Američki san

Vašington je zaigrao na sve ili ništa jer nema mnogo vremena, pa zato neće oklevati sa aktiviranjem revolucionarnog mehanizma i građanskih sukoba u Rusiji i pokušajem svrgavanja Vladimira Putina

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Polako, ali sigurno, bez obzira na to šta će se dalje dešavati i da li će, i kada, biti obnovljena borbena dejstva – dolazi vreme za svođenje prvih računa ukrajinske krize. To, međutim, nije moguće učiniti ako se ne sagledaju mnogo dublji uzroci i posledice svega što se dešava na području Rusije i Ukrajine. Da bi se to bolje razumelo, valja najpre shvatiti da ukrajinska dešavanja nemaju gotovo nikakve veze sa Kijevom, pa čak ni sa Briselom. Na delu je sada već otvoreni rat između Amerike i Rusije. Ovaj rat je, nažalost, već stupio u svoju „vrelu fazu“, sa jedinim izuzetkom što se borbena dejstva i nasilne akcije – još uvek – ne vode na državnoj teritoriji ovih zemalja. Ni to, međutim, nije isključeno i sada treba očekivati pokušaje da se težište krize prebaci u samu Rusiju. Jer, nije se omaklo ruskom predsedniku Vladimiru Putinu pre dva meseca, kada je upozorio da će „tajne službe udariti na Rusiju“.
[restrictedarea]

TRI OPASNOSTI I ČETIRI ZADATKA U drugoj polovini jula, neposredno po obaranju malezijskog putničkog „boinga“ na teritoriji Ukrajine, Putin je na sednici Saveta bezbednosti Ruske Federacije upozorio na tri opasnosti: rat na ruskim granicama između ukrajinske vojske i snaga Novorusije, približavanje rastuće grupacije NATO i posebno, na pokušaje destabilizacije unutrašnje političke situacije u zemlji, korišćenjem tajnih službi i „obojenih revolucija“. Obaranje malezijskog aviona bilo je signalna raketa za početak rušenja Putina i Rusije. Zato je ruski lider postavio četiri zadatka za sprečavanje revolucionarnog scenarija. Prvo, jačanje međunacionalnog konsenzusa unutar zemlje, sprečavanje sukoba na nacionalnoj osnovi i snaženje građanskog društva. Drugo, zaštita ustavnog poretka na celoj teritoriji Rusije. Treće, stabilan i uravnotežen ekonomski i socijalni razvoj, a posebno strateški važnih regiona na Dalekom istoku i drugim teritorijama. I četvrto, realizacija plana jačanja odbrambene sposobnosti zemlje, uključujući Krim i Sevastopolj.
„Recepti koji se primenjuju prema slabim, neuspelim državama, rastrzanim unutrašnjim sukobima, kod nas neće uspeti. Naši ljudi, građani Rusije, to neće dozvoliti i nikada to neće prihvatiti. Ali, pokušaji da se zaljulja društveno-politička situacija, da se na ovaj ili onaj način oslabi Rusija, da se udari po osetljivim, problematičnim mestima bezuslovno će biti preduzeti“, naglasio je u julu Putin, objašnjavajući da se „zemlje koje sprovode nezavisnu politiku destabilizuju korišćenjem ‚obojenih revolucija‘, odnosno državnim prevratima, izazvanim i finansiranim spolja“. „Za to se, između ostalog, upotrebljavaju kapaciteti specijalnih službi, koriste se savremene informacione i komunikacione tehnologije, kanali zavisnih ‚džepnih‘ nevladinih organizacija, mehanizmi takozvane ‚meke‘ moći. Sve to se, izgleda, u nekim zemljama shvata kao demokratija. Moramo adekvatno da reagujemo na ove izazove i da radimo sistematski“, poručio je ruski lider.
Ali, otkud se javila tolika zabrinutost kod Putina? Kakve je signale dobio početkom leta i šta se od tada promenilo? Da li su njegove reči sada još više dobile na težini i kakav razvoj situacije treba očekivati? Da li je za Rusiju već spreman „moskovski majdan“, po receptu viđenom prošle zime u slučaju svrgnutog predsednika Viktora Janukoviča? Koliko je uopšte realna pretnja ukrajinskog scenarija za Rusiju, sa provociranjem građanskog rata i nasilnom promenom – ne samo sadašnjih nosilaca vlasti već i ukupnog unutrašnjeg i spoljnopolitičkog kursa građenog poslednju deceniju i po?

