Rat oko Velikog rata – Englez te tuži, Englez te brani (1.deo)

Piše Miodrag Zarković

U skladu sa stotom godišnjicom početka Prvog svetskog rata, širom Evrope vode se rasprave o tome ko je najviše doprineo izbijanju tog krvoprolića, a najoštrije svađe povele su se u Velikoj Britaniji, gde su se oko ovog pitanja sukobile levica i desnica

Njegove su sene hodale po Damasku i uplašile američku gospodu. Sene Gavrila Principa, dabome. Ako je verovati dotičnoj gospodi, koja sama priča kako se prošle godine, dok je razmatrala da li da otpočne bombardovanje Sirije, prepala od sećanja na Principa, njegova je senka bila jedan od razloga za odustajanje od već viđenog napada na Asadov režim.

„Kada je Barbara Tuhman 1962. objavila ‚Avgustovske topove‘, svoj Pulicerom nagrađen osvrt na početak Prvog svetskog rata, u predsedniku Džonu Kenediju našla je vrlo zahvalnog čitaoca. Kako se Kubanska kriza razvijala, knjiga je potvrdila predsednikovo uverenje da će rat pre izbiti igrom slučaja, ili blesavim hodanjem po žici koje ne ostavlja prostora za povlačenje osim da se stvarno borite, nego smišljeno. I u 2013. komentatori su spremni da sagledavaju podudarnosti između današnjeg Bliskog istoka i Balkana od pre jednog veka. Sirija se poredi sa Sarajevom iz razloga koji su ipak ubedljiviji nego što je to aliteracija. Lokalne brige malih sila imaju sposobnost da uvuku snažnije države u krizu koju posle nijedna od njih ne može da savlada. Politički i društveni slojevi su u pravu kada se brinu: ako danas postoji region koji bi mogao da izazove krizu uporedivu sa onom iz 1914, to je Bliski istok“ – ovo je, u oktobru prošle godine, za „Njujork tajms“ napisao škotski istoričar Hju Strahan.

Profesor ratne istorije na Oksfordu, Strahan važi za jednog od najuglednijih britanskih stručnjaka za 20. vek, a naročito za Prvi svetski rat, o kojem je izdao nekoliko knjiga. U gorenavedenom tekstu za „Njujork tajms“, Strahan je, međutim, pisao o tuđoj knjizi – o delu „Katastrofa 1914: Evropa ide u rat“, svog kolege Maksa Hejstingsa.

Kao što se iz samog naslova vidi, Hejstings se u svojoj knjizi bavio samim počecima ratnog sukoba koji je pre sto godina iz korena iščašio celu planetu. A, kao što se vidi iz Strahanovog teksta, Hejstingsov naslov nije bio nimalo usamljen u tom pokušaju; naprotiv, mnogi su istoričari, politikolozi i drugi teoretičari u poslednje vreme uzeli da se bave istom temom, što je ishodovalo pravom poplavom knjiga, emisija, feljtona i članaka koji se vraćaju na 1914. i na pitanje krivice za izbijanje sukoba najpre nazvanog Veliki, a kasnije preimenovanog u Prvi svetski rat.

 

NEMOĆNE PRETNJE Strahan je, tako ostrvski, jedan od mogućih uzročnika te poplave pomenuo krajnje usputno, takoreći s pola pažnje. Baš zato ne bi valjalo da taj uzročnik promakne pažnji čitalaca.

Suočena sa sopstvenom nemoći da zveckanjem oružja uplaši bilo Damask bilo Moskvu, Amerika od jesenas na sve načine pokušava da spase sopstveni obraz tako što ubeđuje ceo svet da je odustajanje od napada na Siriju ipak bilo razborito rešenje, jer je u suprotnom moglo da dođe do globalne kataklizme. Zašto im to razborito rešenje nije palo na pamet pre nego što su uopšte počeli da prete napadom, to Amerikanci i njihove dežurne apologete baš i ne pojašnjavaju, ali zato zdušno koriste svaku logističku pomoć koja im se ukazuje. Zlosrećna Srbija im, u to ime, dođe kao kec na jedanaest. Isto kao i u prethodnih petnaestak godina.

