Ratom po pornografiji

Piše Vladislav Panov

Minuli FEST otvorio je domaći film „Top je bio vreo“, čime je načinjena dvostruka „šteta“: nije uvažena istorijska korektnost da su Srbi krivi za sva ratna zla na ovim prostorima (pošto film na posredan način ne želi da tako nešto tvrdi) a zbog njegove uvodne pozicije nismo došli u priliku da uobičajenom promocijom kanskog pobednika narodu pokažemo širinu u promociji lezbijske pornografije!

Ovogodišnji FEST je otvoren domaćim filmom, nasuprot dosadašnjem običaju da to bude pobednik Kanskog festivala. Na stranu što bi nastavak te tradicije ove godine bio pun pogodak u demonstraciji najširih pogleda na napredni svet i političku korektnost posebne pohvale vrednu jer bi publika bila suočena sa tri sata lezbijske ljubavi i pornografije u lepoti i ljubavi plave boje. Ovako, kada je ispuštena divna prilika da se pokažemo u naprednom svetlu, mi smo dobili uvodni film u domaćoj radinosti. Čast je pripala ratnoj drami „Top je bio vreo“ režisera Slobodana Skerlića, koji je umalo zaboravio čime se bavi s obzirom da je od njegovog prethodnog filma „Do koske“ prošlo više od decenije i po. Skerlić je za povratnički rad na velikom ekranu bio inspirisan i isprovociran romanom istog imena autora Vladimira Kecmanovića.

UMEREN I KOREKTAN „Top je bio vreo“ kao i mnogi naši filmovi nastajao je sporo i mučno a za svoje postojanje duguje činjenici da je dobio koproducentsku podršku i od Republike Srpske i Bosanske Federacije.
Da li je to uticalo na Skerlićevo filmsko čitanje literarnog dela koje mu je bilo podloga za scenario? Verovatno da jeste, ali ništa više nego što je politički umeren, čak i korektan pokušao da bude i sam Kecmanović. Dakle, u priči romana poštovanoj i u filmu (u multietnički populisanoj zgradi u ratom okovanom Sarajevu od granate gine porodica jednog srpskog dečaka koga majčinski odlučno potom prihvata muslimanska komšinica a zatim ga surovo odbacuje kada njoj gine sin) iz posebnog se ugla pokušalo implementiranje uvek poželjne i isplative relativizacije ratnih podela i zagovaranje ideje da su u bilo kojem ratnom sukobu, pa dakle i u našem, svi žrtve i dželati. Dakle, kada je reč o poslednjem turnusu međusobnog tamanjenja naroda na tlu nekadašnje Jugoslavije, ovaj film kazuje da nisu ipak bili samo Srbi dželati, a svi ostali žrtve, već su svi bili i jedno i drugo. To, dakako, zvuči politički nekorektno, samim tim i potpuno lažno, pa i perverzno jeretično. Zar već nismo naučili ko je bio ko i ko je radio šta u bosanskom loncu međunarodnih sukoba? A onda, eto, pojavi se neko da priča kako Srbi mogu da budu i žrtve. Smešno. Iako, međutim, to ni blizu nije suštinska poruka ovog filma, niti je bilo šta slično vidljivo na prvi pogled, Skerlićeva umerenost, kada je (ne)pokazivanje prstom na prave dželate i ratne siledžije u bosanskom ratovanju u pitanju, sigurno ne može biti prihvatljiva za deo publike i kritike koji je kao svetu zakonitost odavno usvojio stereotip o srpskoj univerzalnoj krivici.

[restrictedarea]

ZLO U DUŠAMA Isprepleteni bosanski lonac zločina i kazni, osvetničkih razračunavanja i obračunavanja muslimansko-hrišćanke motivacije, ali i svake druge, pa i čisto krimogene, pljačkaške, u ovom je filmu, uz tek nekoliko stereotipa koji su ipak morali da budu uvaženi (granatiranje Sarajeva od strane pijanih i razularenih Srba je najuočljivije) postavljen na drugačiju ravan. Svi užasi koje brojni likovi čine jedni drugima u ovoj priči i samim tim ih trpe jedni od drugih posledica su zla univerzalno prisutnog u kompoziciji svih duša. Poruku filma, uostalom, u više navrata izgovaraju neki od protagonista. Kome to nije vidljivo ili prihvatljivo, ne može da porekne da je barem moguće, posebno iz perspektive četrdesetak junaka u priči čiji su porivi u ratnoj agoniji, često iznad pukog opstanka, usmereni i na činjenje osvetničkog zla. U granatiranoj zgradi, koja je svakako i metafora čitavog bosanskog ratnog obračunavanja ne samo devedesetih godina prošlog veka već i mnogo ranije, svi su taoci zla. Granatirani su izloženi svakovrsnom stradanju, ali su i zlostavljani od svojih „čuvara“ i „oslobodilaca“. Zlo muslimanskih branilaca od četničkih ratnih zločinaca, u čijem su okruženju, za mnoge je, kao i drugosrbijanski stereotipi o ovom ratu, neprihvatljivo. I u tome leži manjkavost filma. On je pokušao da univerzalizuje zlo koje je pokretalo stradanja u Sarajevu a zvanična je istorija na sasvim drugoj poziciji. Tako, za razliku od „Krugova“ Srdana Golubovića, filma u centru pažnje prošlogodišnjeg FEST-a, „Top je bio vreo“ neće biti svetski festivalski hit a neće postati ni predmet hvalospeva bilo koje kritičarske opcije, kamoli dobitnik nagrada. Pokušaj da bude objektivan ili bar pošten u otelotvorenju zla koje je iniciralo međuetničke krvave okršaje na ovim prostorima niko neće prihvatiti kao poziv da film pogleda na isti takav objektivni i pošteni način. Njegova je tema odavno kanonizovano smeštena u „istorijski okvir“ što stvar sarajevsku predstavlja na sasvim drugačiji način. Pomenuti Golubović, kao i baš sve njegove kolege, ako bi se uopšte i usudili, ma kako uvijeno ili uopšteno se pozabavili ovim ratom, nisu ni pomišljali da budu objektivni ili da napadaju „ono što se podrazumeva“. I pošto su bili krotko „na liniji“, osvajali su priznanja. Dobro je, ipak, što je snimljen baš ovakav „vreli top“. U njemu je zrno nade da će jednom, nekada, možda, ubojita filmska zrna, baš kao što, ipak, beše i u ratu, biti ispaljivana makar istorijski verodostojnije i poštenije.

[/restrictedarea]