Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
U Međunarodnom sudu pravde izlaganjem srpskog pravnog tima nastavljena je usmena rasprava u sporu između Srbije i Hrvatske po uzajamnim tužbama za genocid na području Hrvatske od 1991. do 1995. godine.
Hrvatski argumenti, po oceni pravnog tima Srbije, nisu bili jaki i nije se čulo ništa novo.
Srpski zastupnici će najpre osporavati navode hrvatske strane i dokazivati da počinjeni zločini nemaju bitne elemente genocida, a potom predstaviti protivtužbu Srbije iz 2010. godine.
“Najpre ćemo odgovoriti na navode hrvatske tužbe koje smo imali priliku da čujemo tokom prošle semice, a potom u drugoj polovini nedelje, predstaviti naš protivtužbeni zahtev, na koji će kasnije Hrvatska takođe imati mogućnost da odgovori, rekao je šef pravnog tima Saša Obradović u izjaviTanjugu.
Potom će profesor iz Kanade Vilijem Šabas govoriti o tumačenju Konvencije o genocidu u svetlu presude u “bosanskom slučaju” iz 2007. godine i naknadne jurisprudencije međunarodnih sudova, koja je tu presudu uglavnom podržala i uzela je za svoj autoritet, ukazao je Obradović.
“To je za nas veoma bitno jer će se na taj način pokazati sudu da je tumačenje koje je sud tada imao, a koje Hrvatska danas smatra restriktivnim na neki način, zapravo postalo autoritativno i da ovo što Hrvatska traži od suda – da se ti standardni prošire, nije osnovano”, rekao je Obradović.
Vicepremijer Aleksandar Vučić rekao je da Srbija ima ozbiljne argumente, što se očitava u činjenici da je posle sukoba tokom 90-ih u Hrvatskoj ostalo manje od 30 odsto srpskog stanovništva.
Odnosi sa susedima biće dobri, iako neki drugi nisu želeli da povuku tužbe, kaže Vučić.
Sigurno da immamo argumente! Pitanje je samo hocemo li da ih
iznesemo. Na osnovu dosadasnjeg iskustva sam jako skepticna.
Ali, ako ovde ne pokleknemo onda se nesto stvarno izmenilo u
svetu.
„Those who deny the past, have no future“
– „Oni koji poriču prošlost, nemaju budućnost“ –
[ CHINA, People’ Daily – Podsećanje na rat protiv
japanske agresije 1937 -1945 ]
Moralo bi nam biti jasno, da je hrvatska „tužba“ protiv Srbije,
ništa drugo do manevar da se „napadom“ brane od činjenica o
teškim, masovnim zločinima i nespornom genocidu nad Srbima,
započetom u 19-0m veku, a koji traje i danas.
Svođenje genocida na zločine, u periodu 1991- 99, je, samo po sebi,
naš poraz, izrugivanje tolikim žrtvama i sistematskom razaranju
svega što je srpsko.
Takođe, ovaj „spor“ (!?!) vređa i druge narode, žrtve genocida.
Da su Hrvati (od Ante Starčevića) i hrvatske države (pokrajine i
republike), od vremena pripadanju Austro-Ugarskoj, preko Hrvatske
Banovine do NDH (41-45 i sadašnje) počinioci genocida, ima više
nego dovoljno dokaza.
Program (pisan i objavljen), i delovanje-progoni, masovna i siste-
matska ubijanja, prisilno menjanje vere, uništavanje kulturnih,
istorijskih i verskih spomenika, dobara i obeležja, u trajanju, i
isključivo protiv Srba (i „uzgred“ Roma i Jevreja u toku NDH) već
je više nego „dovoljno“.
Iako ni sami Hrvati nisu svesni, da ne služe sebi, svom narodu
Slovenskom, oni to čine uz mržnju, čak daleko goru, nego nemačku,
(vođenu nacistima) prema Jevrejima, bestijalno, prevazilazeći
naciste.