Da Amerikanci nisu na kraju ispali toliko „razboriti“ u pogledu Sirije, verovatno bismo stogodišnjicu Prvog svetskog rata obeležili novim globalnim sukobom, svakako smrtonosnijim od svih dosadašnjih, jer nam iskustvo Sarajevskog atentata pokazuje da ratovi neslućenih razmera lako mogu da izbiju čak i ako ih niko posebno ne priželjkuje – tako bi, otprilike, moglo da se prepriča omiljeno pravdanje, na koje, posredno, ukazuje i Strahan. Imajući u vidu zastrašujuću jednoobraznost glasila širom sveta, naročito po Zapadu, možda i nije čudo što su najuticajnija sredstva izveštavanja već mesecima maltene zatrpana upravo stogodišnjicom Prvog svetskog rata i „poukama“ koje je čovečanstvo iz njega izvuklo.

Pogrešno bi bilo, međutim, gužvu koja vlada oko te teme objašnjavati pukom potrebom zvaničnog Vašingtona da opravda svoj neslavni diplomatski poraz na Bliskom istoku. Prebiranje po razlozima izbijanja Prvog svetskog rata ipak je starije od američkog debakla u pogledu Sirije. Uostalom, knjiga Barbare Tuhman pojavila se mnogo ranije nego što je Srbija postala omiljena propagandna žrtva SAD i saveznika, još pre više od pola veka: pri čemu njen spis sam po sebi i nije sporan – kao što i Strahan kaže, čuvena istoričarka nije se u njemu mnogo bavila krivicom za izbijanje rata – već najpre podseća na to da su Amerikanci, poput Kenedija u ovom slučaju, odavno skloni tome da „maštovitim“ tumačenjima poznate istorije smišljeno pridaju preveliki značaj kako bi njime opravdali sopstvene poteze i odluke.

[restrictedarea]

I HITLER NA „RAZMATRANJU“ Prašina podignuta oko uzroka izbijanja Velikog rata na prvi pogled najviše koristi Nemačkoj, čija se krivica tom galamom zamagljuje i prikriva. I to ne samo krivica za Prvi već i za Drugi svetski rat, pošto je teza o tome kako „niko 1914. godine nije želeo veliki sukob“ redovno praćena onom o „nepravednom Versajskom miru“ kojim je Prvi svetski rat zaključen, a čije su surove odredbe odgovorne za kasnije nemačko nezadovoljstvo i rađanje osvetnički nastrojenog nacizma. U prevodu: da Gavrilo Princip nije ubio Franca Ferdinanda, nikada Hitler ne bi došao na vlast.

Ono što je krajnje nesvakidašnje jeste da ove teze mnogo glasnije pronose „intelektualci“ izvan Nemačke, nego oni u njoj. Naročito se to može odnositi na engleske istoričare, posebno levičare među njima. Skoro da ne prođe sedmica a da se u engleskoj štampi ne pojavi poneki „stručni članak“ o tome kako krivica za izbijanje Velikog rata mora da bude raspoređena ravnopravnije nego do sada, ili se pak predstavi kakva sveža „naučna“ knjiga koja „dokazuje“ da su Nemačka i Austro-Ugarska jednako bile žrtve kao i njihove protivnice Britanija, Francuska i Rusija (Srbija se iz ovakvih nabrajanja najčešće izostavlja).

Dalje od ostalih je u tom smislu otišao Tristram Hant, poslanik levičarske Laburističke stranke, u kojoj ga doživljavaju kao veliku nadu za budućnost. Postavljen za ministra obrazovanja vlade u senci, uobičajene opozicione organizacije u britanskoj politici, Hant je 4. januara autorskim tekstom u londonskom „Gardijenu“ oštro napao pravog ministra obrazovanja, konzervativca Majkla Gova, zbog toga što se ovaj neki dan ranije oštro usprotivio zamagljivanju nemačke krivice za izazivanje Prvog svetskog rata. Izuzimajući međustranačka prepucavanja, najbitniji deo Hantovog članka bio bi sledeći:

„Istoričar Kristofer Klark je nagovestio da Srbija zaslužuje značajno veći deo krivice za varnicu u junu 1914, dok američki naučnik Šon Mekmikin čak tvrdi da je rusko nastojanje da slomi Otomansku imperiju poslužilo posledicama Sarajevskog atentata kao fitilj.“

 

