Ironija i istorija, humor i adrenalin

Piše Jovan Popov

Kad čitamo tekstove Milorada Vučelića unutar jednih korica, slika naše stvarnosti zastrašuje još više. Posebno zato što se menja sporo i to nagore. Simptomatično je to što je pisac, koji se u jednom delu svog života aktivno bavio pozorištem, možda i nesvesno, dva puta svoje uvodnike naslovio citatom naslova drame Judžina O’Nila Dugo putovanje u noć

Deluje neverovatno, ali Milorad Vučelić prisutan je na javnoj sceni Srbije već skoro pedeset godina. Šta je sve na njoj radio – to samo on zna. Jedino čime se u životu nije bavio izgleda da je ono što je studirao i diplomirao – pravo. Ali, drevna knjiga kaže: „Na početku beše reč“, pa se tako i on, posle svih poduhvata i avantura u kulturi, sportu i politici, vratio onome od čega je i krenuo – pisanju, i to onom novinarskom, grozničavom, faustovski najtežem i najslađem u isti mah. Ko jednom oseti adrenalin za pisaćim stolom, taj se toga teško oslobađa. Tako i Vučelić: pokrenuo nedeljnik, okupio redakciju i spoljne saradnike, za kratko vreme napravio najbolje, najčitanije – jer je jedino nezavisno i slobodno – političko glasilo u zemlji, ali njegov Mefisto mu ne da mira – umesto da nadgleda, usmerava, ispravlja, savetuje, jednom rečju uživa, on piše, uporno, neumorno, iz broja u broj, iz nedelje u nedelju, iz godine u godinu. Iz pijeteta prema njemu, da budem malo ličan, i ja sam pokušao da ove redove ispišem tako – na dah, u magnovenju, sasvim drukčije od svog uobičajenog, profesorskog, opreznog i pipavog pisanja.

NAROD SE NE BIRA I tako, uvodnik po uvodnik, nastade knjiga od preko hiljadu strana. Da mu je onaj njegov demon na početku pokazao šta će za predstojećih šest i po godina imati da napiše – morao bi se uplašiti. Kažem „morao“, mada sumnjam da i bi. Jer, Vučela nije plašljiv, niti je ikad bio. Nije se plašio da napada vlast onda kada je ona bila ne vrhuncu moći, niti se plašio da bude uz vlast i u vlasti onda kada je ona bila napadana sa svih strana, spolja i iznutra. Nije se plašio ni kada se, sam Bog zna zašto, našao pod udarom „Sablje“. Smeo je da bude i da postoji na strašnom mestu i u strašnom vremenu. Oni koji su uvek uz svoj narod imaju manje razloga za strah. A Milorad Vučelić jeste uz svoj narod. On, koji je rodom iz Vojvodine a starinom iz Crne Gore, mogao se i drugačije opredeliti. Prihvatili bi ga, sa njegovim darom, energijom i urođenim šarmom, i „ligaši“ i „krstaši“. Bilo bi mu i lagodnije i isplativije, u to ne treba sumnjati. Ali narod se ne bira, kao što se ne bira ni porodica. I nije slučajno što u oba ova naziva prebiva kratka imenica – rod.

Nedavno se u Politikinom Kulturnom dodatku oglasio jedan od Vučelićevih saboraca iz šezdesetosmaškog Studenta da brižljivo pouči svog mlađeg drugosrbijanskog sagovornika kako nije strašno biti uz narod, kako se čak i nacionalista može biti, samo ako se prethodno ispuni jedan uslov: da zaboravimo na Rusiju i opredelimo se za Zapad. Taj ljubazni gospodin izvodi čak i nekakvu računicu prema kojoj tako misli većina građana Srbije. Da je to istina, onda bi i on pisao za Pečat, samo što Pečata odavno ne bi bilo. Jer, kome bi se onda obraćali njegovi autori? Za koga bi svoje uvodnike pisao urednik koji tvrdoglavo pokazuje suprotno: da onaj ko mrzi Rusiju ne može iskreno voleti ni Srbiju. Njemu očigledno ne smeta rusofilska stigma. On vidi, kao što vidi i većina njegovih sunarodnika, kao što, uostalom vide i naši „zapadni prijatelji“, pa nas zato i gledaju popreko, da je veza između Rusije i Srbije neraskidiva, i to samo iz jednog razloga: zato što je prirodna.

