Samo Putin Janukoviča spasava

za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Postoje indicije da će se odlučujuća ofanziva demonstranata na Kijev dogoditi  upravo u vreme otvaranja Olimpijskih igara u Sočiju, 7. februara, što bi moglo da se završi svrgavanjem Viktora Janukoviča

Na društvenim mrežama nedavno se pojavila diskusija o tome da li u Ukrajini postoji kult ličnosti predsednika Viktora Janukoviča? Kulta ima, ličnosti nema – glasio je jedan od odgovora. U ovoj rečenici, verovatno, sažeta je sva dramatika ukrajinskih dešavanja ne samo u poslednja dva meseca, od kada traju prozapadni protesti, već od 2010. godine, kada je Janukovič na izborima pobedio do tada vladajuću „narandžastu koaliciju“. Propuštajući mnoge šanse koje su se pred njim ukazivale, ignorišući brojne signale što su najavljivali teške komplikacije u slučaju odsustva inicijative, strategije i odlučne akcije, predsednik Janukovič sada je došao u situaciju da su, njegova zemlja i on lično, dospeli na rub propasti.

 

TAKTIKA PAKTIRANJA Ako je krajem novembra prošle godine, i pored oštrih i pretećih upozorenja iz Brisela, odbacio Sporazum o asocijaciji sa Evropskom unijom i najavio „bližu saradnju sa Rusijom“, a sada nudi liderima opozicije, Arseniju Jacenjuku i Vitaliju Kličku da preuzmu kontrolu nad vladom i da sam sebe razvlasti promenom Ustava i prenošenjem ovlašćenja svojim oponentima – kako to treba tumačiti? Pošto se od početka protesta jedva koji put javno oglasio i mlako osudio akcije razularenih banditskih grupa zaogrnutih plaštom „mirnih demonstranata i demokratskih aktivista“, treba se zapitati – da li on ima televizor kod kuće i da li vidi svakodnevno rušenje ustavnog poretka širom Ukrajine? A ne treba bežati ni od glavnog pitanja: ako je sada spreman da prepusti vlast opoziciji koja ultimativno zahteva potpisivanje sporazuma sa EU, zašto je onda sve ovo radio? Zašto je doveo Ukrajinu do ovako teškog stanja, da bi sada pristao gotovo na sve, ako je to mogao odmah da učini i izbegne ono što se desilo? I da li je to samo plod njegovih loših proračuna, ili se iza svega kriju neki drugi razlozi?

Zvanično stupivši na dužnost predsednika Ukrajine 25. februara 2010, Viktor Janukovič odmah je povukao nekoliko poteza. Ukinuo je ukaz svog prethodnika Viktora Juščenka o dodeli statusa Heroja Ukrajine Stepanu Banderi, fašističkom saradniku iz Drugog svetskog rata. Zatim je obrazovao novu vladajuću koaliciju u parlamentu, čime je likvidirao ostatke prethodne „narandžaste“ vlasti Juščenka i Julije Timošenko, pa formirao vladu na čelu sa svojom Partijom regiona. Potom je ukinuo državnu komisiju za pristupanje Ukrajine NATO-u koju je stvorio Juščenko. Da bi, posle svega toga, odobrio ostanak ruske ratne flote u Sevastopolju do 2042. godine, u zamenu za nižu cenu ruskog gasa.

Sve to ocenjeno je kao „proruski kurs“ državnog rukovodstva Ukrajine, a protesta slabašne opozicije gotovo da nije ni bilo. Međutim, pokazalo se da to nije sasvim ispravno gledište. Od samog starta, Janukovič je iskazivao preveliki zazor od političkih i društvenih snaga sa zapada zemlje, orijentisanih ka Evropskoj uniji, sa neskrivenim rusofobskim nabojem. Umesto da je iskoristio trenutak kada su se ove snage nalazile u političkom nokdaunu i nametnuo autoritet u celoj zemlji, Janukovič se opredelio za taktiku laviranja i paktiranja upravo sa onim radikalnim krugovima sa zapada zemlje koji sada najviše rade na njegovom rušenju.

 

[restrictedarea]

LOGIČAN ODGOVOR Takva politika pretvorila se u puku suprotnost svega što je obećavao uoči predsedničkih izbora – da će zadržati evropski kurs, ali i da će ruskom jeziku priznati status drugog zvaničnog državnog jezika u Ukrajini. Međutim, nije ispunio ni jedno ni drugo obećanje, čime je suštinski razočarao sopstvene pristalice sa istoka Ukrajine, ali i dodatno razljutio one koji ga ne vole na zapadu zemlje. Osim toga, što je mnogo značajnije, izgubio je podršku i Moskve i Brisela. Tako se i dogodilo da ponuda Evrope bude posna i mršava, a da Rusija polako, ali sigurno, podiže carinske i druge barijere prema Ukrajini. Tome je umnogome doprinela njegova neprincipijelna politika da istovremeno pregovara sa EU o zaključivanju trgovinskog sporazuma, dok od Carinske unije traži nekakav status „pridruženog člana“. I opet mu je stigla istovetna poruka i sa Istoka i sa Zapada: ne može se sedeti na dve stolice.

