Evropska rezolucija rata

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Da li Moskva može da spreči svetski oružani sukob, koji se nezaustavljivo približava posle antiruskih rezolucija američkog Kongresa i Evropskog parlamenta?

Evropska unija je iznenađena planovima Rusije da tranzitni gas koji sada ide preko teritorije Ukrajine – preusmeri u novi cevovod „Turski tok“. To je novinarima saopštio potpredsednik Evropske komisije zadužen za energetiku, Slovak Maroš Šefčovič, posle razgovora u Moskvi sa šefom „Gazproma“ Aleksejom Milerom. Teško da ima mesta iznenađenju, međutim, jer je odavno poznato da su projekti „Južni“ i „Turski tok“ osmišljeni da preuzmu ukrajinski tranzit i tako izbace Kijev iz velike geopolitičke igre. Šefčovič je o tome mogao da se obavesti i sa stranica „Pečata“, početkom decembra, u tekstu „Turski gambit“ (br. 348) kada smo pisali: „Najvažniji ruski interes nije da ‚povećava‘ isporuke Evropi – već da se konačno oslobodi Ukrajine kao tranzitne zemlje i njenog ucenjivačkog potencijala.“

Naravno da Šefčovič samo glumi iznenađenje, jer u najnovijoj antiruskoj rezoluciji Evropskog parlamenta (EP) doslovno piše da „EU pozdravlja obustavljanje projekta ‚Južni tok‘“. To je direktna potvrda reči šefa ruske države Vladimira Putina da je „Južni tok“ stopiran zbog politike Brisela, koji za to snosi odgovornost, a ne zato što je Moskva tako želela. Ali, Putin je već imao rezervnog igrača, predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana, koji se dugo i tiho zagrevao na pomoćnom terenu i spreman uskočio u glavnu arenu. Što je za Zapad najgore, njihov favorit, Ukrajina, biće u svakom slučaju izbačena iz energetske „prve lige“. A toliko su u njih uložili. Sada im preostaje rat kao jedino sredstvo. Američke i evropske parlamentarne rezolucije označile su uvod njegovu objavu. Radi se o svetskom ratu.

 

Gubljenje ucenjivačkog potencijala U Vašingtonu dobro znaju da ako Rusija uspe da izgradi tri velika strateška gasovoda – dva sa Kinom i najmanje jedan sa Turskom – tada će igri doći kraj. A, da bi se ovi poslovi okončali, potrebno je najviše pet godina. Ne samo Ukrajina već i Zapad u celini gube sav ucenjivački potencijal prema Rusiji i šanse da joj se napakosti biće mnogo manje. A ukoliko Kremlj uspe da izgradi još dva planirana cevovoda, morskim putem do Japana i kopnenim, preko Severne u Južnu Koreju, tada će Evroazija u potpunosti nadigrati Atlantik.

Procene su da bi 2020. mogla biti ključna godina, kada će Moskva završiti prvu i najvažniju fazu velike modernizacije armije i ratne flote. U tom trenutku, naime, ruske jedinice raspolagaće sa 70 odsto najsavremenijeg naoružanja (sada je to oko 40 procenata) uz veliki kvantitativni skok u ljudstvu i tehnici. Do 2025. biće sprovedena i druga faza obnove Oružanih snaga, kada će se procenat nove tehnike (poslednje generacije) u svim jedinicama kretati između 90 i 100 odsto. Drugim rečima, već od 2020. godine, Rusija će biti spremna ne samo da adekvatno odgovori već i da pobedi u uslovima globalnog sukoba na dva fronta istovremeno.

Imajući sve ovo u vidu, Amerikancima ne ostaje mnogo vremena da to spreče. Naravno, sasvim je drugo pitanje zašto je Rusija, koja više od dve decenije vodi izuzetno miroljubivu politiku, uopšte došla u poziciju da se brani od Zapada i zašto Amerikanci nikad nisu iskreno prihvatili ruku prijateljstva ispruženu još od kraja 80-ih godina, ali to nije tema ovog teksta. Dovoljno je reći samo da brojni stručnjaci, kako na Istoku, tako i na Zapadu, misle da je veliki rat jedini način da Amerika, i Zapad u celini, prevaziđu svoje ekonomske probleme. Kao jedna od glavnih žrtava za komadanje izabrana je Rusija, pre svega zbog gotovo neiscrpnih resursa.

