Cisana Murusidze – Kako su se pomirili SPC i Narodno pozorište

Razgovarala Nataša Jovanović 

Čitajući prvi put knjigu Antonija Đurića „Solunci govore“, iako tada nisam znala mnogo o istoriji tog perioda, kroz suze sam prepoznala taj slobodarski duh, tu čežnju za slobodom, rukopis utkan u samo biće naših naroda, gruzijskog, ruskog i srpskog

Kao reditelj Narodnog pozorišta, Cisana Murusidze režirala je predstave koje razotkrivaju suštinu duha srpskog naroda. Dokumentarna drama „Solunci govore“ prvi put je izvedena na nekadašnjoj Kamernoj sceni Narodnog pozorišta 30. decembra 1981. Nakon toga izvedena je još 350 puta, i kako je zabeležio Aleksandar Radovanović, stala u red onih dramskih ostvarenja koja su na izuzetan način obeležila istorijat ovog pozorišta. U godini obeležavanja sto godina od početka Prvog svetskog rata „Solunci“ su vraćeni na scenu. Taj posao je opet, posle 33 godine, poveren Cisani Murusidze.

Kako to da ste, kao Gruzijka, uspeli da tako suštastveno tumačite srpsku žrtvu, pitanje slobode i etiku naroda iz kojega niste ponikli?

Gruzijska, ruska i srpska kultura imaju mnogo zajedničkih tačaka, od činjenice da su narodi ove tri zemlje kroz istoriju uvek bili na liniji odbrane svoje zemlje, do poimanja principa slobode i žrtve, ali, ipak, najdragocenije vezivno tkivo predstavlja pravoslavlje. Otuda to razumevanje suštine srpskog duha. Ne nosim ja, valjda, zalud sa sobom 17 vekova hrišćanstva! Čitajući prvi put knjigu Antonija Đurića „Solunci govore“, recimo, iako nisam znala mnogo o istoriji tog perioda, kroz suze sam prepoznala taj slobodarski duh, tu čežnju za slobodom, taj rukopis utkan u samo biće naših naroda.

Tekst „Solunci govore“ pre tri decenije najpre je dodeljen drugom reditelju, ali je opaska pisca bila da je, u pokušaju da pobegne od patetike, reditelj pogrešno tumačio Srbe. Vama je pripala uloga da ovekovečite srpske poraze i pobede.

Mladi reditelj kome je tekst najpre poveren smatrao je da će udovoljiti trendu ako sa ironičnom distancom priđe „Soluncima“. Drugi reditelj pak tražio je nekoliko meseci za pripremu. Predstava je, međutim, morala da se pojavi do kraja decembra i kada je upravnik postavio pitanje kako da odgovori izazovu, Milenko Misailović predložio je mene. Na opasku da je apsurdno da se pored toliko Srba jedna Gruzijka bavi srpskom temom, Misailović je odgovorio: „U pozorištu, kao i u životu, pobeđuju apsurdi.“  Sećam se da sam istog dana otišla u Vojni muzej na Kalemegdanu, gde me je sačekao kustos, istoričar, major Milorad Prelević. Opčinilo me je s kakvim ponosom i lepotom je ovaj sjajni poznavalac istorije, besednik i potomak vojnika, koji je od ruskog cara za zasluge dobio sablju, govorio o Soluncima. Te jednostavne, a tako potresne ljudske priče inspirisale su me u velikoj meri. To je bila 1981. i kult preminulog Tita bio je još živ. Pridev srpski nije bio u čestoj upotrebi. U takvoj atmosferi, prvi put na sceni publika sluša govor majora Gavrilovića, stihove „Plave grobnice“, molitvu Gospodi pomiluj, božićnu jekteniju… Publika je izlazila sa suzama i lepotom u duši nakon svih zvanično izvedenih 350 predstava, mada, moram da nadovežem, bilo je i predstava koje smo igrali bez plakata i programa. Igrali smo na velikim scenama pozorišta, u porti manastira, čak u jednoj seoskoj zgradi u Brajkovcu, koja je zasvetlila tek kada je naš električar sa bandere sproveo struju. Predstavu su voleli svi, publika, glumci, čak i tehnika koja nas je pratila.

