Rat protiv SRJ slomio je kičmu OEBS

Nemačka izdavačka kuća „Cajtgajst“ objavila je impozantnu knjigu Volfganga Efenbergera i Vilija Vimera „Povratak hazardera“ iz koje „Pečat“ prenosi deo teksta

AMERIKANCI MENJALI IZVEŠTAJE OEBS-a SA KOSOVA

Piše Vili Vimer

I danas, posle „Olimpijskog rata“ Gruzije protiv Rusije u leto 2008, kao i revolucionarnih događaja u Ukrajini, uočavamo da države koje su zainteresovane da unapred spreče izbijanje konflikata ili da ih mirno reše ako se već dogode, slede cilj razvijajući formate pregovora  koji bi im omogućili da se nose sa ovim zadatkom. Sa organizacijom KEBS/OEBS stvoren je svojevremeno jedan takav format pregovora koji je bio veoma uspešan, i samim tim i najbolji dokaz da u diplomatiji postoji način mirnog rešavanja sporova. Međutim, rat protiv Savezne Republike Jugoslavije (1999) odstranio je „kičmu“ OEBS-a kao ozbiljnom forumu država potpisnica ugovora o njegovom stvaranju i rezultirao je njegovom nemoći koja traje i dan-danas. Zasad ne postoji nijedna indicija da će se ovakvo stanje u doglednoj budućnosti promeniti nabolje.

Pre nego što je NATO počeo rat bombama, pre svih, SAD i Velika Britanija su ubacile brojne špijune u OEBS-ovu posmatračku misiju koja je brojala više hiljada članova. Njihov zadatak je bio da, posle povlačenja posmatrača sa Kosova, precizno označe ciljeve bombarderima. I pre toga su predstavnici ovih država umeli da tako otežu sa izborom personala ove misije i da  ga odlažu tako da ona ni u jednom trenutku nije dostigla planiranu snagu, zbog čega  nisu bili postignuti oni njeni ciljevi koji bi bili da je došlo do njenog blagovremenog pojačanja. U slučaju OEBS-ove misije, koju je vodio američki predstavnik Vilijam Voker, pokazala se jedna do tada nepoznata specijalnost američkog načina delovanja. Lično mi je posvedočio Vokerov francuski zamenik (tadašnji zamenik Vilijema Vokera bio je Gabrijel Keler, kasniji ambasador   Francuske u Srbiji) da su izveštaji, koje je trebalo da sastave posmatrači misije i da ih dostave samom OEBS-u i njegovim članicama, bili nekoliko nedelja pre izbijanja rata predočeni predstavniku SAD-a i da ih je američka strana tako menjala prema potrebama u određenoj situaciji, da su u centralu OEBS-a u Beču stizali izveštaji koji su se retko slagali sa navodima posmatrača OEBS-a sa lica mesta, ali su stvarali utisak nepristrasnog izveštavanja.

[restrictedarea]

Ova strategija pouzdanog elektronskog markiranja ciljeva pre naleta bombardera  primenjena je i u samom Beogradu što nije bio samo slučaj bombardovanja Televizije sa veoma teškim posledicama. Na sve se tada mislilo, pa i na vreme posle bombardovanja. Tako je zgrada Generalštaba  preko puta ambasade Nemačke pogođena bombom ogromne snage, ali ona nije eksplodirala.  Njen detonator do sada nije deaktiviran i neće biti, dok se toga posla ne prihvate američki specijalisti. To se nije dogodilo, tako da ogromna šteta ne preti samo velikoj zgradi Generalštaba, već i jednoj od glavnih arterija Beograda.

POVRATAK HAZARDERA

Piše Volfgang Efenberger

Generalni sekretar NATO Havijer Solana i komandant NATO snaga američki general Vesli Klark objavili su 24. marta 1999. uveče početak vazdušnog napada na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Pripreme ovog napada bile su u punom jeku još u leto 1998. iako je situacija bila stabilna. Na ovaj dan, vredan ozbiljnog razmišljanja, vazdušne snage NATO su, protivno međunarodnom pravu, otpočele vazdušne udare na ciljeve u Pančevu, Beogradu, Prištini, Novom Sadu i Podgorici. Ove napade su poduprli bombarderi B-52 i krstareće rakete, lansirane sa podmornica, stacioniranih u Jadranskom moru.