NEĆE DA SE IGRA Savremeni istoričari na koje se Hant poziva ovom prilikom, Kristofer Klark i Šon Mekmikin, zaista su u svojim nedavnim knjigama tvrdili to što im on i pripisuje. Pa i više od toga. Klark je delo pod naslovom „Mesečari: Kako je Evropa zaratila 1914.“ objavio još pre nepune dve godine, a u „Gardijenu“ je jula 2013. analizu knjige izneo Jan Pindar, pišući između ostalog i ovo:

„Ovaj nadmoćni prikaz uzroka Prvog svetskog rata počinje 1903, kada je tajanstvena teroristička mreža Crna ruka ubila Aleksandra Prvog od Srbije. Oni su nastavili dalje, priređujući ubistvo atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914, što je ishodovalo krvoprolićima na Somi, Verdunu i Galipolju. Obično je Nemačka bila okrivljavana za razvijanje ovog sukoba, ali Klark ne želi da se igra traženja krivca, već tvrdi da Nemci nisu bili usamljeni u svom paranoičnom imperijalizmu. Ubedljiviju i strahotniju stvarnost predstavlja činjenica da nijedna nacija nije odista želela da zapodene rat, ali je svaka mesečarila do njega. Klark briljantno stavlja ovaj nerazumni sukob u kontekst, pokazujući da je Evropa uoči 1914. bila izrazito nestabilna, rascepana po etničkim i nacionalističkim šavovima. On takođe nagoveštava da su evropske vrhuške, koje su se upinjale da dokažu svoju srčanost u borbi, patile od ‚krize muževnosti‘. Da li je zaista moguće da je rat počeo zato što su se najviši državnici i generali osećali ugroženo pred uzletom ranije skrajnutih ‚proleterskih i ne-belih‘ muškaraca?“

Što se tiče Mekmikina, njegovu knjigu „Jul 1914: Odbrojavanje do rata“ nahvalio je A. V. (Bil) Perdju, profesor istorije sa Univerziteta Nortambrija u Njukaslu, sledećim rečima:

„U ovom potankom podsećanju na događaje i odluke koje su obeležile put ka ratu, Šon Mekmikin pokazuje kako je, tokom naizgled mirnog letnjeg meseca, nešto što je moglo da se završi (u najgorem slučaju) samo još jednom krvavom balkanskom bitkom, dovelo do izbijanja najvećeg sukoba još od Napoleonovih ratova. Čitaoci se pozivaju da razmotre koja nacija, ako ijedna, snosi odgovornost. (…) Mekmikinova nova knjiga, međutim, iako ukazuje na pregršt traljavih i zbunjujućih diplomatskih i vojnih poteza, nastavlja ono što je započeo 2011. monografijom ‚Ruski koreni Prvog svetskog rata‘ i tvrdi da imperijalna Rusija snosi daleko veću odgovornost za izbijanje rata nego što su istoričari obično prepoznavali, prvenstveno zbog časa u kojem je izvršila mobilizaciju(…) Pitanje koja je nacija, ako ijedna, bila odgovorna za Prvi svetski rat ostaje otvoreno.“

 

NEPODNOŠLJIVA NEISKRENOST Pozivajući se na istoričare sa ovakvim stavovima, Hant je navukao na sebe gnev Borisa Džonsona, gradonačelnika Londona i jednog od najuticajnijih engleskih konzervativaca. Samo dva dana posle Hantovog teksta u „Gardijenu“, Džonson – inače školovan novinar – oglasio se svojim člankom u takođe tiražnom dnevnom listu „Telegraf“. Naslovljen „Nemačka je započela Veliki rat, ali levica nije sposobna da to i izgovori“, Džonsonov tekst je početkom januara bio široko prenošen i u srpskim sredstvima izveštavanja, što je, na nesreću, ujedno bio i jedini „odgovor“ srpske javnosti na besmislice Klarka, Mekmikina i Hanta:

„Jedan od razloga što sam konzervativac je taj što, u krajnjem slučaju, ne mogu da podnesem intelektualnu neiskrenost levice“, oštro je započeo Džonson i u istom tonu nastavio, podsećajući na to da je „tužna ali neporeciva činjenica da je Prvi svetski rat – sa svim svojim smrtonosnim strahotama – bio prevashodno posledica nemačkog ekspanzionizma i nasilništva“. Zamerajući Hantu na tome što „upire prstom na Srbe“ i „krivi Ruse, pa čak i Turke zato što nisu uspeli da očuvaju Otomansku imperiju u komadu“, Džonson podvlači da je Nemačka bila ta koja je „gurnula Austriju u rat sa Srbijom“ i da je Nemačka bila ta „koja je objavila rat Rusiji“.

