Mandatar u nevolji

Piše Nikola Vrzić

Zašto predsednik Srbije Tomislav Nikolić kaže da ne bi želeo da bude u koži čoveka kome je tek poverio mandat za sastavljanje nove vlade Srbije, Aleksandra Vučića?

U utorak 22. aprila načinjen je pretposlednji korak ka dolasku Aleksandra Vučića, predsednika Srpske napredne stranke, na mesto na kojem su građanke i građani Srbije, glasajući na vanrednim parlamentarnim izborima 16. marta, poželeli da ga vide. Posle formalnih konsultacija sa predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem, Nikolić je Vučiću zvanično poverio mandat za sastavljanje nove vlade Srbije, i o toj svojoj odluci obavestio je Skupštinu Srbije.

U Skupštini će biti načinjen i onaj preostali, poslednji korak; kako je najavio Vučić, poslanici će novu vladu Srbije, i njega kao premijera, izabrati do nedelje 27. aprila u 19 sati.

„Ovo je jedan od onih dana o kojima smo zajedno maštali. Iako se trudim da ne pokazujem emocije, nisam toliko hladan. To i Toma zna“, prokomentarisao je, ne bez uzbuđenja, mandatar posle sastanka sa predsednikom. Predsednik mu je uzvratio: „Srbija ima jednog Aleksandra Vučića, i bilo bi tragično da ga izgubi zato što nije uspela da proceni kolika je njegova želja da ova država uspe.“

 

NAJVEĆA PODRŠKA Vučićeva vlada imaće podršku 158 poslanika sa liste SNS-a, 44 poslanika koalicije SPS/PUPS/JS, i šest poslanika Saveza vojvođanskih Mađara; sa ukupno 208 od 250 poslanika u srpskoj Skupštini, biće to vlada koja će imati najubedljiviju skupštinsku većinu još od ponovnog uvođenja višestranačja u Srbiji, veću i od one koju je – oslonjena na 194 poslanika – imala vlada Dragutina Zelenovića posle izbora 9. decembra 1990. Imajući u vidu da je i Boris Tadić (NDS i ostali, 18 poslanika) najavio da će biti „proevropska i snažna opozicija, koja će podržavati sve reformske odluke“, a da je posle sastanka sa Aleksandrom Vučićem rekao i da su se njih dvojica „načelno složili oko većine ciljeva“ buduće vlade o kojoj su razgovarali, ona većina od 208 poslanika ima lep potencijal da bude i još komotnija. I kudikamo još komotnija kada pogledamo haos u kojem grca DS Dragana Đilasa, koja uz to i sama baštini isti proevropski svetonazor kao i sve ostale stranke u srpskoj Skupštini tako da se, makar i samo zbog toga, od nje ne može očekivati da će iole ozbiljno moći da politički izazove Vučićevu buduću vladu.

Ova vlada početnu prednost ima i u tome što će to biti vlada od koje se očekuje sasvim malo; doprineo je tome, mudro, i sam Vučić, od čijih je predizbornih najuverljivije zvučalo obećanje da ćemo u narednih godinu-dve dana živeti teško i stegnutog kaiša. Tako da se od njegove vlade sada uglavnom očekuje da se teško ne pretvori u preteško, i da se obećana težina života dodatno ne zagorča državnim i nacionalnim porazima u vidu drugog, trećeg… konačnog briselskog sporazuma sa Tačijevim Kosovom, raskida Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom i propasti projekta „Južni tok“ kojoj bi kumovala (i) Srbija.

[restrictedarea]

SNS će, povrh svega ovoga, imati i podršku predsednika države (Nikolić: „Sa Vučićem ću snositi iskušenja nove vlade.“) imaće i mesto predsednika Skupštine Srbije (Maja Gojković) i vlast u Beogradu (koju će, izgleda, nesebično podeliti sa SPS-om i DSS-om) i vlast u Vojvodini koja je sasvim zrela da joj padne u ruke čim budu organizovani izbori u severnoj srpskoj pokrajini; imaće i medije koji su ionako, po nekom čudnom srpskom običaju, najžešći kritičari opozicije a ne vlasti, i koji će od vlasti zavisiti još i više kako privredna aktivnost, a time i sposobnost oglašavanja od kojega mediji inače i preživljavaju, u zemlji obuzdanoj teškim reformama bude zamirala…

 

VAŠINGTONSKI KONSENZUS Pa zašto, onda, poveravajući Vučiću premijerski mandat, predsednik Nikolić kaže: „Čestitam Vučiću na ostvarenom rezultatu, ali iskreno mu ne bio u koži“?

