Ratne igre na Pacifiku

Piše Vladanka Raković

Već usijana tenzija između Kine i Japana oko spornog arhipelaga poprimila je ovih dana šire dimenzije i jasno ocrtala odnose velikih sila i njihovih saveznika u pozicioniranju vojnih snaga na ovom delu Pacifika

Ubrzo nakon što je Japan saopštenje kineskog ministarstva odbrane (23. 11. 2013.) u vezi sa obavezom identifikacije letova iznad kineske „identifikacione zone“ (zona protivvazdušne odbrane) u Istočnom kineskom moru proglasio „nevalidnim“ i unilateralnim potezom Kine, pridružili su mu se i saveznici. O obavezu identifikacije prve su se oglušile Sjedinjene Američke Države. Dva nenaoružana američka bombardera B-52 poletela su sa američke vojne baze Andersen u Gaumu, nadletela dva od osam ostrva oko kojih se spore Japan i Kina, a koja su se našla u novoproglašenoj zoni kineske protivvazdušne odbrane, i vratila se u bazu. Pentagon je saopštio da je ovaj let deo prethodno planirane vojne vežbe obuke. Dva dana nakon toga, zonu su (takođe nenajavljeno) preleteli avioni Japana i Južne Koreje. Iz Tokija je saopšteno da su letovi bili rutinski, u cilju nadgledanja ovog dela Pacifika. Osim spornih ostrva, u novoproglašenu kinesku identifikacionu zonu spadaju i delovi teritorija na koje, osim Japana, pravo polažu Južna Koreja i Tajvan, a zona duboko zadire i u japansku zonu protivvazdušne odbrane, koju ne priznaju ni Kina ni Rusija.

Kina je pratila proces nadletanja američkih i japanskih letelica a potom poslala borbene avione da istraže ove letove, ali nije preduzela najavljene „odbrambene mere“. Proglašavanje zone protivvazdušne odbrane u Istočnom kineskom moru obrazložila je kao „opravdan i potpuno legitiman (…) potez jačanja kineske samoodbrane koji je u skladu sa međunarodnim pravom i kojim se ne cilja ni na jednu posebnu državu“. Ostale zainteresovane strane su obrazloženje doživele kao provokaciju. Pre svega SAD, koje su kineski potez nazvale pokušajem „destabilizacije regiona“ kojim Kina želi da promeni status quo, odnosno postojeću ravnotežu vojnih snaga u azijsko-pacifičkom regionu, u kojoj dominira upravo američka mornarica. Na provokaciju su uzvratile potezom koji je jasno poručio da se Amerika ne slaže sa kineskom odlukom. Već usijana tenzija između Kine i Japana oko spornog arhipelaga poprimila je šire dimenzije i jasno ocrtala odnose velikih sila i njihovih saveznika u pozicioniranju vojnih snaga na ovom delu Pacifika.

[restrictedarea]

GODINA ZAOŠTRAVANJA Sukob oko arhipelaga u Istočnom kineskom moru, koji čini pet ostrva i tri grebena, koji Kinezi nazivaju Djaoju, a Japanci Senkaku, a koji osim njih svojata i Tajvan, datira odavno. Spor se kontinuirano zaoštrava od septembra prošle godine, od kada je Japan, uprkos strogom protivljenju kineskih suseda, nacionalizovao, odnosno kupio ostrva koja su do tada bila u posedu jednog japanskog biznismena. Od tada Japan „trpi“ povremena patroliranja kineskih brodova oko ostrva. Naizgled beznačajna ostrva, koja zauzimaju svega sedam kvadratnih kilometara, imaju bitan geostrateški položaj za države koje na njih polažu pravo, kao i za njihove saveznike. Smatra se da su u blizini ostrva nalazišta nafte i gasa, što predstavlja dodatnu motivaciju za sve zainteresovane strane. Za Kinu, situacija je jasna – ovaj arhipelag odvajkada pripada kineskoj teritoriji. Od novijeg doba nalazi se pod administrativnom upravom Tajvana, koji za Kinu predstavlja (makar deklarativno) jednu od njenih provincija (claimed province). Nakon Drugog svetskog rata, Ugovorom iz San Franciska od 1951. godine, Tajvan, koji je od kraja Prvog kinesko-japanskog rata 1895. godine bio pod japanskom upravom, vraćen je Kini, a time su automatski vraćena i ostrva. Japan pak tvrdi da su ostrva legitimni deo japanske teritorije upravo od 1895. godine i da, za razliku od Tajvana, nisu bila „pokrivena“ Ugovorom iz San Franciska. Od kraja Drugog svetskog rata do 1971. godine ostrva su bila pod upravom SAD-a i potom su vraćena Japanu. Ulje na vatru oprečnim gledištima dodaje i istorijski animozitet između Kineza i Japanaca i nerešeni računi iz moderne istorije koji su nanovo eskalirali u ovom sporu. Kina posebno prebacuje Japanu nepotpuno priznavanje ratnih zločina počinjenih na kineskoj teritoriji za vreme invazije na Mandžuriju i Drugog kinesko-japanskog rata (posebno zločin poznat pod nazivom „masakr u Nanđingu“). Iako su obe države radile na ublažavanju negativnosti i na izgradnji boljih ekonomskih odnosa, primetna je rastuća netrpeljivost sa obe strane, koja je u najnovijem sukobu vidno eskalirala.