Da bi pozicije – i Moskve i Vašingtona – bile potpuno jasne, treba podsetiti da je Rusija još pre mnogo godina postavila crvenu liniju u svom partnerstvu sa Zapadom. A to je: ni Gruzija ni Ukrajina ne mogu ući u NATO, a američka protivraketna odbrana ne sme biti postavljena tako da u dometu ima rusku teritoriju. Ova tri kamena temeljca opstanka Rusije ne mogu se dirati, a o svemu ostalom se može dogovarati, uključujući i najpovoljnije uslove i cenu ruskih energenata. Zapad je, međutim, godinama bolno gazio upravo na ove tri najosetljivije tačke, cinično se pretvarajući da ne čuje krike iz Moskve. I mnogo gluplji od Putina shvatili bi da to znači rat. Kad u potpunosti padne jedna od ovih odbrambenih tačaka, pada i sama Rusija.

[restrictedarea]

Crno na belo U poslednjih mesec dana, dobili smo i potvrde ovih najava. Najpre iz Vašingtona, kroz dve antiruske rezolucije američkog Kongresa, a zatim i specijalnim zakonom „O podršci slobodi Ukrajine“, koji je potpisao predsednik Barak Obama. Ni u Briselu nisu gubili vreme. Odmah po okončanju novogodišnjeg raspusta, udarnički su se prihvatili posla – 15. januara, svojom rezolucijom Amerikancima se pridružio i Evropski parlament. U oba slučaja radi se o rezolucijama rata i, da bi se razumele, tako ih i treba čitati. Sada još predstoji da predložene mere usvoji i Evropska komisija, odnosno da od „preporuka“ one postanu zvanična politika EU. Ni na to se, po svemu sudeći, neće predugo čekati.

Podsetimo, oba doma američkog Kongresa usvojila su rezolucije kojima se Obami odobrava slanje oružja Ukrajini i dala odrešene ruke za uvođenje novih sankcija Rusiji. Predviđena je i finansijska pomoć Kijevu za naoružavanje, u iznosu od 350 miliona dolara. Zahteva se „suštinsko i neodložno širenje“ američkog propagandnog televizijskog i radio- emitovanja na ruskom jeziku u zemljama bivšeg SSSR. Odmah po usvajanju navedenih rezolucija, Obama je potpisao zakon „O podršci slobodi Ukrajine“, kojim je, pored ostalih kaznenih i pretećih mera prema Rusiji, uvedena i potpuna ekonomska blokada Krima.

Prošlog četvrtka, evroposlanici su takođe pokazali svoju privrženost „evroatlantskim vrednostima“. Dokument u celini, a naročito pojedine formulacije, sadrže neprimerenu oštrinu i izazivački ton prema Moskvi. Stiče se utisak da je jedini cilj rezolucije EU, kao i američke, mesec dana ranije – da se pripremi teren za opšti rat protiv Rusije. U suprotnom, sigurno se ne bi birale upravo one reči kojima se ova država sateruje „u ćošak“, već bi se ostavio dovoljno častan izlaz kako bi kompromis bio postignut. Ostaje još malo vremena pre nego što smernice EP budu pretočene u zvaničnu političku platformu, ali više nema dileme da je Evropa odabrala put konfrontacije.

U evropskoj rezoluciji Rusija je predstavljena kao potpuno crna, a Ukrajina kao potpuno bela i to je siguran znak da su pravo i pravda konačno ustuknuli pred ogoljenom ratnohuškačkom propagandom. EP poziva Savet EU ne samo da ne ukida već i da ojača sankcije prema Rusiji, a države članice da počnu sa isporukama naoružanja Kijevu. Borce i rukovodstvo Novorusije poslanici EP proglašavaju za separatiste koji se služe terorističkim metodama (u prevodu: teroriste) a idealan šlagvort dat im je dva dana ranije, kada je projektil razneo autobus u mestu Volnovaha, gde je poginulo 10 civila. Kijev i Zapad za ovo nedelo odmah su optužili DNR, a predsednik Petro Porošenko i premijer Arsenij Jacenjuk požurili su da kleknu na asfalt, sa patetičnim natpisom u rukama: „Je suis Volnovakha“. Indicije da su zločin počinile ukrajinske službe bezbednosti, sa ciljem da se skrene pažnja evropske javnosti i „opravdano“ otpočne nova ofanziva kojom se krši septembarski mirovni sporazum iz Minska – evroparlamentarci nisu uzeli u obzir.

