Dan koji će postati noćna mora

Piše Nikola Vrzić

Srbija će se pravno obavezati da sveobuhvatno normalizuje odnose sa Kosovom, i uz to zadužiti desetinama milijardi evra da bi sprovela sve postojeće i buduće direktive Evropske komisije, a da zauzvrat od Evropske unije nije dobila čak ni obećanje da će nas, kada sve to uradimo, sigurno primiti u članstvo u toj organizaciji

Dolazi nam, dakle, i taj dan. Istorijski dan, kako ga je slavodobitno opisao premijer Srbije Ivica Dačić, kada ćemo otpočeti pregovore o učlanjenju Srbije u Evropsku uniju. Sad, što se još tačno ne zna datum tog istorijskog dana početka pregovora, ni sva sadržina tih pregovora, ni njihova cena, ni trajanje, ni konačan ishod, to su samo sitnice kojima ne smemo da dozvolimo da pokvare slavlje zbog – kako takođe reče nadahnuti Dačić – „dana koji su čekale mnoge generacije“…

 

1 OD 100 Savet za opšte poslove, koga čine ministri spoljnih i evropskih poslova 28 članica EU, odlučio je u utorak 17. decembra da predloži Savetu Evropske unije, koji čine šefovi država i vlada 28 članica EU, da u petak 20. decembra odluči da pregovori o učlanjenju Srbije u EU zvanično otpočnu „u januaru 2014.“. Drugim rečima, da nam se ne zavrti u glavi od briselske birokratije, odluka o početku pregovora doneta je u utorak, a biće formalizovana u petak. Pregovore sa EU otpočećemo tokom januara, a tačan datum odrediće Grčka, koja od 1. januara 2014. od Litvanije preuzima šestomesečno predsedavanje Evropskom unijom. Grčka će, dakle, odlučiti kada će u januaru biti održana prva međuvladina konferencija kojom pregovori o učlanjenju formalno otpočinju, i to je taj čuveni datum koji smo toliko dugo čekali, za koji su nas 28. juna ove godine obmanjivali da smo ga već dobili, a zapravo smo ga dobili tek sada iako još ne znamo koji je to tačno datum. Štefan File, EU komesar za proširenje, na svom Tviter nalogu napisao je da bi to mogao da bude 21. januar, ali nije to sad ni toliko bitno. Ne samo zato što je zaista svejedno da li će to biti 1, ili 21, ili 31. januara.

Ponajpre, ovaj je datum važan samo utoliko što je prvi u nizu jednako važnih datuma, to jest momenata u kojima će EU i njene članice moći da blokiraju proces srpskog pristupanja Evropskoj uniji. A tih će datuma, ako smo ih dobro pobrojali, biti još tačno 100. 35 pojedinačnih odluka o otvaranju svakog od 35 pregovaračkih poglavlja. Plus 35 odluka o privremenom zatvaranju svakog od tih poglavlja. Plus odluka Saveta EU o potpisivanju Ugovora o pristupanju Srbije EU. Plus odluka Evropskog parlamenta o ratifikaciji tog ugovora. Plus 28 odluka nacionalnih parlamenata o ratifikaciji ugovora, i eto nama 100 novih, predstojećih ključnih datuma i trenutaka u kojima će moći da bude zaustavljen naš put u Evropsku uniju, pa sami procenite koliko je istine izgovorio Ivica Dačić kada je rekao da „Srbija ide u Evropu i siguran sam da više nema zaustavljanja“. Ako pak mislite da nas neće zaustavljati, upućujemo na primere Turske ili svojevremeno Hrvatske. Turska je, tek ilustracije radi, pregovore otvorila 3. oktobra 2005; od 2006. do 2009. EU je odlučila da zamrzne pregovore o 17 (od ukupno 35) pregovaračkih poglavlja, a do sada je doneta odluka o odmrzavanju samo jednog od njih. Od ostalih, nezamrznutih 18 pak privremeno je zatvoreno samo jedno (1) poglavlje.

Ali čak ni ova predstojeća, beskrajna mogućnost ucenjivanja Srbije, koju će imati baš svaka od 28 članica Evropske unije, nije najgore što će nas snaći posle istorijskog januarskog datuma.

 

[restrictedarea]

Cena Okvira Savet za opšte poslove, naime, usvojio je, a Savet EU će ga u petak potvrditi, i Opšti stav EU o pregovorima sa Srbijom, uključujući tu i Pregovarački okvir koji precizira kako će se pregovarati o 35 poglavlja u okviru kojih ćemo imati da usvojimo, i primenimo, sve pravne tekovine EU.

Ali nećemo u okviru Pregovaračkog okvira pregovarati samo o pravnim tekovinama EU, nego ćemo i našu tužnu kosovsku priču doterati do samog kraja.

Tako da nije pitanje šta će nam pristupanje Evropskoj uniji doneti, već šta će nam odneti. I pritom ne mislimo samo na Kosovo; usvajanje, i primena pravnih tekovina EU neće Srbiju načiniti uređenijom, nego siromašnijom zemljom. Ali idemo redom, od Kosova i Metohije, jer nas duša ipak boli više nego novčanik.