SAD su na neki način odavno prisutne u ovom sporu. Posebni ugovori o bezbednosti obavezuju američke snage da brane južnokoreansku i japansku teritoriju, u koju, po njihovom viđenju, spadaju i sporna ostrva. Direktno mešanje SAD-a u aktuelan kinesko-japanski sukob oko arhipelaga, koji je prerastao u utakmicu međusobnog (ne)priznavanja protivvazdušnih zona država koje izlaze na Istočno kinesko more (Južna Koreja je takođe najavila proširivanje svoje zone) nije iznenađujući. Od kraja Drugog svetskog rata do danas, SAD je postala dominantna vojna sila na ovom delu Pacifika, koja ima svoje vojne baze na Okinavi (sporna ostrva su upravo pod upravom okinavske prefekture) u Južnoj Koreji i na Guamu. Obamina administracija je kao prioritet najavila upravo snažnije okretanje Aziji, gde se osim starih partnera traže i novi. SAD namerava da zadrži superiorni status, a jedina država koja može da pomuti američku dominaciju u regionu je upravo Kina, koja je ovim potezom to jasno najavila. Kada se uzme u obzir ekonomsko, pa time i postepeno ali odlučno, političko i vojno uzdizanje Kine u svetsku silu, rivalstvo ove dve sile u regionu Pacifika je nešto što je moglo da se očekuje.

 HRABAR POTEZ NOVOG PREDSEDNIKA Kina već izvesno vreme radi na modernizaciji ratnog vazduhoplovstva i sistema vojne odbrane. U septembru prošle godine mornarica je obogaćena i prvim kineskim nosačem aviona „Lijaoning“, a najavljeno je jačanje ratne mornarice. Pojedini analitičari proglašenje zone protivvazdušne odbrane drže kao hrabar potez novog kineskog predsednika Si Ćinpinga za koga se smatra da vodi odlučniju spoljnu politiku od svog prethodnika. Politika Kine (kako spoljna tako i unutrašnja) međutim predstavlja plod timskog rada, nadovezivanja na rezultate i dugoročnog razmišljanja. Kinesko rukovodstvo je odlučilo da je vreme za ovakav potez, koji pre svega ima za cilj da ispita teren, oslušne reakcije i „utvrdi pazar“, a istovremeno i da nedvosmisleno ukaže na dugoročnu i opravdanu ambiciju Pekinga, na pojačanu prisutnost Kine u regionu Pacifika. Sasvim je izvesno da će se Peking oglušiti o zahtev Japana za povlačenje odluke o zoni protvvazdušne odbrane, ali zveckanje oružja i ozbiljniji sukobi sa susedima i njihovim saveznicima svakako nisu u planu. Kina je i dalje snažno fokusirana na razvoj i održanje ekonomskog rasta, koji je preduslov za ulaganja u dalju modernizaciju vojske. Za nesmetan ekonomski rast je, između ostalog, neophodna stabilna ekonomska saradnja sa susedima i sa njihovim velikim saveznikom – SAD-om. Japan, Južna Koreja i Tajvan su sa zemljama ASEAN-a, nakon SAD-a i EU, najveći trgovinski partneri Kine. Kao što je nedavno naglasio kineski predsednik, Kina nastavlja da se razvija po nasleđenom konceptu „mirnog razvoja“ , ali istovremeno ne odustaje od „legitimnih prava“ – od kojih su sporna ostrva jedna od mnogih. S druge strane, Kina je svesna da će se njena snaga u regionu Pacifika meriti i savezništvima, a u ovome aspektu nesrazmerno prednjači američko istočnoazijsko savezništvo. Zbog veličine i rastuće moći u svetskim poslovima, Kina predstavlja potencijalnu pretnju teritorijalno i populaciono nesrazmerno manjim susedima, koji će, kada je rebalansiranje velikih sila u pitanju, biti prinuđeni da zauzmu stranu.

Dve najveće sile u ovom delu sveta, Kina i SAD, iako na suprotnim pozicijama kada su u pitanju aktuelne nesuglasice, neizbežno su upućene jedna na drugu. Zbog jake ekonomske međuzavisnosti i unutrašnjih problema sa kojima su obe države trenutno suočene, neće se dozvoliti da dođe do eskalacije sukoba, niti će SAD dati „zeleno svetlo“ svojim partnerima za takav potez. Već dan pred najavljenu posetu američkog potpredsednika Džona Bajdena Aziji, došlo je do spuštanja lopte, i to sa američke strane, koja je, iako „duboko zabrinuta“, pozvala svoje avio-kompanije da Pekingu najave preletanje kineske novoproglašene zone protivvazdušne odbrane. Takvu preporuku od vlada su već dobile i australijske i singapurske avio-kompanije. Jedan od razloga bi mogao biti i strah od eventualnih slučajnih incidenata usled učestalih preletanja u Istočnom kineskom moru. Usledilo je saopštenje portparola kineskog ministarstva spoljnih poslova koji je izjavio da je Kina „komunicirala sa zemljama na koje je uticalo proglašenje kineske zone protivvazdušne odbrane, pozdravila američku preporuku kao „konstruktivan stav“ i upozorila Japan da otvori vrata pregovorima kako bi se sprečilo dalje pogoršanje kinesko-japanskih odnosa“.

Kako će se ostrvski spor razrešiti i kako će se u skorijoj budućnosti razvijati kinesko-japanski odnosi, zavisiće u velikoj meri i od dijaloga izmeću Kine i japanskog saveznika, SAD-a. Pretpostavlja se da će se i Kina i SAD truditi da pojačaju vojnu saradnju i prošire dijalog, koji će biti glavno oružje u nastavku bitke za pozicioniranje na Pacifiku. U tom smislu trenutne, verbalno-ratne igre u regionu Istočnog kineskog mora možda predstavljaju uvod u utakmicu nadmetanja i/ili saradnje koja će se odvijati između Kine i SAD-a, a koju već mnogi očekuju kao „utakmicu 21. veka.“

[/restrictedarea]