Sa druge strane, kaže se da Rusija predstavlja pretnju ne samo za Ukrajinu već i za samu EU. Navodi se da ona vodi „neobjavljeni hibridni rat“ protiv Ukrajine. EP zabranjuje Moskvi „agresiju radi ‚zaštite svojih sunarodnika u inostranstvu‘“ i optužuje da Rusija u Ukrajinu šalje svoje plaćenike i oružje. Isto tako, EP podržava nastavak politike „nepriznavanja nezakonite aneksije Krima“ i poziva Evropsku komisiju da utvrdi čitav spisak „jasnih kriterijuma“, odnosno uslova za ukidanje sankcija. A ako se situacija bude pogoršavala, EU mora dodatno da pooštri kaznene mere, koje bi obuhvatile sve preostale delove ruske privrede, a pogotovo nuklearnu energetiku i finansijski sektor.

Evroparlamentarci podsećaju da više nema nikakvih ograničenja za isporuku „smrtonosnog oružja“ Ukrajini i navode da EU mora da pomogne „jačanje odbrambene sposobnosti“ ove zemlje. To što u njoj već skoro godinu dana besni građanski rat, gde su regularne vladine snage dokazano istrebile na stotine civila „smrtonosnim oružjem“, nigde se u rezoluciji ne spominje. Očigledno, i u Briselu su prihvatili stav Kijeva po kojem građani Donbasa nisu civili, pa makar se radilo o ženama i deci, već je reč o teroristima. Moskva, naravno, ima sasvim suprotno mišljenje o tome i priprema već drugu „belu knjigu“ o genocidu i zločinima protiv čovečnosti kijevskih vlasti. U Briselu tako nešto ne žele da vide, već EP smatra da „Ukrajina ima sve osnove da pretenduje na punopravno članstvo u EU“.

Dalje, EP pozdravlja obustavu izgradnje „Južnog toka“ i izražava podršku Ukrajini u energetskoj sferi i prevazilaženju humanitarne krize. Poziva se Evropska komisija da u roku od dva meseca pripremi konkretne mehanizme za pružanje pomoći Kijevu, kako se navodi, bez posrednika. EP pozdravlja i paket pomoći Ukrajini od 11 milijardi evra, „koji treba da bude isplaćen u narednih nekoliko godina“. Ipak, ne navodi se koliko tačno godina Ukrajinci treba da čekaju taj paket, ali se zato pozdravlja i predlog Evropske komisije da se Kijevu uplati 1,8 milijardi evra u vidu srednjoročnih kredita. Pozdravlja se i nelegalna odluka Francuske da ne isporuči Moskvi već plaćene nosače helikoptera klase „Mistral“ i pozivaju sve ostale države da sleduju ovom primeru i prekinu vojnu saradnju sa Rusijom.

Tek na samom kraju dokumenta ističe se „neophodnost traganja za političkim rešenjem krize“ i okončanja istraga „najpoznatijih kršenja ljudskih prava“, kao što su događaji na Majdanu, u Odesi, Mariupolju, Slavjansku, Ilovajsku… Zaista, samo krajnji cinik bi spaljivanje živih ljudi u Odesi nazvao „kršenjem ljudskih prava“, kao i rešetanje snajperima na Majdanu, ili uništavanje civila raketnim sistemima u Slavjansku. I to dovoljno govori o namerama autora rezolucije i njenoj istinskoj svrsi. Stotine građana u Donjecku i Lugansku, poginulih u artiljerijskim napadima, EP u svom tekstu uopšte i ne spominje.