Tako se on najpre opredelio za Zapad. Proglasio je kurs prema evrointegracijama, ali je doživeo novu neprijatnost – Brisel je sa njim razgovarao jezikom ultimatuma, a ne kompromisa. Na potpis mu je stavljen Evropski sporazum, koji je, prema procenama analitičara, vodio do brzog ukidanja oko milion radnih mesta u Ukrajini, posebno na industrijskom istoku zemlje, gde su najbrojniji Janukovičevi glasači. A čak i za takav sporazum kao uslov mu je postavljeno da iz zatvora pusti bivšu premijerku Juliju Timošenko, svog najvećeg političkog rivala. Kada se malo bolje presabrao, Janukovič je zaključio da ga takav scenario vodi u sigurnu propast i povukao se iz evropskog procesa, što je dovelo do aktiviranja revolucionarnog mehanizma koji je upravo on brižljivo negovao u protekle tri godine.

Zatražio je, i odmah dobio, kredit od Moskve u iznosu od 15 milijardi dolara, kao i za trećinu niže cene gasa, što se u datim okolnostima moglo smatrati za veliki uspeh. Međutim, sve je to uradio sa priličnim zakašnjenjem, a čak ni tada nije prestajao da koketira sa Zapadom i šalje protivrečne signale. Umesto da napravi odlučan zaokret ka Rusiji i Evroazijskoj uniji (kada je već odbacio Evropski sporazum) da zavede red i ustavni poredak na celoj teritoriji, Janukovič je opet nastavio sa laviranjem i oklevanjem. Dva meseca drži na ulicama Kijeva policajce iz „Berkuta“, ali oni ne rade gotovo ništa drugo osim što izigravaju glinene golubove, dok ih demonstranti zasipaju kamenicama i molotovljevim koktelima i zauzimaju po želji vitalne državne institucije. Zato, ukoliko nešto hitno ne preduzme, Janukoviču preti realna opasnost da bude svrgnut. Ukrajinski scenario sve više podseća na sirijski, s tim što Janukovič sve manje podseća na Bašara Asada.

Sa druge strane, ako pođe na ustupke opoziciji, najbolje što može da izvuče jeste prolongiranje odlaska sa vlasti za još koji mesec. Zato se, sve češće, pominje mogućnost da se Janukovič za pomoć obrati direktno Moskvi, odnosno kolegi Vladimiru Putinu. To bi bio logičan odgovor na pitanje zašto je Vašington nedavno poslao dva svoja broda u vode Crnog mora, navodno radi pomoći Rusiji u slučaju bezbednosne pretnje tokom Olimpijade u Sočiju. Ne pomaže što iz Moskve poručuju da su u stanju da sami osiguraju bezbednost na svojoj teritoriji, jer su nedavni teroristički napadi u Volgogradu, na jugu Rusije, dali argumente onima što tvrde suprotno. „Čini mi se da ne dobijamo kompletne informacije iz Rusije. Mi moramo da zaštitimo naše sportiste na Olimpijadi i preduzmemo sve mere za to“, poručio je ovih dana funkcioner Bele kuće Majk Rodžers.

 

STRATEŠKA KRATKOVIDOST Ostaje, naravno, nedorečeno kako Vašington zamišlja da brani svoje sportiste uz pomoć vojnih brodova – na teritoriji supersile kakva je Rusija. Zato ruski eksperti veruju da ova priča ima sasvim drugu, skrivenu dimenziju. I vezana je upravo za dešavanja u Ukrajini, jer postoje indicije da će se odlučujuća ofanziva demonstranata na Kijev dogoditi upravo u vreme otvaranja Olimpijskih igara, 7. februara. I da, ako se Janukovič obrati tada Putinu, ruski lider neće moći da mu pritekne u pomoć, jer bi time uništio veliki sportski događaj. Isti scenario već se dogodio pre šest godina, kada je tadašnji gruzijski predsednik Mihail Sakašvili napao Južnu Osetiju na dan otvaranja Olimpijade u Pekingu.

Tako mnogi pretpostavljaju da akcije radikalnih demonstranata u Kijevu imaju za cilj rušenje Olimpijade u Sočiju, zbog koje je Putin već napravio niz ozbiljnih ustupaka Zapadu, kako bi sve proteklo u najboljem redu. A to podgreva sumnje da su dešavanja na kijevskom Majdanu i terorističke akcije u Volgogradu – duboko povezane i dirigovane iz istog centra. Istovremeno sa početkom Olimpijade, u Kijevu može započeti totalna ofanziva demonstranata na Janukoviča, a Rusija neće moći da pomogne, što bi moglo da se završi svrgavanjem sa vlasti ukrajinskog predsednika i dolaskom na čelo države Jacenjuka i Klička, koji ne bi oklevali da državni kurs ponovo zaokrenu ka Zapadu.

Zato je možda opravdano pretpostaviti da Janukovič, zapravo, svojim ponudama za primirje sa opozicijom i Zapadom – samo razvlači vreme dok se ne steknu povoljniji uslovi za delovanje, po završetku Olimpijade. To dobro shvataju i njegovi protivnici i zato će narednih mesec dana, po svemu sudeći, biti odlučujući period za Janukoviča i Ukrajinu. Ukoliko uspe da „preživi“ do marta, dramatično uvećava svoje šanse i demonstrira državničko umeće visokog nivoa. Ukoliko ne uspe, potvrdiće se teza o njegovoj strateškoj kratkovidosti i reputacija čoveka koji je prokockao ogroman politički kapital i praktično srušio sam sebe.

[/restrictedarea]