Na 125. izvođenju predstave pojavio se patrijarh German sa celim Sinodom SPC i ta predstava, mogu da kažem, bila je misionarska, označila je posle 60 godina neprijatne tišine pomirenje između SPC i Narodnog pozorišta. Na oproštajnoj predstavi koju smo izveli 1991. prisutan je bio počivši patrijarh Pavle.

[restrictedarea]

 Dokumentarnu dramu Antonija Đurića vratili ste opet na scenu, ovaj put preko izbora mladih glumaca iz obe akademije, Banjalučke i Beogradske, tamo odakle je sve počelo Principovim pucnjem. A onda su „Solunci“ poveli vas na početak vaše priče, u Moskvu…

Kada je predloženo da vratimo „Solunce“ na scenu, nisam imala mnogo vremena, ali intuicija mi je pomogla da izaberem divne mlade ljude koji su, iako tek sriču pozorišnu azbuku, odgovorili ovom izazovu. Svojim senzibilitetom oni su uspeli da prodru do mlađe generacije i potvrda toga bila je jedna devojka koja mi je posle reprize u Banjaluci prišla i kroz suze rekla: „Prvi put osećam ponos što sam Srpkinja.“

Na prvoj čitajućoj probi bili su prisutni predsednici Tomislav Nikolić i Milorad Dodik, što nije zabeleženo u analima pozorišne prakse. Za te mlade ljude podsticajna je bila i činjenica da smo blagoslov dobili od Njegove svetosti patrijarha Irineja, te da predstava uživa veliku podršku crkvenih velikodostojnika SPC, posebno mitropolita Amfilohija i vladike bačkog Irineja. Drugo, ja glumce nisam tretirala kao studente, već sam im rekla da su oni za mene profesionalci. Nivo zahteva je podignut, i psihološki to je delovalo.

I istina, „Solunci“ su mene vratili u Moskvu. Pozorišna predstava „Solunci govore“ gostovala je nedavno na Međunarodnom pozorišnom festivalu „Zlatni vitez“ u Moskvi, gde mi je uručena Specijalna nagrada.

Ako je iskušenja sa „Soluncima“ mogla da prihvati politika onoga doba, „Kosovska hronika“ vam nije oproštena. Da li je istina da vam je tekst iz Narodnog pozorišta odnela žena političara koji je Leposavić pripojio severu Kosova?

Dve godine rukopis Rajka Đurđevića stajao je u fioci. Kada je Žarko Komanin sažeo tekst od 600 stranica, i zvanično, na Programskom savetu, ovo pitanje je došlo na red. Centralni radnički savet pozorišta s podozrenjem je gledao na mogućnost da ova ideja zaživi. I sam upravnik Velibor Lukić, koji je uživao veliki autoritet, kolebao se, jer je sudbina Danice Milinčić, majke čijeg su sina pogubili Šiptari, bila veoma osetljiva tema.

Drama prati sudbinu porodice Milinčić, koja od 1942. do 1982. svedoči o kontinuiranom progonu Srba i stravičnim zločinima činjenim od strane Šiptara. U završnom činu, sina Danice Milinčić na njivi ubija albanski emigrant uz usklik: „Ovo je albanska zemlja.“ Za mnoge, ova priča u vremenu ćutanja bila je šokantna… Bilo je jasno da ova zapaljiva tema može da podigne Srbiju na noge. Žena Petra Stambolića, visokog funkcionera koji je opštinu Leposavić poklonio severu Kosova, čime je počinio nepopravljivo administrativno divljaštvo, došla je jedan dan u pozorište i odnela tekst drame. Vreme je prolazilo.

U jednom trenutku, šef protokola Aleksandar Radovanović upitao je na sastanku da li je moguće da mi ne smemo da govorimo o tome šta se dešava pred našim očima, ocenivši to kao kukavičluk Narodnog pozorišta. Upravnik je predstavu stavio na repertoar. Tekst sam prihvatila, ali dve glumačke podele su srušene –dvadeset glumaca je pod različitim izgovorima vratilo uloge, neki su čak otvoreno priznali da oni to ne smeju da prihvate.

Kako god, predstava je uzburkala duhove. Sećam se da je jedino NIN izašao sa kritikom… Vlada Stamenković napisao je tekst pod naslovom „Demaskiranje istorije“.