 

Nejedinstvo vaspitnih mera Zato se već u prvoj tački dokumenta izražava podrška „nepovredivosti granica i evropskog izbora Ukrajine“. Međutim, isti kriterijum ne važi, na primer, za Srbiju. Na sajtu EP Kosovo je predstavljeno kao zasebna država, iako EU, navodno, ne priznaje nezavisnost ove pokrajine. Sam po sebi, evropski izbor Srbije nije dovoljan za nepovredivost granica. Traži se i nešto više. U preambuli rezolucije, u tački F, navodi se zanimljiv stav kako je „nezakonita aneksija Krima prvi slučaj u Evropi, od vremena Drugog svetskog rata, nasilnog pripajanja dela jedne zemlje drugoj i kršenja međunarodnog prava, uključujući i Povelju UN…“ Kosovo se ni u ovom slučaju ne pominje, valjda zato što (još uvek) nije formalno pripojeno Albaniji. Međutim, opet se prećutkuje da na Krimu nije bilo nasilja, da nije ispaljen ni metak – mada ima onih koji tvrde da je ispaljeno nekoliko, ali da nije bilo povređenih – dok je Srbija tri meseca bombardovana bez odobrenja UN.

Nastavljajući u istom tonu, EP „pozitivno ocenjuje“ oktobarske parlamentarne izbore u Ukrajini, dok one u Donbasu sa gnušanjem odbacuje. I Kijev ih odbacuje, kao što je, s ne manjim gnušanjem, odbacio opozicione kandidate i čitave partije koje nisu bile na liniji „evropskog izbora“, već su pozivale na mir i saradnju sa Rusijom. I kakvi su to uopšte izbori na kojima bi neko bio protiv Evrope? Zato je izbor antiruskog parlamenta svakako „pozitivan“, bez obzira na to što je veliki broj „proevropskih deputata“ direktno iz tenka uskočio u poslaničku fotelju. Mnogi se pojavljuju u uniformama i u zdanju Vrhovne rade – milina je videti takvo demokratsko šarenilo vojnih i paravojnih uniformi. To je veoma pozitivno, i evropski.

Parlamentarci smatraju da Rusija zaslužuje sankcije zbog „neobjavljenog hibridnog rata“, koji uključuje „informativni rat sa elementima kibernetičkog rata, korišćenje regularnih i neregularnih snaga, propagandu, energetsku ucenu, ekonomski pritisak, diplomatsku i političku destabilizaciju“. I ovo je zanimljiva poruka, jer sve to SAD i EU već godinama rade Rusiji i mnogim drugim zemljama, ali EP nikada to nije osudio. Ne treba zaboraviti da je Moskva Kijevu početkom zime odobrila i veoma povoljan „gasni paket“, kao i isporuke struje i uglja po najnižim, unutrašnjim ruskim cenama – da se ukrajinski građani ne bi načisto smrzli zbog svoje vlade, koja nije bila sposobna da obezbedi energente od „zapadnih prijatelja“. Ali, takve su ruske „energetske ucene“. Veoma je jaka i kremaljska propaganda u Ukrajini, naročito od kada je dekretom ukinuto emitovanje svih ruskih kanala.

Ukrajina se mora braniti i od ruskih vojnih kolona koje svakodnevno ulaze na njenu teritoriju. Te kolone su toliko brojne da niko još nije objavio nijedan snimak neke od njih, verovatno da se ne bi širila panika među građanima koji su ovih dana dobili nove pozive za mobilizaciju. Dovoljno je usmeno reći da je tog i tog dana ušlo toliko i toliko stotina „ruskih terorista na tenkovima“ i da svi zapadni mediji to prenesu, ne tražeći dokaz. Valjda ne treba posebno dokazivati da Kremlj to radi, a da je kijevska vlada čuvena po čestitosti i poštenju? Oni ne bi nikad gađali avion pun ljudi, čak ni običan autobus, kako bi odgovornost za to pripisali ruskoj strani i izazvali uvođenje sankcija. Zato EP verovatno želi da poruči da se stravična ruska agresija mora zaustaviti, makar izginuli svi Ukrajinci. EP podseća da je Evropski savet ukinuo embargo na isporuke oružja još 16. juna i da su sve članice u moralnoj obavezi da pošalju svoje naoružanje i pomognu u transformaciji ukrajinske vojske.

