Dr Dušan Stanojević – Čovek je od davnina obuzet činom rađanja

Razgovarala Mara Knežević Kern

Nekada su o carskom rezu odlučivali isključivo lekari. Danas žene biraju i u potpunosti zanemaruju ulogu deteta u odlučivanju o početku porođaja

Sem što se ignorisanjem uloge novorođenčeta pri porođaju ugrožavaju prava deteta, malo je poznata činjenica da prilikom njegovog prolaska kroz porođajni kanal dolazi do pritiska na mozak, što dovodi do jačanja sinoptičkih veza između moždanih ćelija… Ukoliko zaboravimo akušerstvo i akušerske veštine, to će nam se brzo osvetiti, kaže u razgovoru za „Pečat“ profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i bivši direktor Klinike „Narodni front“, dr Dušan Stanojević.

 

Naša civilizacija prolazi kroz ubrzane nasilne promene, a na udaru „progresa“  našlo se i materinstvo. Da li nas stari narodi mogu nečemu naučiti?

Čovek je od davnina bio opsednut činom rađanja. To se može videti i na osnovu arheoloških ostataka jedne od najstarijih civilizacija pronađenih na našem tlu. Zahvaljujući dr Miloradu Stojiću iz  Arheološkog instituta SANU, imao sam priliku da vidim ostatke jednog od najstarijih neolitskih naselja na Balkanu. Na lokaciji Belica otkrivene su figurine posvećene kultu plodnosti, karakteristične za ratarske zajednice koje obožavaju Majku Zemlju. Na njima su predstavljene sve faze nastanka i razvoja ljudskog ploda, od začeća do porođaja. Stari narodi su imali poseban odnos i prema mestu rađanja, pridajući mu poseban kultni status. Na vizantijskom dvoru soba za rađanje prestolonaslednika bila je obojena purpurnom bojom (porfir) zbog čega je budući vladar nazivan porfirogenit – rođen u purpuru.

Babička veština je u to vreme bila veoma cenjena.

Malo je poznato da je Sokratova majka bila babica, zbog čega se i njegova govornička veština nazivala „babičkom veštinom“.  U srednjovekovnoj Evropi babice su bile robinje a lekari retki ili ih uopšte nije bilo. U to vreme žene su se porađale kod kuće, pa je razumljivo što je babička veština bila toliko cenjena, ali je smrt od sepse bila uobičajena (25 odsto). Samo u  izuzetno kritičnim situacijama žene su odlazile u bolnicu, gde su – ukoliko je bilo neophodno primeniti carski rez − redovno umirale. Tako je bilo sve dok, početkom XIX veka, prof. Filip Semelvajs nije ustanovio da se smrtonosne infekcije prenose prljavim rukama. Čiste ruke su smanjile smrtnost na 5 odsto. Zahvaljujući besprekornim uslovima u porodilištima, ova operacija je danas potpuno bezbedna. Ali ne treba zaboraviti da postoji granica tolerantnosti broja izvršenih porođaja na ovaj način. Utvrđeno je da zahvaljujući carskom rezu opada perinatalna smrtnost,  ali samo do 20 odsto obavljenih operacija. Sa daljim rastom procenta izvršenih operacija smrtnost više ne opada, što znači da su sve intervencije preko ovog broja nepotrebne.

U Americi je procenat porođaja carskim rezom prešao 90 odsto, a holivudske zvezde doprinose popularnosti ovakvog „izbora“. Kakva je situacija kod nas?

Kod nas je procenat porođaja obavljenih carskim rezom približno 50 odsto, što znači da se već 30 odsto operacija izvodi nepotrebno. Nekada su o carskom rezu odlučivali isključivo lekari, a obavljan je samo u slučajevima rizične trudnoće ili poodmaklih godina porodilje. Danas su žene te koje biraju način na koji će se poroditi, a na njihovu odluku najčešće utiču mediji, stvarajući utisak da je tako komfornije. Pritom se u potpunosti zanemaruje uloga deteta u odlučivanju o početku porođaja: dete pri kraju trudnoće daje signal majci koji ona odmah prepozna. Ovaj odnos majke i deteta još uvek je tajna i ma kako se izvodio porođaj, veoma je bitno sačekati taj signal.

[restrictedarea]

Koje su prednosti prirodnog porođaja i kakva je uloga babica kod nas?

Nekada je načelnik na klinici biran među najboljim akušerima, a danas vladaju neki drugi kriterijumi. A što se tiče babica, njihova uloga je kod nas još uvek značajna. One su tu neprikosnovene dok sve ide kako treba; lekari se uključuju samo ako se nešto zakomplikuje. Bojim se da će vremenom bakterije – koje se takođe bore za opstanak − postati rezistentne na antibiotike i prateće lekove, što će naterati lekare da ovakvim operativnim zahvatima prilaze mnogo selektivnije… A ženama poručujem da slede primer engleske princeze Kejt Midlton. Ona je pokazala kako treba pratiti trudnoću, a kad se porođaj približio, ostala je kod kuće sve dok beba nije dala znak. Tek tada je otišla na kliniku i porađala se deset sati, postupivši onako kako je najbolje za dete – kralj Engleske mora da se rodi na najbezbedniji način.