 

[restrictedarea]

 

Vučelić je to uverenje potvrdio odabravši za svoju knjigu naslov u kojem su se Rusi i Srbi još jednom našli rame uz rame na vetrometini istorije. „Ima li ovde Srba?“, upitao se naglas prethodni ruski ambasador Aleksandar Konuzin, isprovociran time što se na jednoj javnoj političkoj tribini, usred zemlje Srbije, niko od okupljenih srpskih intelektualaca nije našao da zastupa srpsko stanovište. Obratimo pažnju: ne rusko nego srpsko! Pa se javio za reč i postavio to sasvim nediplomatsko pitanje koje će Vučelić pozajmiti za svoj naslov. I on se, naime, zajedno sa Konuzinom, već skoro sedam godina, iz petka u petak, neprekidno čudi onome što gleda i sluša oko sebe. I podseća nas koliko je strašno i turobno ovo naše vreme. „Nikada se u svojoj dosadašnjoj istoriji Srbi nisu ponašali kao danas. Nikada, baš nikada nije bilo ovakve nacionalne neodgovornosti i nikada toliko nebrige za nacionalne i državne interese. Nikada nije bilo ovako ugodne prepuštenosti, ovakvog dobrovoljnog zatiranja bilo kakvog otpora“, piše on još u prvoj Pečatovoj godini u tekstu „Guske u magli“. U jednom malo kasnijem uvodniku potkrepljuje to čuvenim Njegoševim citatom: „Pleme moje snom mrtvijem spava“.

Razume se da Vučelić ne misli na čitav srpski narod, na onu ućutkanu, skrajnutu, svakodnevnim brigama podjarmljenu većinu. On misli na one čiji se glas čuje, na intelektualce, političare, medijske poslenike, na institucije i pojedince. „Naši evrounijati uporno dokazuju da je svaka borba za Kosovo u prošlosti bila uzaludna i zakasnela. Poriče se i samo pravo na borbu za vlastite nacionalne i državne interese. Prava politička mudrost je predati se, odustati, pristati na sve“, piše početkom 2009. O Vaskrsu će dodati i ovo: „Prirodna potreba za mirom pretvorila se u spremnost da se podnosi i prihvati svako poniženje.“ A na samom kraju te godine započeće jednu od svojih poslanica vapajem: „Ako je ovo mudra i izbalansirana politika, šta li je onda nacionalna izdaja?“

 

NEPRISTAJANJE NA „SINDROM”SLABOSTI U tom svetlu vidi Vučelić i revidiranje istorije, veličanje izdaje pod plaštom „realpolitike“, izjednačavanje otpora i kolaboracije, uočavajući da svi ti potezi imaju dalekosežniji cilj: oni „nose krajnje aktuelnu poruku da je svaka današnja kolaboracija poželjna i da je ona znak prave brige za srpski narod – i dokaz političke odgovornosti i zrelosti današnjih vlastodržaca“. I kada se stvari ovako postave na vrhu, šta očekivati na nižim nivoima? Stanje duha koje je zavladalo našim ključnim nacionalnim institucijama Vučelić će naredne godine opisati kao „sepsu nacionalnog samoponižavanja“. Oštrica njegove kritike neće poštedeti ni najuglednije pojedince, one koji su maltene institucije sami po sebi. Tako insinuacije jednog poznatog akademika o tome kako su antiameričke demonstracije povodom priznavanja Kosova politički orkestrirane uoči posete Hilari Klinton ocenjuje dostojnim nekadašnjeg sovjetskog državnog tužioca Višinskog. Ne bi ih se, dodajem, postideo ni jedan Džozef Makarti. Još pre toga je čak na dva mesta sarkastično komentarisao iskaze Dobrice Ćosića, mada je poznato koliko mu je bio privržen. Ćosić se, međutim, neće naljutiti, nego će čak, u jednoj kasnijoj prilici, na urednikov poziv, napisati uvodnik za jedan broj Pečata.

Pretpostavljam da se Dobrica na Vučelu nije naljutio jer je znao da ovaj ništa što piše ne piše da bi nekog povredio niti da bi nekom ugodio, ni po čijoj narudžbini ili diktatu, nego zato što tako misli i što to što misli hoće da podeli sa drugima. Zato se danas i ne stidi nijednog svog uvodnika. Njegovo čuđenje pred sveopštim rasulom jeste čuđenje čoveka vaspitanog na tradiciji čije moralne norme preko noći postaju obezvređene i ismejane. Ali, kao čovek starog kova, on to ne želi da posmatra nemo. „Postoji jedna vrsta analitičara koja se uvek, da bi izbegla da ode levo ili desno, napred ili nazad, odluči da se izdigne u izmaglice u kojima se, kao, bolje vidi“, kaže on u tekstu čiji naslov, „Sramno posrtanje“, parafrazira naslov romana Vojislava Lubarde. Takav pristup naziva on „provincijskim slabotinjskim sindromom“ i na njega ne pristaje. Njegova angažovanost je starovremska, nacionalna ali i levičarska, opet u tradicionalnom smislu. Jer, svestan je Vučelić, ta podela postala je prevaziđena otkako su se i levica i desnica odrekle svojih izvornih principa, da bi se stopile u nešto bledo i bezbojno, uvek po meri globalne političke korektnosti. „Današnja levica ne može se prepoznati po svojoj socijalnoj dimenziji“, piše autor koji je konstantno zaokupljen „divljim kapitalizmom“, tranzicionom propašću i iz njih proisteklim nevoljama „poniženih i uvređenih“: radnika, penzionera, bolesnih. Brigu za seksualne manjine i pse lutalice prepustio je nekim novim levičarima – onima čiji je glavni ideološki domet borbeni poklič petooktobarske malograđanske revolucije: „Živeti normalno!“