I zaista, publika je predstavu, koja je trajala sat i 55 minuta, gledala kroz suze i jecanje, sa bolnim pitanjem zašto se 40 godina ćutalo o stradanju Srba. Predstava počinje upadom Šiptara u  srpsku kuću u kojoj se slavi Badnje veče. Pucnjava prekida pesmu „Mili srpski badnjače, ti naš dobri rođače“ uz muzičku pratnju monahinja manastira Ćelije. Potresno. Prazna scena sa jednim konopcem crvene boje trebalo je da potcrta tu nezaštićenost Srba. To je delovalo sablasno. Na sceni su se nalazila samo tri grumena zemlje i ognjište sa badnjakom.

Zamereno vam je to što se na kraju predstave glumci nisu poklanjali publici. Kakvu poruku ste time poslali?

Moja ideja je bila da ne treba da se klanjamo, već da publika sa sobom mora da ponese i optužujući pogled glumaca i priču o progonu srpskog naroda na Kosovu. Mislim da je većina razumela poruku. Predstava nije doživela 100. izvođenje. Desio se prevrat i umesto Velimira Lukića mesto upravnika Narodnog pozorišta zauzela je Vida Ognjenović. Predstava je skinuta sa repertoara.

U obe predstave uneli ste srpske badnjake. Koliko vas je to srpstvo koštalo?

Možda za ilustraciju najbolje može poslužiti komentar jedne glumice koja je rekla da je meni lako da srbujem kada sam strankinja. Treba reći da to nije neuobičajeno, mnogi glumci i reditelji su posle velikih uspeha stavljeni na rezervnu klupu. To je u tradiciji Narodnog pozorišta.

No, mnogo bolniji od činjenice da su neke predstave koje sam režirala bez obrazloženja skinute sa repertoara za mene je bio pokušaj rasrbljivanja pozorišne umetnosti. Repertoar Narodnog pozorišta uvek se bazirao na programskom principu  – domaća klasika, svetska klasika, ruska i naravno, savremena srpska drama. Sve do 5. oktobra, koji je doneo ideju da je neophodan diskontinuitet u kulturi, posebno nacionalnoj. U toj tzv. revoluciji, koja je izvedena uz pomoć stranog faktora, dominirala je anarhistička ideja rušenja i razaranja.

Posle 5. oktobra, u zgradu Narodnog pozorišta ušetao je mali glumac a veliki komesar, čovek koji se nije mogao pohvaliti ni ljudskim ni profesionalnim kredibilitetom. Njegova pojava najavila je rušenje umetničkog bića Narodnog pozorišta. Repertoar je bio šarolik, ali učinjeni su rezovi koji su značili diskontinuitet, programski i estetički. Paradigmatičan je primer „Koštane“. Zarad navodnog osavremenjavanja predstave, na sceni se pojavljuje Hadži Toma koji na dan Uskrsa vitla sekirom, dok u pozadini tri dekoltirane devojke pevaju uskršnju pesmu. Od takvih stvari reditelju zastaje dah. Ili, recimo, u velelepnoj Čehovljevoj drami „Višnjik“, glavna junakinja sekirom udara po višnjiku, koji simbolizuje lepotu što ne donosi više ploda, ali ne gubi na svojoj snazi. Ovo je primer kako se deformiše sadržaj teksta, demonstrira politička porudžbina, učitavaju nepostojeće vrednosti ili antivrednosti, koje u samom tekstu ne postoje. Rečju, pozorište je postalo instrumentalizovano i u službi nove političke misli. Jer sama vlast nije predstavljala kontinuitet, nije imala kopču sa prethodnom, pa se i od umetnosti očekivalo da okrene leđa dojučerašnjoj i predstavi svoje novo lice. Narodna kuća, što Narodno pozorište jeste, našla se među prvima na udaru. U umetnosti to je vrsta fašizma i nije manje razorna od spaljivanja knjiga na lomači.

Da li tu treba potražiti i uzroke bulevarizacije srpskog teatra?

