Dmitrij SEDOV:

Petro Aleksejevič Porošenko se probudio obliven hladnim znojem. Kroz prozor je svetleo mesec koji su povremeno prekrivali oblaci. Po zidovima su podrhtavale  senke drveća. U daljini se čulo kako zavijaju mačke. Uplašen do dna duše Petro se polako osvrnuo – u fotelji pored kamina bio je duh osobe koju je dobro znao.

–       Stepane, obećao si  da mi se nećeš javljati pošto budem izabran za predsednika, – glasom koji je podrhtavao izgovorio je Petro Aleksejevič.

–       Mislio sam da si zreo čovek, – jedva čujno je prošaputao duh, –  a ti – šta? Opet šlafuješ sa svojom antiterorističkom operacijom! Kako god je tvoji tupani zvali – i „odlučujuće čišćenje“, i „aktivna faza ATO“, i „planska faza ATO“ – sada si našao da obećavaš da ćeš ih očas posla  potamaniti  najpreciznijim mogućim oružjem, a ti umesto toga pogađaš civilni aerodrom! Pa tako se teroristi samo množe! Nisi u stanju da zauzmeš ama ni jedan grad, ne možeš ni grupicu mafijaša da pobiješ –  samo brukaš i brukaš ponosno ime Ukrajinca!

–       Stevo, nisam ja kriv što mi je dopala takva vojska. To nije vojska, to je – sedi i plači.  Svakom borcu obećam  pare, i to lepe pare, ali oni neće da se bore. Za sve operacije nema dovoljno tvojih crnokošuljaša! Samo me bombe  spašavaju.

–       Zaboravio si šta sam ti pričao kada sam obećao da ću te na izborima podržati. Priseti se – ja nisam Dmitra Jaroša podržao, podržao sam – tebe! A znaš  li zašto? Zato što Jaroš zna samo da ubija. A ti znaš da praviš pare, pa ako još naučiš i da ubijaš – bićeš vredniji od zlata. Na one Ruse u bivšoj Novorusiji moraš da gledaš kao na korov. Ne smeš ih žaliti. Oni  su naši neprijatelji oduvek. Oni se moraju zaplašiti i potčiniti. Bilo čim – bombardovanjem, artiljerijom, vešalima. Ne smeš se bojati toga. Ako imaš samo avione, onda – avionima! Ove dve nedelje, koliko još imaš, šalji bombu za bombom da zaćute zauvek.

–       Dve nedelje?

–       A koliko, šta misliš?  Ako ih ne naučiš redu pre inauguracije – smejaće ti se ceo svet. Čiji si ti predsednik – države ili pene za kupanje „tri u jedan“. Takve države ne postoje.

–       A kako Evropa? Sigurno će osuditi tepihe bombi. A ja ne znam za nešto drugo. Pa nisu me učili da budem komandant konjičkog puka!

–       Ti nisi učio ni da budeš istoričar, Petre! Gde si to video da je Evropa osuđivala humanitarne operacije? Da nisi možda u Jugoslaviji? Tamo su samo bombama spljeskali hiljadu ljudi, a onda su i kosovski patrioti zakopali i popalili pedesetak hiljada Srba. A sada su ti, koji su Srbe ubijali,  heroji. Treba da umeš da pokažeš kvalitet! Čoveče, Amerikanci su ti dali pravu premiju:  svi separatisti su proglašeni za teroriste. Pa iskoristi, čoveče, to, gazi dok je vreme. Nemoj  da se kaješ kad bude kasno!

–       A ja sam već preko „Vašington posta“ zamolio da nam se da vojna pomoć. Znaš kako je dobar intervju ispao! Dirnuo sam ih pravo u srce i ZNAM da će nam pomoći!

–       Ej, momak, pa ti se nisi spremao ni za diplomatu! Šta si sve lupao u tom tvom intervjuu? Mislio si da će ti pomoć biti kao lend-liz iz Drugog svetskog rata?

–       Pa?

–       Šta „pa“? A što su oni pomagali Staljinu? A što je Staljin na njihovim studebekerima i vilisima jurio naše junake po čitavom zapadu Ukrajine? Da nisi zamislio da si ti on? Pa on je, bre, Petre, iz sasvim druge priče… Bar da si se napravio lud…

–       I šta sad da radim?

–       Evo šta. Ili ćeš da remontiraš sopstvenu glavu, ili ćeš da slušaš mene. Sa Amerikancima se ne druži  kada svi vide. Oni su tako zaljubljeni u sebe, da su stalno u govnima.  I tebe će povući. Zato treba da se družiš s Englezima.   Tu će ti moje iskustvo baš dobro doći. Otvori  punkt UN u Bukureštu. Za šefa postavi pravog Ukrajinca, na primer Arsena Avakova. Neka se poveže sa engleskom špijunažom. A oni će ti i oružje, i stručnjake noću lađama sa jedrima dostavljati. I  niko ništa neće znati. A onda će ti stručnjaci da srede glavne zločince i da naprave par eksplozija na pravim mestima – na primer u glavnoj kijevskoj ulici, tamo su ti tri najveća trga u gradu,  ili u Odeskoj operi. Tragovi će voditi ka mafiji.  Ceo svet će da omrzne mafiju, a ti  mirno šalji tepihe bombi.

–       Lepo rečeno! Ali ja treba   27. juna da potpišem sporazum sa Evropskom unijom, a ti govoriš o bombardovanju!

–       Petre, Petre, ti nikako da shvatiš! Pa ti si nada čitave Ukrajine – tu više nema vrdanja!  Donjeck i Lugansk do 27.juna moraju da zamahnu belim zastavama! Onda si ti stvarno na konju. Ali ako ne zamahnu – bogami, ti si ispod njega. Jer ćeš pokazati da si nesposoban da rešavaš zadatke, i više niko   s tobom  neće hteti da radi.

A što se tiče Evrope – ne moraš da se plašiš. Kad zatreba – ni na  koga se neće sažaliti. Seti se samo kako su engleski specijalci uklonili Gadafija! Ej ti! Kada bi mi imali takav tim…

Zato se ne boj – samo rokaj! U evropskim medijima  se neće  pojaviti ni jedan leš, ni jedna žrtva, nikakva ruševina, pa ni tajni krematoriji. Kad ti ja, Stepan Bandera, besmrtni vođa ukrajinskog naroda,  kažem!

I uvek se seti  kako je govorio Napoleon: „Bitka se mora započeti, a posle ćemo videti“. U boj, junače!

“Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)