Kad čitamo tekstove Milorada Vučelića unutar jednih korica, slika naše stvarnosti zastrašuje još više. Posebno zato što se menja sporo i to nagore. Simptomatično je to što je pisac, koji se u jednom delu svog života aktivno bavio pozorištem, možda i nesvesno, dva puta svoje uvodnike naslovio citatom naslova drame Judžina O‘Nila Dugo putovanje u noć. Bilo je čitalaca kojima je ta mračna perspektiva zasmetala, a on nije izbegao da im odgovori, podastirući u tom času najsvežiji primer iz „opšte povesti beščašća“.

 

RECEPTI IZ DUGE POVESTI TRPLJENJA Ipak, kako odoleti beznađu, kako ne pasti u depresiju? Vučelić za to koristi dva oprobana srpska recepta iz duge povesti trpljenja. Jedno je humor, kod njega po pravilu začinjen ironijom. Evo nasumično odabranog primera iz 2010. godine, mada se u tom pogledu ni danas, posle promene vlasti koja se u međuvremenu odigrala, ama baš ništa nije izmenilo: „U svom evrounijatskom entuzijazmu Skupština Srbije je u punom zamahu. […] Izmene zakona vrše se pre nego što zakon počne da se primenjuje. U martu ga donesu, a u aprilu ga promene. U maju će ga dopunjavati, a u decembru donositi uredbe za njegovu primenu. Onda će to ponovo menjati u martu sledeće godine. I tako unedogled.“

Drugo lekovito sredstvo je istorija. Nasuprot onima koji bi da je „demistifikuju“ i prevrednuju, Milorad Vučelić ostaje njen nepopravljivi ljubitelj, ali i vrstan poznavalac: „Istorija nije tek puki sled događaja i prost protok vremena. Istorija nije kalendarsko vreme, već uspostavljanje vertikala i oslonaca za identitet jednog naroda i njegovo uspravno postojanje i pouzdan hod.“ On se ne plaši zamki „nacionalnih mitova“: „Što je veći prezir prema istoriji i njenim uzorima, to su veće iluzije u pogledu budućnosti i pogubnije stranputice kojima se možemo zaputiti.“ Istorija na svoj način pomaže, dodao bih, čak i kada je daleko od svake idealizacije. Njen pasionirani čitalac Vučelić potrudio se da na jednom mestu dâ i takav primer, navodeći reči engleskog diplomate Roberta Bulver-Litona, u kojima se identifikuju negativne crte našeg nacionalnog mentaliteta: „obožavanje laži“, „predispozicija za besnu krvožednost“, „prigušena i impotentna mržnja“, „neiskrenost i servilnost, prepredenost i surovost“. I mada Bulver-Liton, Srbima naklonjen koliko i njegovi današnji potomci, ove kvalifikacije ocenjuje kao, s jedne strane, „defekte srpskog karaktera“, a sa druge kao „rezultat turskog upravljanja“, njihov efekat je ubitačan. Može nam se, u današnjem trenutku, ponešto od toga učiniti opasno ubedljivim. Ipak, imajmo u vidu da je to izrečeno još pre više od vek i po, godine 1861. Šta se sve u međuvremenu izdogađalo, koliko je podviga, plemenitih dela, koliko uzleta i napredaka srpski narod načinio! Reč je o jednom skokovitom istorijskom kretanju koje Vučelić ovako opisuje: „Kada je srpski narod istorijski aktivan, u pokretu dolaze do izražaja brojne prednosti njegove nacionalne veličine i njegovih nesumnjivih vrednosti. Kada takav pokret izostane i pretvori se u istorijsko mirovanje, apatično iščekivanje, samozavaravanje i letargičnu prepuštenost – taj veliki nacionalni organizam iskazuje uglavnom svoje mane i svoje ružno lice koje se vidi samo u ogledalu medijskih obmana i propagandnih političkih privida.“ Ako smo, dakle, danas narod na istorijskoj „nizbrdici“, kao što je svojevremeno u Knjizi o Zmaju (1902) pisao Laza Kostić, istorija nas uči da ćemo, ako ne izgubimo veru u sebe i ako budemo predano radili, sigurno krenuti uzbrdo, da ćemo ponovo postati subjekti, a ne objekti istorije, kao što je i bilo već toliko puta ranije. I to saznanje nešto vredi. Zbog njega je Milorad Vučelić u naslovu svoje knjige izostavio znak pitanja.

Izgovoreno u Kulturnom centru Novog Sada
15. decembra 2014.

 

[/restrictedarea]