Moskvi pak sleduje jači embargo – „sve dok Rusija ne počne u punoj meri da poštuje i izvršava Minske dogovore“. Među „jasnim kriterijumima“ za ukidanje sankcija navodi se ispunjenje sporazuma o prekidu vatre, bespogovorno izvođenje iz Ukrajine svih ruskih jedinica, prekid podrške svim nelegalnim oružanim grupama i plaćenicima, razmena svih zarobljenika uključujući i Nadeždu Savčenko (ukrajinskog oficira, optuženu za smrt ruskih novinara navođenjem artiljerijske vatre). Da spisak bude potpun, EP još zahteva od Moskve da Ukrajina ponovo uspostavi kontrolu nad celom svojom teritorijom, uključujući i Krim. Takođe, EU mora biti spremna da podrži i države nečlanice sa kojima se graniči kako bi i one uživale isti stepen bezbednosti kao i države članice. Nove sankcije, za koje EP očigledno ne sumnja da će biti uvedene, treba da budu deo „šireg pristupa EU prema Rusiji i napora za jačanje dijaloga“. Evroparlamentarci su još dodali da je „jedini cilj ovih sankcija promena tekuće politike ruskog rukovodstva i doprinos mirnom rešavanju krize“.

Ovde je očigledno da se prekid vatre traži od Moskve, jer se uzima kao gotova činjenica da je Rusija aktivni učesnik sukoba. To je prva tačka oko koje dogovora nikad neće i ne može biti, uprkos tome što su opasne pretnje zavijene u oblande „dijaloga i mirnog rešenja“. Tu je čak manji problem što „Minske dogovore“ krši upravo Kijev sa ciljem eskalacije i provociranja rata. Sve ukazuje na to da američke i evropske rezolucije predstavljaju deo koordinisane strategije za otpočinjanje oružanog sukoba između Ukrajine i Rusije. Kijev će napadati sve žešće i žešće, a oružja i novca za to dobijaće sve više i više – dok bude ijedan ukrajinski vojnik spreman da pogine za „evropski izbor“. Onog trenutka kada se ratni plamen bude preneo na teritoriju Krima, ruske Oružane snage moraće da reaguju i to je gotov scenario za katastrofu.

Primili su poslanici EP k znanju i novi ukrajinski zakon kojim se ukida vanblokovski status ove zemlje. Oni „priznaju pravo Ukrajine da slobodno čini svoj izbor“ i smatraju da je „stupanje u NATO pitanje koje treba da bude stavljeno pred sud naroda u kasnijoj etapi“, jer su tesni odnosi Ukrajine i EU razdvojeni od pristupanja američkom vojnom savezu. Dakle, Ukrajinci će u „ovoj etapi“ da ginu za EU, ali ne i za NATO, što je za njih veoma utešno. Ali, zato će NATO da ih snabdeva oružjem i pomaže u „reformi vojske“. Naravno, niko normalan ne bi pomislio da bi NATO mogao da primi Kijev u članstvo, jer bi to podrazumevalo obavezu odbrane Ukrajine i njene virtuelne teritorije.

 

U potrazi za izgubljenim gasom Evropskom rezolucijom zahteva se još i smanjenje energetske zavisnosti EU od Rusije i usvajanje konkretnih alternativa, ali i „nepristrasni sudski pretres“ protiv „Gazproma“. Pozdravljajući blokadu „Južnog toka“, EP ukazuje da prioritet treba da imaju projekti gasovoda koji diverzifikuju energosnabdevanje EU, zbog čega je neophodno „razraditi programe saradnje sa Ukrajinom, Južnim Kavkazom, Centralnom Azijom, Bliskim istokom i zemljama Mediterana“, a sve to „nezavisno od ruske gasne geopolitike“. Kako se ističe, „stabilne isporuke gasa u Ukrajinu takođe imaju veliki značaj za osiguranje energetske bezbednosti zemalja članica“. Ali, odakle će stići taj „nezavisni gas“ i ko će to sve da finansira? Kako su isporuke ruskog gasa preko Ukrajine „važne“, a „Južni tok“, preko kojega bi se dopremao taj isti gas, nije važan? Zato je Miler dobronamerno poručio Šefčoviču da „koliko juče“ započne sa izgradnjom gasovoda do turske granice, jer će kroz ukrajinsku cev uskoro teći samo vazduh.