S jedne strane, suočili smo se s talasom bulevarizacije teatra, a s druge strane, sa nametanjem nekih vrednosti koje navodno žive na Zapadu. Zapitala sam se šta su to evropski standardi. Ako je to  onaj standard koji nalaže da predstava ne može biti uspešna ukoliko se ne odigra 50 puta, rado bih ga prihvatila. Ali nama nisu nametani takvi standardi. Kod nas je nastupilo vreme mrtvorođenih predstava. Rediteljka koja je kao član DS zastupala novi vrednosni sistem i kao takva uspela da se nađe na čelu UO s lakoćom je sebi dodelila predstavu koja nije doživela ni reprizu.  Drugo, nemalo puta mi se desilo da mi se neko od prijatelja posle odgledane predstave požali da ništa ne razume. Naravno, to i jeste cilj, robotizacija bez smisla, koja treba da zaglupi.

U susret obeležavanju jubileja 150 godina Narodnog pozorišta, smatram da su teatrolozi dužni da sagledaju i ocene ovaj period.

Prošle godine ste režirali „Čučuk Stanu“. Kako objašnjavate činjenicu da se ova monodrama, sjajno dočekana u Parizu, nije našla na stalnom repertoaru nekog pozorišta? 

Glumica Mirjana Đurđević me je zadivila prvo svojim predlogom, a zatim i činjenicom da je sama imala dosta gotovih rešenja vezanih za osmišljavanje lika Čučuk Stane, o kojoj se može govoriti kao o prethodnici velike junakinje srpske istorije, slavne Milunke Savić. Premijeri je prethodilo svega petnaestak proba, tako da mogu da kažem da sam ja kao reditelj tek kanalisala njeno viđenje i scenski ga oblikovala u monodramu.

No, predstava koja nije institucionalno usidrena u startu je osuđena na tešku borbu. Takva predstava je potrebna, ali upravo zato i nije prihvatljiva. Danas, ako se igra nacionalni komad, on podrazumeva primitivno osavremenjavanje, svojevrsno divljaštvo  u kojem se gube i smisao i poruka. To nije surogat, već varvarizam u odnosu na umetničko delo. To je Evropa koja se nudi. U takvoj Evropi sve je manje mesta za nacionalnu dramu.

Blesak gruzijske duše

Diplomsku predstavu sam kao student igrala u Kirovu, na Uralu. Ponuđen mi je francuski tekst o učesnicima u Francuskom pokretu otpora koji se sreću 20 godina kasnije da bi se kroz razgovor ispostavilo da je jedan od njih izdao vođu, koji je uhapšen i streljan. Mene to nije zadovoljavalo. Ja sam u priči našla drugi smisao, spoznaju da su oni svi izdali svoju mladost, svoj pokret otpora. Kritičarka iz Moskve koja je gledala predstavu, kao specifičan pozorišni paradoks zabeležila je: „Tekst je francuski, igraju ruski glumci, a predstava je neodoljivo gruzijska. Morala sam da priznam sebi da, iako igrana na ruskom, u predstavi je emitovan i neki blesak gruzijske duše.“

Pokaži da si majstor

Nakon završenog GITS-a, Državne pozorišne akademije u Moskvi, dobila sam ponudu od čuvenog ruskog reditelja Anatolija Efrosa da ostanem da radim u njegovom pozorištu, za šta mi je bila potrebna tek boravišna dozvola koja je u to vreme koštala 500 rubalja. Druga ponuda stigla je od budućeg supruga, sada pokojnog Mihaila Čolovića, koji je u to vreme kao inženjer radio disertaciju u Moskvi.

Osetila sam takvu neodoljivu ljubav da sam bez razmišljanja donela odluku da krenem sa njim u Jugoslaviju. U tadašnjem Titogradu, koji je mene posle Moskve podsetio na neko ušuškano sokače, pitala sam da li postoji pozorište. Ispostavilo se da postoji, i ne samo to već i da je upravnik, bivši ministar za kulturu i prosvetu Crne Gore, Niko Pavić, čovek koji je ljubav prema Rusiji 1948. platio Golim otokom. On je poznavao ne samo klasičnu rusku literaturu nego i svetsku književnost i dramaturgiju uopšte. Recitovao je Puškina i Ljermontova na ruskom, a jednom prilikom čak i izgovorio monolog Stavrogina iz dela „Zli dusi“. Nije želeo diplome na uvid. Rekao je: „Uzmi predstavu i pokaži kakav si majstor.“ Predstava Majakovskog „Hladan tuš“ donela mi je Decembarsku nagradu, a ponuđeno mi je i mesto stalnog reditelja.

[/restrictedarea]