Cirkus koji to nije

Piše Smiljka Isaković

Bliskost pozorištu definisala je „novi cirkus“ za novi milenijum. Cirkus Sunca, koji je nedavno gostovao i u Beogradu, od nekoliko entuzijasta je narastao do 4 000 učesnika iz 40 zemalja, sa profitabilnim predstavama na svim kontinentima

Sa nestankom Sovjetskog Saveza devedesetih godina prošlog veka nestali su mnogi kulturni i umetnički reperi koji su obeležili dvadeseti vek. Između ostalog, i čuvena institucija sovjetskog cirkusa, nekrunisanog kralja cirkuske umetnosti. Umetnička vladavina sovjetskog cirkusa izgrađena je na posebnim državnim visokim školama, na kojima je prijemni bio jednako težak kao na Konzervatorijumu „Čajkovski“. Rezultat je bio klasični cirkus od kojega staje dah, sa akrobatama, životinjama, klovnovima, žonglerima. Oleg Popov je bio najpoznatiji klovn na svetu. Posle raspada SSSR-a, silom prilika sve je stalo, pa se na drugom kontinentu, u Montrealu, pojavio Cirkus Sunca (Cirque du Soleil) mešavina cirkuske umetnosti i ulične zabave. Bliskost pozorištu, razvijanje likova i odsustvo treniranih životinja definisali su „novi cirkus“ za novi milenijum. Cirkus Sunca je od nekoliko entuzijasta narastao do 4 000 učesnika iz 40 zemalja, sa profitabilnim predstavama na svim kontinentima. Gostovali su i u Beogradu.
U Centru „Sava“ je nastupio 26. i 27. aprila Sirk Eloaz (Cirque Eloize) iz Montreala, deo Cirkusa Sunca, najavljen kao vrhunska zabava, „jedinstvena kombinacija cirkusa, pozorišta, plesa i muzike“. U predstavi „ID“ učestvuje 15 članova ansambla, akrobata plesača, uz muziku − mešavinu hip hopa, diska i tehna. Učesnici su pokazali savršenu kontrolu tela i pokreta u skečevima u kojima demonstriraju akrobatiku, parternu gimnastiku, brejk dens, savremeni balet, vladanje biciklom, hrabrost na visinama (nastupaju bez mreže i sigurnosnog pojasa) žongliranje, sve sa dozom humora. Neke discipline nisu novitet (trampolina, žena od gume, a žongliranje smo videli u mnogo impresivnijem obliku kod korejskog cirkusa, skeč na hvataljkama podsetio je na Miroslava Cerara) neke koriste savremene tehnike, a najpoetičnija je igra sa belim svilenim trakama sa plafona. Impresivna je izvođačka uigranost i posvećenost. Ali, urbana priča − preterano šarena scenografija gradskih zidova pod grafitima, loše osvetljenje (priča se odvija noću) mrak i polumrak, kao i neprestano bombardovanje muzikom i agresivnim vizuelnim efektima − gurnulo je izvođače u drugi plan. Ponekad se njihovi prekrasno uvežbani pokreti nisu ni videli. Autor predstave „ID“ se zaigrao i gurnuo svoju trupu u drugi plan. Možda bina Centra „Sava“ i nije pogodna za cirkus, ipak je okrugla arena zakon. Možda smo navikli na napetost tišine u cirkusu pred nešto opasno i rizično, na primer, skok sa trapeza. Bilo je kao u diskoteci − strobo efekti, glasna muzika, sa pride talentovanim plesačima. Šteta tolikog rada i truda.
Mnogo Beograđana povelo je malu decu na predstavu, misleći da idu u cirkus. Niko im nije objasnio da je predstava sasvim drugog tipa. Za to vreme u drugom delu kongresne dvorane treštala je svadba alla Ibarska magistrala sedamdesetih. I to je Srbija.