Ali, novogodišnje želje i pozdravi EP se ni na tome ne završavaju. EU treba da rasporedi, „ako usledi odgovarajuća molba ukrajinske vlasti“, svoju posmatračku misiju, radi monitoringa i kontrole, na ukrajinsko-rusku granicu. Brisel zaboravlja da granicu ne kontrolišu kijevske, već snage Novorusije, pa njih treba pitati za odobrenje. EP poziva na jedinstvo i zbijanje redova za uspeh svoje „strategije prema Rusiji“. Na veoma sličan način kako je to definisano u američkoj rezoluciji, i Evropska komisija, odnosno komesar Johanes Han, dužni su da u roku od dva meseca pripreme „komunikacionu strategiju za borbu protiv ruske propagandne kampanje, usmerene protiv EU, njenih istočnih suseda i protiv same Rusije“. EP, kako se vidi, spreman je da brani od ruske agresije i propagande ne samo Ukrajinu i „istočne susede“ već i samu Rusiju! To je pravi potez – kolone ruskih vojnika primećene su nedavno i na teritoriji Rusije, a ta dosadna ruska propaganda radi 24 sata dnevno, od Smolenska do Vladivostoka. Zato je konačno vreme da proradi i evropska propaganda, da se začuje i njen glas.

Da užas bude veći, grozna ruska propaganda primećena je kako prodire i u srce civilizovane Evrope. Politički komentator časopisa „EU reporter“ Ana van Denski ukazala je u intervjuu ruskoj televiziji „Raša tudej“ da postoji direktna veza između obnavljanja ratnih dejstava u Donbasu sa rezolucijom EP o podršci Ukrajini, odnosno da usvojeni dokument direktno podstiče na rat. „Evropski parlament, u stvari, ne poziva na mir, već potpuno otvoreno i nedvosmisleno odobrava isporuke oružja Ukrajini u okviru bilateralnih sporazuma. Mislim da je upravo ovaj signal EP poslao vladi Ukrajine, i naravno da su pristalice vojne agresije to iskoristile u sopstvenom interesu“, poručila je Van Denski, uz ocenu da je rezolucija EP u suprotnosti sa principima mirovnog procesa iz Ženeve i Minska.

Situacija je kristalno jasna. Evropa, koja se dugo opirala uvođenju sankcija Moskvi, svesna koliko je to u suprotnosti sa njenim interesima, za samo nekoliko meseci prošla je dugačak put do – faktičke objave rata Rusiji. Ili bar podstrekivanja i saučesništva u tom ratu. Rusija je potpuno svesna šta to znači i odbacila je svaku iluziju u pogledu „evropskih prijatelja“. Sada dolazi vreme u kojem će, umesto šefa diplomatije Lavrova, reč dobiti drugi Sergej – Šojgu. Ministar odbrane je u utorak već posetio Iran i, prema pisanju tamošnjih medija, obnovio dogovor o isporuci PVO sistema „S-300“ Teheranu.

Rusija je označena kao agresor sa najviših mesta na Zapadu i tu povratka očito više nema, sudeći po količini optužbi i najcrnjeg blata koja se sa tih mesta izlila po Kremlju. Verovatno bi Moskva, posle tolike količine uvreda i pritisaka, već odavno realno demonstrirala bar delić te pripisane agresije da nije dva ograničavajuća momenta. Prvo, program modernizacije Oružanih snaga RF još nije okončan, pa je u ovom trenutku veoma rizično za ruski narod da ulazi u veliki vojni sukob. I drugo, ruska energetska diverzifikacija takođe zahteva dodatno vreme kako bi se sa evropskog preorijentisala na evroazijski pravac. Za sve to, Rusiji je potrebno bar još pet godina mira i relativne stabilnosti. Ali, utisak je da Zapad, upravo iz tog razloga, neće Moskvi dati ni pet meseci – svestan da je ovo pitanje života i smrti. Sad ili nikad. Zloslutne rezolucije rata najavljuju katastrofu. Da li Moskva može to da spreči?

[/restrictedarea]