Nepuna 24 časa pre toga predsednik SAD Bil Klinton razjasnio je predstavnicima sindikata pozadinu ovog rata: „Ako hoćemo da imamo jake privredne veze, koje će uključivati i našu sposobnost plasiranja robe širom sveta, Evropa će biti ključ. I, ako hoćemo da neki sa nama dele teret vođstva i sve one probleme koji će nužno iskrsavati, Evropa mora da bude naš partner. I to je smisao priče o Kosovu.“

Krajem prve ratne nedelje bivši kancelar Helmut Šmit je neuvijeno izjavio: „Zauzdani od strane SAD, mi nismo poštovali međunarodno pravo i Povelju UN“ i predviđajući budućnost nastavio: „Bezobzirnost, u najvećoj meri motivisana unutrašnjom politikom, kojom je Vašington sproveo svoje interese, ići će Evropljanima sve više na nerve.“ A američki politikolog Danijel Kolko pisao je u listu  „Berliner tagesšpigel“: „Specijalna situacija na Kosovu imala je drugostepeni značaj u odluci Amerikanaca da povedu rat. Americi je bilo daleko važnije da demonstrira vojnu moć i da izgradi svoju prevlast u NATO.“

I dok je NATO bombardovao srpsku televizijsku stanicu i industrijsku zonu u Nišu, u Vašingtonu se srela vodeća elita zapadnog sveta  da obeleži 50. godišnjicu osnivanja NATO.

Predsednik Klinton je predstavio novu strategiju NATO:  uloga NATO u intervencijama u krizama trebalo bi da bude trajno ustoličena, a mandat UN više ne mora da bude preduslov. Tako je NATO savez napustio svoju istorijsku samodefiniciju kao strogo defanzivne koalicije. Od tada NATO brani izvan teritorijalnih granica svojih članica neprecizno definisane bezbednosne interese svih vrsta u koje, gle!, sasvim eksplicitno spada i „pristup sirovinama“.

Ovi „interesi“ se sada ofanzivno brane od Kaspijskog mora, preko Persijskog zaliva, Severne Afrike do Atlantika. Pritom, NATO je, kao i u slučaju Kosova, prigrabio pravo da sam sebi da mandat za vojne intervencije.

Imajući u vidu istoriju Balkana Helmut Šmit je bio skeptičan prema ovom pokušaju „da će se tamo uspostaviti stabilan mir ijednom formom vojne intervencije“. On je slutio da neki uticajni političari i njihovi savetnici u NATO vide u ratu koristan instrument da se „obezbede dugoročni globalni interesi Amerike.“

Rat, iznuđen jednom laži, smenio je „silu prava“ „pravom sile“. Zato je ovaj rat naneo ogromnu štetu međunarodnom pravu.

SRJ je bombardovana u skladu sa strategijom eskalacije američkog generala Džona Vordna koja sledi strateški cilj da što brže slomi otpor protivnika. Tom cilju služi prevashodno napad na infrastrukturu od vitalnog značaja i na stanovništvo. Upravo na ovaj način se izvrće i krši važeće međunarodno pravo. Međunarodno pravo zabranjuje napade na civile i razaranje elektrana, rafinerija, mostova i bolnica.

Devetog juna 1999. potpisan je prekid ratnih dejstava. Ovaj dokument poslužio je kao podloga za Rezoluciju UN 1244 koju je Savet bezbednosti usvojio 10. juna.

Danas znamo da su deklarativni ciljevi zbog kojih se krenulo u rat temeljno iznevereni. Pred očima zaštitnih snaga  NATO novi vlastodršci Kosova sproveli su sveobuhvatno etničko čišćenje Srba, Roma i Jevreja. Dopuštanje jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova doveli su Klintonove ratne ciljeve ad absurdum.

[/restrictedarea]