KUCNUO JE ČAS U odgovoru na neka od ovih pitanja, treba se najpre podsetiti trenutka u kojem se letos desila katastrofa sa malezijskim „boingom“, 17. jula. Samo dan ranije, na Samitu zemalja BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika) izrečena je „presuda hegemoniji dolara“, to jest ove države zvanično su pokrenule proces odustajanja od dolara kao rezervne valute. Kako ističu ruski analitičari, Vašington ne može da prihvati rastuću ulogu Rusije u svetu. Ova uloga pokazuje se, pre svega, kroz takve organizacije kao što su Evroazijska unija (EAU) BRIKS i Šangajska organizacija za saradnju (ŠOS) za koju zapadni analitičari s pravom podozrevaju da u budućnosti može da preraste u „istočni NATO“. Rušenje američkih planova u Iranu i Siriji, ugovori o isporuci energenata najvećim američkim konkurentima, EU i Kini, ruski prodor na naftna polja iračkog Kurdistana (gde se upravo sada vodi prava holivudska „borba protiv terorizma“ i Islamske države) pa zatim ugovori „Gazproma“ u Latinskoj Americi – i na kraju, nedavni samiti BRIKS i ŠOS – redom su se popalile crvene lampice u Vašingtonu. Amerikanci su sada spremni na „sve“, kako se svojevremeno izrazila državni sekretar Hilari Klinton, da bi zaustavili Putina i Rusiju jednom zasvagda.
Scenario je zacrtan: satanizacija, sankcije, spoljna izolacija, provociranje masovnog unutrašnjeg nezadovoljstva, revolucija, građanski rat, formiranje marionetske vlade i na kraju, komadanje Rusije i deoba njenih resursa od strane NATO zemalja. To bi, zapravo, bilo ostvarenje po svaku cenu naopako shvaćenog „američkog sna“, u kojem su pripadnici „izabrane nacije“ bogati, srećni i nasmejani, dok ostatak planete u krvi i plamenu proživljava najgori košmar. Plemenite ideje očeva osnivača SAD o slobodi i jednakosti za sva ljudska bića kao da su ostale samo prazne reči na požutelom papiru. Ako se zna da je američki predsednik Barak Obama, laureat Nobelove nagrade za mir, za šest godina svoje vladavine već bombardovao sedam suverenih država, čak i bez odobrenja SB UN, i da je bar još toliko na njegovoj „crnoj listi“, onda postaje jasno da Vašington neće oklevati da potegne obarač. Kao u kaubojskim filmovima, Amerika i Rusija, korak po korak približavaju se jedna drugoj, spremne na konačni obračun. Kucnuo je čas.

TEFTOVA ŽIVOTNA MISIJA U Moskvu je 1. avgusta, desetak dana nakon što je Putin upozorio na nadolazeću revoluciju, stigao novi američki ambasador Džon Frensis Teft. Iskusni diplomata najvišeg ranga, čovek kojim CIA može samo da se ponosi, započeo je u Rusiji verovatno poslednji ambasadorski mandat u karijeri, misiju svog života. Na tom mestu zamenio je neuspešnog „tviter-diplomatu“ Majkla Mekfola, koji, za razliku od Tefta, očigledno nije uživao nikakav respekt u Kremlju. I Mekfol je pokušao „obojenu revoluciju belih tračica“ u Moskvi, ali je doživeo sraman poraz. Teft, operativac starog kova, koji poznaje i sicilijansku i rusku mafiju, sada je došao da ispravi greške i dovrši posao. Putin je izazov prihvatio i nije odbio njegov agreman. A mogao je, ako se zna da je Teft, sa pozicije ambasadora SAD, uveo Litvaniju u EU i NATO, Gruziju naoružao za rat sa Rusijom 2008. i pripremio teren u Ukrajini za svrgavanje Janukoviča 2013. godine. Posle ambasadorskog službovanja u svim okolnim antiruskim zemljama u poslednjih 14 godina, Teft sada stupa na glavnu, moskovsku scenu. Za njega povlačenja više nema. Kao ni za Putina, koji od obnavljanja ruske države neće odustati ni po cenu života.
Nepun mesec od Teftovog dolaska, u Moskvi su već održane prve antiputinske demonstracije. Organizatori, okupljeni oko prevejanog Borisa Njemcova – zamenika predsednika ruske vlade zaduženog za „reforme“ u vreme najcrnjih dana (1997. i 1998.) privatizacije i bankrota države – nisu mogli da se slože da li je na protestima protiv rata u Ukrajini bilo sto ili dvesta hiljada učesnika. Realne procene ukazuju da ih je bilo tek oko 10.000 (policija je izbrojala 5.000) ali su zapadni mediji verovali ipak Njemcovu na reč. Nije ih zbunio ni čudan tajming „antiratnih“ demonstracija, u trenutku kada Putinov mirovni plan ipak daje kakve-takve rezultate u Ukrajini, uprkos velikoj želji brojnih ljubitelja „koka-kole“ u kijevskoj vladi da sruše mirovni proces.
Više je nego očigledno da oni ne rade u interesu sopstvenog naroda, ako je čak i predsednik Petar Porošenko morao ovih dana da javno prizna da ukrajinske oružane formacije naprosto nisu imale čime dalje da ratuju – jer su izgubile 65 odsto tehnike u borbama! Kako dalje ratovati, kada se zna da je državna kasa potpuno prazna, da je kurs grivne gotovo prepolovljen za godinu dana i da, prema zvaničnim podacima, iz zemlje „beži“ milijarda dolara mesečno? I ako se ima u vidu da ukrajinske zalihe gasa praktično ne postoje, a da se bogata nalazišta najkvalitetnijeg uglja nalaze na teritoriji otcepljene Novorusije? I da, koliko god Kijev vojnika poslao na istočni front, snage samoodbrane Donjecka i Luganska uvek imaju dovoljnu količinu naoružanja i boraca da im preseku svaku ofanzivu? U takvoj situaciji, Kijev je prinuđen na mir, na sličan način kao i bivši gruzijski predsednik Mihail Sakašvili, jedan u nizu „dobrih“ Teftovih učenika, šest godina ranije.