Da li ove reči ukazuju na to da je Srbija dobila dragocenog saveznika u Borisu Džonsonu, a možda čak i u celoj konzervativnoj struji britanske politike čiji je Džonson istaknuti predstavnik? Teško, ako imamo u vidu iskustvo sa ranijim „savezništvima“ s Britancima, a naročito njihovu prevrtljivost tokom Drugog svetskog rata, koja je navela Džordža Orvela da napiše svoj čuveni roman „Hiljadu devetsto osamdeset četvrta“ (u cenzurisanom predgovoru koji je ugledao svetlost dana tek pre tri godine, Orvel je bio napisao da je zloglasno Ministarstvo istine i njihovo svirepo prekrajanje svima znane istorije osmislio po uzoru na držanje Londona prema Draži Mihailoviću: kada su odlučili da mu okrenu leđa, Britanci su uništili sve tragove dotadašnjeg pomaganja Mihailovića, iako su pre toga čak bili i snimali igrane filmove o njegovim ratnim podvizima – a Orvel je, kao dobrovoljac u ratnom Ministarstvu informisanja, bio uposlen upravo na tom zadatku).

 

LEGLO KONFORMISTA Uljuljkivanje Borisom Džonsonom i drugim protivnicima prekrajanja istorije lako bi moglo da se obije o glavu Srbiji. Džonson i njegovi saborci vode svoju bitku. U toj bici svakako zaslužuju nepodeljenu srpsku naklonost, ako ni zbog čega drugog, a ono barem zbog sjajno uočenog, nepodnošljivog i neljudskog licemerja evropske levice. To leglo konformista, čiji nagon za samoodržanjem nalaže da se po svaku cenu izbegavaju sukobi velikih sila, pa i ideološki, nastaviće da huška najmoćnije države sveta na male i nebranjene zemlje, među kojima Srbija zauzima „počasno“ mesto. Reč je o potpuno samosvojnom stremljenju ove lajave klike, koju niti je mogla niti morala da upreže Nemačka – uticaj Berlina se, na kraju krajeva, sigurno ne proteže do Londona i tamošnjih laburista! S obzirom na okruglu godišnjicu početka Prvog svetskog rata, treba očekivati nove i nove pokušaje evropskih levičara da krivicu za krvoproliće od pre jednog veka prerasporede onako kako im to odgovara, tj. onako kako sami prepoznaju potrebe svojih političkih zaštitnika iz Vašingtona, Londona, Brisela ili odaklegod već. U ime te borbe, svaka je pomoć dobrodošla, pa i engleskih konzervativaca.

Očekivati, međutim, da nam tuđini izvojuju pobedu u ratu za baštinu Prvog svetskog rata, bilo bi krajnje nepromišljeno. Ako nas je 20. vek išta učio (da li i naučio?!) to je da prepuštanje sopstvene sudbine drugima, a pogotovo zapadnjacima, obavezno ishoduje nacionalnim katastrofama u najrazličitijim vidovima. Pritom, ovde se ne radi o političkoj sudbini u najužem smislu, koju smo, nažalost, nastavili da poklanjamo zapadnim „prijateljima“. Ovde se radi o vrlo konkretnoj, naučnoj i istoriografskoj borbi za nasleđe plaćeno neprevaziđenom žrtvom podnetom između 1914. i 1918. godine. „Pečat“ će se u narednom broju posavetovati sa ovdašnjim stručnjacima o tome kako bi srpsko društvo moglo i moralo da odgovori na sveobuhvatne, sveprožimajuće, besramne pokušaje da se krivica za izbijanje Prvog svetskog rata – a samim tim i za nastajanje fašizma i nacizma – pripiše prvenstveno Srbiji i Rusiji.