Napredak medicine doveo je i do odlaganja odluke o rađanju.

Nekada je stopa smrtnosti dece bila velika čak i u vladarskim porodicama… Da li ste znali da deca vladara nisu slikana sve dok ne napune 12 godina − nije se znalo da li će preživeti, niti se znalo koliko je dece rođeno? Računala su se samo ona preživela. Danas je smrtnost dece manja, ali je sve veći problem činjenica da su žene odbacile prirodne zakone i sve kasnije se odlučuju da rode. Do 30. godine svaki ciklus je praćen ovulacijom, od 30. do 35. godine svaki drugi, a posle 42. godine ovulacije su retke… Znate li da je zahvaljujući napretku medicine čovek postao jedino biće koje ne učestvuje u prirodnoj selekciji? Danas vlada princip da sve što se začne mora da preživi a sve što preživi mora da začne.

U nekim skandinavskim zemljama sačuvana je tradicija porađanja kod kuće. Da li je to u našim uslovima izvodljivo?    

S tim treba biti veoma obazriv. Dr Franjo Durst je govorio da se u trudnoći i tokom porođaja sve može predvideti osim trećeg porođajnog doba – rađanja posteljice. Žena u tom momentu može da prokrvari i da joj život bude ugrožen. Takva stanja su retka, ali ih ima. Kad govorimo o kućnom porođaju u Holandiji, zanemarujemo činjenicu da tamo tokom porođaja sanitet čeka ispred zgrade a sala za operacije je spremna. U našim uslovima to je neizvodljivo, zato smatram da porođaj kod kuće s medicinske strane nije bezbedan.

 

Vaša briga o majkama i bebama ne završava se u porodilištu. Stanovnici Bloka 70 imaju privilegiju da, zahvaljujući vama, žive u oplemenjenom prostoru.

Naš Blok 70 bio je sličan svim ostalim gradskim blokovima, poželeo sam da bude drugačiji. Šest meseci sam svako jutro izlazio sa kesom da pokupim đubre oko zgrade, što je urodilo plodom: primetio sam da više nema đubreta. Zatim sam na tom prostoru napravio pravi mali park sa ružičnjacima, tujama i ognjištem u sredini; oko njega se svakog 21. marta okupljaju stanari i prijatelji da zajedno ispratimo zimu. Tom prilikom se kuva svadbarski kupus. Proleće ispraćamo 21. juna sa srnećim paprikašem, a početak jeseni dočekujemo s pasuljem.

Životinje u Beogradskom zoo-vrtu imaju svog dr Dulitla, čime ste zaslužili taj naziv?

U Beogradskom zoo-vrtu sam porodio sve što se može poroditi, bilo prirodnim putem, bilo carskim rezom… Pomogao sam čak da na svet dođu lešinari, koje je u veštačkim uslovima gotovo nemoguće odgojiti. Specijalno pripremljenom hranom uspeli smo da odgajimo dva beloglava supa, što je zaista podvig. Priroda je u reproduktivnom ciklusu divljih životinja pokazala neverovatnu mudrost i kreativnost. Da li znate da kod srne nakon prolećnog parenja dolazi do embriotonije − mirovanja jajne ćelije do jeseni kako bi mladunče došlo na svet u proleće, kad ima dovoljno hrane? Ukoliko do oplođenja dođe u jesen, embrion se razvija bez zastoja… Moja ljubav prema životinjama razvila se u detinjstvu. Rođen sam u Ivanjici, a osnovnu školu sam pohađao u selu Prilike. U to vreme zemljoradnička zadruga je kupila neke bele jorkširske svinje; bilo ih je 50 i svake noći bi se poneka od njih oprasila. Svakodnevno sam prisustvovao tom činu fasciniran, a kad bi se rodilo više prasića nego što krmača može da prihvati, svinjar mi je davao to „trinaesto“ prase da brinem o njemu. Često sam u školu vodio prase, a moj pas bi ga vraćao kući… Moja strast prema akušerstvu rodila se na petoj godini studija, kad su nas poslali na praksu u porodilište u Ulici Narodnog fronta. Imao sam sreću da me je na posao primio dr Dragomir Mladenović, neprevaziđeni akušer od kojeg sam mnogo naučio. Moram da spomenem i sjajne kolege: dr Daru Popović, dr Atanasija Markovića, prim. Vladimira Milovanovića, prim. Slobodana Runića, prof. Željka Živanovića… Oni su pomagali mladim kolegama i nesebično im predavali znanje… Rekao bih da nam ni danas ništa ne nedostaje: ne trebaju nam nova porodilišta, imamo ih 58, nedostaju nam samo bebe.

[/restrictedarea]