BRILJANTNA PUTINOVA IGRA Ofanziva Kijeva je slomljena, a da Putin nije uveo vojsku u Ukrajinu, što je bio ključni element američke strategije, kako bi mogao da potpuno razdvoji Rusiju od ostatka Evrope. Analitičari su složni u oceni da je Putin do sada briljantno odigrao ukrajinsku partiju, vrativši Krim u sastav Rusije i čvrsto instaliravši proruski državni element u vidu Novorusije. Porošenko, Julija Timošenko, Arsenij Jacenjuk i drugi Teftovi „dečaci i devojčice“ praktično ne mogu da maknu. Naravno, i oni se spremaju za odlučujuću bitku protiv Rusije, ali Zapad mora mnogo da uloži u opremanje i instruktažu njihovih borbenih formacija. To je, između ostalog, objašnjeno i Porošenku u Vašingtonu prilikom njegove nedavne posete „američkim prijateljima“, odakle se vratio bez spasonosne finansijske podrške.
U takvoj situaciji, svestan da aktuelna vlast u Kijevu na dugi rok nema nikakve šanse da opstane, Vašingtonu ne preostaje ništa drugo nego da Rusiju napadne iznutra. Isto kao što i Moskva zna da je Ahilova peta Amerike daleko od Ukrajine i zove se dolar. Da je dat znak za početak druge „narandžaste ofanzive“ na Putina, vidi se i po tome što su demonstranti 21. septembra u Moskvi zahtevali „prekid ruske invazije na Ukrajinu“, vikali „Dalje ruke od Ukrajine“, „Rat sa Ukrajinom, sramota i zločin Rusije“ i slične besmislene, ali opasne parole – ako se ima u vidu da je Rusija najviše zainteresovana za mirno rešenje ukrajinske krize i da joj ne pada na pamet da ulazi u bilo kakav rat. Posebno je provokativno bilo mahanje desetinama žuto-plavih ukrajinskih zastava u centru Moskve, upravo znamenjima koja označavaju zapadnu tvorevinu – „NeRusiju“ – i pod kojima marširaju vojnici koji seju smrt u Donbasu.
Međutim, deset, pa i svih sto hiljada demonstranata nedovoljno je za nasilno preuzimanje vlasti u Moskvi po kijevskom receptu. Za tako nešto potrebno je „milion ljudi“, što će biti teško ostvariv zadatak. Međutim, kako upozoravaju ruski eksperti, proteste od prošle subote treba posmatrati tek kao prvi korak. Ruski analitičari veruju da je subotnji „marš mira“ samo zagrevanje, stvaranje protestnog nukleusa za ozbiljnije akcije koje predstoje. To je, uslovno rečeno, pilot-proba kojom se Teft uverio da postoji mehanizam na koji može da se osloni i sa kojim će dalje raditi. Sa druge strane, gotovo svi zapadni mediji preneli su identičnu poruku: sto hiljada ljudi u Moskvi protestuje protiv Putinove ratne politike. Bez obzira na to što u realnosti nema ni rata, ni toliko ljudi. Jer, kada budu pokrenute masovnije akcije i ako se pređe na nasilne metode kao u Kijevu, to će biti predstavljeno na Zapadu kao „narodni bunt protiv rata“. Po svemu sudeći, ovi planovi su definisani i sada počinje faza njihove realizacije. Zbog toga su Putinovi neprijatelji na Zapadu tako samouvereni i nastupaju ujedinjeno.

