravo“. Češki predsednik je upozorio i pojedine svoje sunarodnike koji ne razumeju najbolje situaciju u Ukrajini i veruju da su u Kijev na vlast došle demokrate. „Oni smatraju da se tamo dogodilo nešto poput naše ‚Plišane revolucije‘. ‚Majdan‘ nije bio nikakva demokratska revolucija i smatram da je u Ukrajini u toku građanski rat“, objasnio je Miloš Zeman i podvukao da bi „čovek mira“ mogao da bude jedino predsednik Ukrajine Petro Porošenko, a nikako Jacenjuk.

Na kraju, oglasio se i portparol nemačkog Ministarstva spoljnih poslova Martin Šefer. Nemcima je jasno da ih je njihov „saveznik“ Jacenjuk stavio u delikatnu situaciju, jer ne mogu javno da podrže njegove profašističke stavove, ali ni da otvoreno kritikuju vašingtonskog miljenika. Prema Šeferovim rečima, Jacenjuk ima pravo da izražava svoje stavove, jer je to – odraz slobode, koja je za nemačku vladu „veoma važna“. „Ali pitanja o interpretaciji izjava ne treba postavljati nemačkoj vladi, već njihovom autoru. Strašan osvajački rat protiv Sovjetskog Saveza koji je nacistička Nemačka vodila tokom Drugog svetskog rata bio je uzrok neizrecivih patnji nebrojenih Rusa, Ukrajinaca i drugih građana SSSR. Ovaj rat se vodio i na teritoriji današnje Ukrajine, gde su takođe počinjeni strašni zločini. Stav Nemačke prema ovom periodu svoje istorije je krajnje jasan i pozicija vlade ostaje apsolutno nepromenjena“, precizirao je Šefer.

Nemci, dakle, znaju da je agresor bio Hitler i da je invaziju izvršio Berlin, a ne Moskva. Jacenjuk tvrdi da mu to nije poznato, pa je svoje očigledne neistine pokušao da „ispegla“ u novom intervjuu, ovog puta za „Dojče vele“. Optužbe za rusku okupaciju sada je sa Nemačke proširio na pola Evrope. On je rekao da se ne smeju prisvajati teritorije kako je to činio Sovjetski Savez posle Drugog svetskog rata, navodno okupiravši Ukrajinu, Poljsku, Mađarsku, Čehoslovačku, zemlje Baltika i istočnu Nemačku. Reč je o ne manje opasnom izvrtanju teza – jer su Ukrajina i Pribaltik bili deo SSSR, a Krim deo Rusije, i pre i posle rata, dok je sovjetsko prisustvo u istočnoj Evropi bilo u skladu sa međunarodnim sporazumima, uključujući i formiranje Varšavskog pakta.

Ali, kada govori o „invazijama“, Jacenjuk bi trebalo da baci pogled i na mapu Evrope, gde njegovi američki prijatelji stacioniraju više od 60 000 vojnika. Od toga, samo u Nemačkoj skoro 40 000, u 19 američkih vojnih baza, koliko ih je bilo 2009. godine. Takođe, zapadna okupaciona zona u Nemačkoj posle rata bila je tri puta veća od sovjetske, ali Jacenjuku ne pada na pamet da optuži Vašington za „agresiju protiv Hitlera“. To samo pokazuje da mu američka invazija ne bi zasmetala ni u Ukrajini, ali mu veoma smetaju „ruski teroristi“, odnosno građani sopstvene zemlje – koji tu žive vekovima.

 

OTISCI AMERIČKIH SAVETNIKA Ovo poslednje ubedljivo svedoči da nije reč o neznanju, već o zločinu. Na to je u utorak ponovo ukazao i kompetentni organ – Glavna istražna uprava Istražnog komiteta RF, koja je protiv kijevskih vlasti pokrenula postupak o još jednom krivičnom delu za genocid protiv ruskojezičnog stanovništva na istoku Ukrajine. Kako je utvrdilo rusko tužilaštvo, samo u periodu od 1. decembra prošle, do 12. januara ove godine, od artiljerijskih udara ukrajinskih snaga poginulo je 40 građana, 120 ih je ranjeno, a njihovi domovi su potpuno ili delimično uništeni. U ovim napadima na civilno stanovništvo u gradovima Donjeck, Gorlovka, Dokučajevsk i Oljenovka, korišćeni su višecevni raketni bacači „Grad“ i „Uragan“, samohodni artiljerijski sistemi „Akacija“ i „Gvozdika“, kao i drugo teško naoružanje, uključujući i zabranjenu fosfornu municiju. Istog dana kada je ruski Istražni komitet objavio ove podatke, Kijev je odgovorio novim napadom: u bombardovanju Donjecka ubijeno je 10, a ranjeno 13 civila.

Sa vladajućom ideologijom „mladobanderovaca“ u Kijevu, ne može biti ni govora o trajnom miru. Svakodnevno raspirivanje mržnje prema Rusiji, rafalima iz desetina novina i televizijskih kanala, ne može proizvesti ništa drugo – do rat. Eksperti u Moskvi upozoravaju da Jacenjuk nije samostalna figura, već da njegove reči i postupke oblikuju američki savetnici, čiji je cilj da na svaki mogući način isprovociraju Rusiju, koristeći uvrede, laži i, naravno, nasilje. Evropski posrednici još uvek se nadaju da bi rešenje moglo da bude pronađeno na Samitu u Astani, uz učešće lidera Rusije, Ukrajine, Nemačke i Francuske. Međutim, mudre reči Miloša Zemana o tome da Jacenjuk po nalogu Vašingtona ruši sve mirovne inicijative treba shvatiti ozbiljno. Očigledno, Arsenij zna o Adolfu mnogo više nego što želi da prizna. Mogao bi lako da ponovi i njegovu sudbinu.

[/restrictedarea]