Ova bi usputna, gotovo očinska opaska predsednika Srbije zapravo mogla da predstavlja predskazanje mukotrpne budućnosti koja samo što nam nije počela. Počeće nam ekonomijom, a hoće li se završiti i Kosovom i Rusijom?

Ekonomija teških mera koja nam se predskazuje, bude li se svela na ono što se objavljuje po štampi a što tek treba da bude potvrđeno ili opovrgnuto, za početak, ekspozeom novog premijera, opasno podseća na zloglasni „Vašingtonski konsenzus“, listu od 10 mera „za pomoć posrnulim ekonomijama“ koje su još 1989. godine formulisali MMF, Svetska banka i američko Ministarstvo finansija (među njima su i čvrsta fiskalna disciplina, ukidanje –  preusmeravanje – državnih subvencija, poreska reforma, liberalizacija trgovine i deregulacija tržišta, privatizacija državnih preduzeća, oslanjanje na strane investicije…) a kojima je zapravo cilj da tržište zemlje-domaćina preuzmu inostrane kompanije, da ubijanjem domaće proizvodnje zemlju-domaćina natera da se zadužuje kako bi pokrila budžetske rupe, i da se naposletku, nametnutom fiskalnom disciplinom, osigura da će zemlja-domaćin-žrtva „Vašingtonskog konsenzusa“ vratiti dugove inostranim kreditorima do poslednje pare, a kada tu paru više ne bude imala, da proda sve što se da prodati, dok će u zemlji ostati da radi samo jeftina radna snaga, uz to i zastrašena Zakonom o radu koji, reformistički, omogućava i (o)laka otpuštanja…

Očekivani ulazak u vladu eksperata kao što su Lazar Krstić i Kori Udovički ove strahove samo pojačava. U svakom slučaju, ekonomski uspeh vlade neće se meriti težinom reformi koje je ta vlada sprovela, već brojem radnih mesta koje je zahvaljujući njima otvorila, i rastom životnog standarda koji nam je obezbedila, to jest, ako ga obezbedi.

Problem je, međutim, u tome što bi ova ekonomska politika od koje se pribojavamo – a koja bi u svom najekstremnijem obliku mogla da nas dovede do potpune ekonomske zavisnosti od sila koje su i izmislile „Vašingtonski konsenzus“ zato što im je on u interesu – posledično mogla da nas dovede i do potpune političke zavisnosti od tih istih sila evroatlantskog Zapada.

U tom slučaju, budućnost nam je, avaj, zaista predvidljiva.

„Prvi put postoji realna šansa da se pristupi dugo razmatranoj izmeni Ustava Srbije, što bi podrazumevalo izmenu preambule o Kosovu. Mislim da bi to olakšalo proces pristupanja države Evropskoj uniji“, izrekao je nedavno poslanik vladajuće nemačke CDU/CSU kancelarke Angele Merkel, Peter Bejer, član Odbora za spoljne poslove nemačkog Bundestaga, najavljujući prvi put otvoreno zahtev da Kosovo i Metohiju izbacimo iz Ustava Srbije; Sabine Berger, predstavnica EU komesara za energetiku Gintera Etingera, izjavljujući da „EU izgradnju ¸Južnog toka‘ ne vidi kao prioritet“, najavljuje i da će u pregovorima sa Rusijom oko „Južnog toka“ EK zastupati šest država članica EU, „kao i Srbiju“, i jasno je kako će poseban interes Srbije da „Južni tok“ profunkcioniše u tom slučaju biti zastupan; a Izveštaj EK o skriningu za Poglavlje 30 – Spoljni odnosi, u pregovorima koje Crna Gora vodi o pristupanju Evropskoj uniji, pokazuje i kakvu će budućnost imati naš Sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom: „Crna Gora mora da otkaže sve svoje sporazume o slobodnoj trgovini (FTA) na dan pre pristupanja… Postojanje FTA sa Rusijom i nedavno stvaranje Evroazijske carinske unije implicira da Crna Gora mora da pregovara o promenama ovog FTA, i da se potom povuče iz ovog FTA po svom pristupanju EU.“

Da li su ovo neki od razloga zbog kojih Tomislav Nikolić ne bi želeo da bude u koži Aleksandra Vučića? Još važnije: hoće li Aleksandar Vučić imati i volje i snage da nas ne odvede u ovakvu budućnost, koja nam je pred vratima? Bolju priliku za to teško da će imati.

[/restrictedarea]