Dok su pre, i tokom 2-og sv. rata, koristili „muslimane“ (turskom
silom promenjene vere, Srbe), u zadnjim građanskim sukobima,
nisu oklevali da izvrše agresiju-rat (jedini u periodu raspada
Jugoslavije) protiv Srba i dojučerašnjeg „ustaškog cveća“ (kako
su nazivali „muslimane“, svoje saradnike).
U doba jugoslovenskog „bratsva i jedinstva“, indoktrinirali su
odabrane Šiptare (koje su „školovali“ a nijednog, zaposlili) i
pripremili podlogu za pobune i pridružili ih svom „radu“ na
genocidu nad nama-Srbima.
Pored svega, ima i dodatnih aspekata i dokaza genocida. Svi
elementi gencida vršeni su nad državljanima hrvatskih država.
U istoriji dugoj, preko 100 godina, nema ni masovnih zločina-
ubistava Hrvata, koje su počinili Srbi, ni drugih elemenata, a
ni osnovnog-srpskog programa genocida nad Hrvatima.
Takođe, u celom periodu, Hrvati migriraju u srpske krajeve, među
Srbe, gde i danas, toliki žive. Srbi nisu proganjali Hrvate,
ni činili, sve ono, što su trpeli, od „svoje braće“.
U istoriji građanskih oružanih sukoba*, pa, i tokom 91-99, na
tlu bivše Jugoslavije, počinjeni su brojni zločini i materijalna
razaranja ali ne i genocid (primer: Španija)
(* ne, rat, podrazumevam oružani sukob, napad i odbranu država)
Iako, toliko činjenica potvrđuje da su Hrvati činili i čine
(jer se i danas vrše elementi) genocid nad Srbima (i Romima**),
dok nema nijednog elementa, ni pokušaja, genocida Srba nad
Hrvatima, Srbija je prihvatila „raspravu“ o neuporedivim
zločinima.
( ** Romi, prognani sa KiM, migranti iz svih krajeva, deportovani
su, silom administarcije EZ, u Srbiju (bez KiM), bez obzira gde
su živeli.)
Da sve bude gore, hrvatska tužba je prihvaćena, umesto da bude
odbijena i vraćena, sa poukom o nadležnosti potpuno drugog suda.
Umesto toga, Srbija je prepustila „odbranu“ timu, koji je prihvatio
jednu raspravu, kao da je reč o „tante za kukuriku“.
Naravno, zahvaljujući našoj površnosti (čak, slugeranjsko-poli-
tikantskom ponašanju) ni pre prihvatanja Haškog „suda“, nismo
zahtevali neophodnu legalizaciju, vremenska i pravna razgrani-
čenja, događaja, promena odgovornosti, vezanih za promene država,
kao ni, zakon po kome će se suditi, ni kako će sud raditi.
Rezltat, (ne samo presude i smrti) nam čak nije ni poznat, a trpimo
posledice, od negativne slike do teške diskriminacije države.
Ovim, svakako, ne želim da tvrdim, da nisu počinjeni brojni zlo-
čini, od kojih je deo, koje su počinili Hrvati (i „muslimani“) i
plaćene grupe, nad Srbima, genocid, do su ostali, pojedinačni i
masovni. Za neke zločine (kao u Srebrnici), iako se za njih, sudilo,
nisu čak, ni utvrđeni počinioci.
Posle svega, u ovakvim okolnostima, sud raspravlja, o dvema,
„kontra“ tužbama i čitamo o „pravničkom nadmudrivanju“, a žrtve,
narodi (Srbi i Romi), vapiju, jer ih, ovako, pretvaramo u krivce.
Na eventualni, pomen Boga, unapred podsećam na narodnu:
„Ko se čuva, i Bog ga čuva!“. Ne mogu da pročitam ni čujem, pa ni,
da shvatim da nas-Srbe, „naš tim“ u sudu, čuva.
Srboljub Savić