Milo Lompar   –    Oprez, setimo se Čerčila

„Kao što činjenice ostaju istovetne, tako se pogled na njih neprestano menja: osvetljavanje zanemarenih vidova jedne činjenice i njeno uklapanje u sasvim izmenjeni značenjski poredak nisu samo spontani elementi razvijanja novih oblika saznanja, nego su bitno uslovljeni i promenjenim izgledom sveta“, kaže za „Pečat“ Milo Lompar, profesor Beogradskog univerziteta i autor knjige „Duh samoporicanja“, odgovarajući na pitanje da li britansku desnicu možemo doživeti kao prijateljsku samo zbog toga što je Boris Džonson u jednom tekstu izneo nekoliko zapostavljenih istina.

„Taj učinak vremena prirodno pripada humanističkim naukama. Činjenice ne mogu biti od značaja ako postoje bez interpretacija. U tom smislu je Niče rekao kako je činjenica glupa kao tele. Ali, to još ne znači da se činjenice mogu stubokom menjati u novim interpretacijama.“

„Tako drastične promene prevashodno su plod propagande. Dok se u temeljnim naučnim radovima – kada je reč o odgovornosti za Prvi svetski rat – stvari menjaju u različitim pravcima, ali uz poštovanje utvrđenih istina, poput one o nemačkoj odgovornosti za izbijanje rata, dotle se u javnoj svesti – kao odabranom području kulturne politike – pojavljuju spektakularne promene. One su vezane za aktuelne političke interese.“

„Premda u pojedinim slučajevima britanska desnica može – vođena svojim unutrašnjopolitičkim razlozima – da pokaže izvesno razumevanje za srpsku poziciju u aktuelnim optužbama za izbijanje Prvog svetskog rata, to ne znači da je to plod neke njene pozitivne doslednosti kada je reč o našem istorijskom ili kulturnom nasleđu. Uvek treba imati na umu kako je Čerčil – pozdravljajući puč od 27. marta 1941. godine – rekao da je Jugoslavija našla svoju dušu, da bi četiri godine potom, na začuđenu repliku Ficroja Meklina o tome kako prepuštaju Jugoslaviju komunistima, odgovorio protivpitanjem: `Da li ćete Vi posle rata živeti tamo?`“

Italijani su uvek u pravu

Đovani Đoliti, nekadašnji premijer Italije, obratio se italijanskom parlamentu petog decembra 1914. godine, dakle, dok je Prvi svetski rat već besneo Evropom i naročito Balkanom, govorom koji prenosimo u celini:

„Za vreme Balkanskog rata, 9. avgusta 1913, oko godinu dana pre nego što je sadašnji rat izbio, tokom mog odsustva iz Rima uvaženi kolega, gospodin San Đulijano poslao mi je sledeći telegram:

`Austrija je izvestila nas i Nemačku o svojim namerama da preduzme dejstvo protiv Srbije i takve radnje opisuje kao odbrambene, nadajući se da će tako stupiti na snagu casus foederis Tročlane alijanse, za koji ja, naprotiv, verujem da ne može da se primeni. Trudim se da isposlujem zajednički pokušaj sa Nemačkom kako bismo sprečili takvo dejstvo Austrije, ali će možda biti neophodno da jasno stavimo do znanja da takvo dejstvo, ako do njega dođe, ne posmatramo kao odbrambeno i da stoga ne smatramo da je casus foederis ispunjen. Molim vas, telegrafišite mi u Rim da li se slažete.“

Odgovorio sam:

‚Ako Austrija interveniše protiv Srbije, jasno je da casus foederis ne može da stupi na snagu. Taj korak bi preduzela ona sama, pošto nema ni govora o odbrani kad niko i ne razmišlja da je napadne. Potrebno je da saopštimo to Austriji na najzvaničniji mogući način i moramo da se nadamo da će Nemačka sa svoje strane da odbije Austriju od te najpogubnije pustolovine‘.

Taj pravac je zauzet, a naše tumačenje je podržano i prepoznato kao ispravno, pošto naše držanje nije ni na koji način uzburkalo naše odnose sa dve savezničke sile. Zato je Deklaracija o neutralnosti koju je usvojila sadašnja vlada po svim tačkama u skladu sa propisima italijanske politike, i u skladu sa tumačenjem Sporazuma o alijansi koji su države saveznice već usvojile. Želim da podsetim na ovo, zato što mislim da je potrebno pred očima cele Evrope predočiti da je Italija ostala do kraja posvećena svojim obavezama.“

[/restrictedarea]