PRETEĆI „ADUT“ Drugi važan signal je političko aktiviranje „tajnog aduta“ Zapada, nekadašnjeg moćnog oligarha Mihaila Hodorkovskog, koji je odležao deceniju u zatvoru zbog utaje poreza i pljačke državne imovine. Ovog tajkuna, prekomandovanog u disidenta, Putin je pomilovao decembra 2013, posle čega je on napustio zemlju i više se nije vraćao. Sada živi u Švajcarskoj, gde je istog dana dok su Moskvom marširali „pacifisti“, dao intervju francuskom „Mondu“. Najavio je „da razmatra mogućnost da postane predsednik Rusije, ako to bude potrebno za prevazilaženje krizne situacije“. „Preda mnom ne stoji takav zadatak. Ja ne bih bio zainteresovan za ideju da postanem predsednik RF u vremenima dok se moja zemlja razvija normalno. Ali, ako bude neophodno da se prevaziđe kriza i sprovede ustavna reforma čiji će glavni deo da se sastoji u preraspodeli predsedničke vlasti sudskom sistemu, parlamentu i građanskom društvu, ja ću biti spreman da uzmem na sebe taj deo posla“, poručio je nekada najbogatiji građanin Rusije.
Svojom izjavom podstakao je širu diskusiju, pre svega zasnovanu na činjenici da je on bivši robijaš koji je priznao krivicu, da je njegov politički rejting u ovom trenutku daleko ispod cenzusa i da je u očima većine građana on veoma omražena figura. Međutim, pažljivi posmatrači uočili su da Hodorkovski u svojoj izjavi nije ni pomenuo reč „izbori“, već je govorio o nekakvoj „krizi“, u kojoj bi on „uzeo na sebe taj deo posla“. S obzirom na to da u ovom trenutku u Rusiji ne postoji ozbiljnija kriza – ekonomska, politička ili bezbednosna – jasno je da Hodorkovski govori o nekoj budućoj situaciji. Svojim martovskim govorom na kijevskom Majdanu, gde je kritikovao Putinovu politiku i podržao ukrajinske nacionaliste, bivši oligarh je najavio političke ambicije, a u intervjuu francuskom listu ih je samo potvrdio. Njegovo sadašnje aktiviranje na političkoj sceni, zajedno sa dolaskom Tefta, znači da se prelazi na tešku artiljeriju u pokušajima svrgavanja Putina i promeni političkog ustrojstva Rusije.

SIGURNOSNI POJAS Međutim, uprkos početnoj prednosti Zapada i uspešno sprovedenim predradnjama u vidu izolacije Rusije i Putina uvođenjem sankcija i izmišljene „ruske pretnje“ Evropi, sprovođenje u delo celovitog plana za preuzimanje vlasti biće veoma teško ostvariti. Jedan od najvažnijih razloga je taj što se Putin za takav scenario pripremao od prvog dana dolaska na vlast, sprovodeći u talasima detaljne mere za njegovu prevenciju. Uključujući i najnovije: Državna duma usvojila je u utorak, na prvom čitanju, Zakon o ograničenju inostranog vlasništva u medijima na najviše 20 odsto – po uzoru na slične akte koji važe u SAD, Francuskoj, Kanadi i drugim NATO zemljama.
Rusija je stvorila pouzdan „sigurnosni pojas“ sopstvenog suvereniteta, pa će se revolucionari koji se bore da ostvare u Rusiji „američki san“ suočiti sa velikim teškoćama i iznenađenjima. I svakim danom biće sve teže, pa treba očekivati da Vašington neće previše oklevati sa aktiviranjem revolucionarnog mehanizma. Međutim, po svemu sudeći, samo će se još jednom uveriti da je Putin njihova – noćna mora.
[/restrictedarea]