Kao što su svi razumni i slutili, pitanje postepenog priznavanja nezavisnosti Kosova u Pregovaračkom je okviru dobilo ključni značaj. Ono će, prema izveštajima, biti „pre svega vezano za Poglavlje 35 pregovora o članstvu“, što znači i da će ga biti i u nekim drugim poglavljima, ali najvažnije je to što će na kraju procesa normalizacije – enigmatični termin čije značenje međunarodnom pravu nije poznato – morati da bude potpisan i pravno obavezujući sporazum Srbije i Kosova, po kome će Srbija morati da se obaveže na „sveobuhvatnu normalizaciju odnosa sa Kosovom“. A premijer Dačić, koji sad tvrdi da u formulaciji „pravno obavezujući dokument“ ne vidi i obavezu Srbije da prizna nezavisnost Kosova, govori istinu samo pod uslovom da Kosovo u Ujedinjenim nacijama i Sporazum o dobrosusedskim odnosima s Kosovom (kakav su zatražili Nemci kao sedmu od onih svojih 7 tačaka, koju su sada uspešno i ugradili u Pregovarački okvir) ne znače da smo priznali nezavisnost Kosova. S tim što bi i takvo rešenje – koje neodoljivo podseća na sporazum Istočne i Zapadne Nemačke – moglo da bude samo privremeno, to jest, možda se na kraju našeg evropskog puta susretnemo i sa ultimatumom da i formalno priznamo nezavisnost Kosova. Formulacija „sveobuhvatna normalizacija odnosa“ nesumnjivo obuhvata i formalno priznanje nezavisnosti, ništa do toga zapravo se i ne može nazvati sveobuhvatnim; i sam Dačić takvu mogućnost ne odbacuje – „Da li to neka država pojedinačno misli? Verovatno.“ – a kada u obzir uzmemo i američku depešu 10BRUSSELS85, u kojoj se navodi da je „Francuska rekla da ‘međunemački’ model može da bude samo privremeno rešenje, i da moramo jasno da stavimo do znanja Srbiji da neće moći da uđe u EU bez priznavanja Kosova. Velika Britanija je ukazala da je od ključne važnosti da se to ugradi kao uslov u ranoj fazi procesa ulaska u EU“, naša budućnost postaje i sasvim predvidljiva… A što se premijera Dačića i njegovih tvrdnji tiče, pa, ostaje nam samo da nagađamo da li je on nesposoban i nekompetentan zato što ne vidi ono što nam se sprema pred očima, ili nas pak obmanjuje kada nas ubeđuje da to ne vidi.

A sad o spomenutih novčanicima. Do njih, i njihove ruke u našim džepovima, stižemo preko pravnih tekovina Evropske unije i usklađivanja naših propisa sa njihovima. Da, zvuči lepo – zato je uostalom i formulisano da bi nam lepo i uverljivo zazvučalo – ono uobičajeno obrazloženje po kome će nas proces pristupanja Evropskoj uniji urediti kao društvo i državu… Nego, nešto nismo uspeli da primetimo – greška je naša, možda, i naše neobaveštenosti – da nam je iko saopštio koliko će to da nas košta. A pitanje je zaista jednostavno i sasvim u duhu ovog vremena, evropske vrednosti čistih računa i logike surovog tržišta: koliko ćemo mi da platimo to usklađivanje sa Evropskom unijom, kroz svih 35 poglavlja pregovaračkog procesa? Pa da možemo da procenimo da li od toga imamo veću štetu, ili korist; da vidimo krećemo li u uređivanje, ili pak u dalje uneređivanje ove zemlje.

Pri čemu su neke od početnih brojki već poznate. Preko 500 miliona evra gubitka samo od ukidanja carina na proizvode iz Evropske unije, što je gubitak koji će se u daljem procesu evrointegracija samo uvećavati. A koliko je tek zaposlenih postalo nezaposleno u firmama koje ne mogu da izdrže otvorenu, tržišnu utakmicu bez zaštite carinama i ostalim državnim intervencijama koje po nalogu EU moramo da ukinemo? Ko ih broji…

No nisu sve cifre baš ovako apstraktne. Naprotiv, mere se u desetinama milijardi evra.

Cifre je, neoprezno ali imao je sreću pa njegove reči nisu dobile pažnju kakvu zavređuju, otkrio niko drugi do ministar bez portfelja zadužen za evropske integracije, Branko Ružić. U razgovoru za Međunarodni radio „Srbija“ on je rekao da u nastavku EU integracija, kad pregovori počnu, „Srbija mora da izdvoji 10,6 milijardi evra samo na pitanja zaštite životne sredine“, a da „pomoć iz evropskih fondova može da dosegne nivo do 25 odsto ukupnih sredstava, a sve ostalo će ići na teret građana, iz našeg budžeta“.

Reč je, da pojasnimo, o prilagođavanjima koja se odnose samo na 27. pregovaračko poglavlje („Zaštita životne sredine“) kako je izračunato u studiji koju je izradilo nadležno Ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine. A gde je cena prilagođavanja oko ostalih 34 poglavlja? Zbirnu cifru – ovo je „verovali ili ne“ – nadležni za evropske integracije, u nadležnoj kancelariji i nadležnom ministarstvu, uopšte nemaju. No, sve i ako poverujemo da je to poglavlje 27 jedno od najskupljih, doći ćemo do cifre koja se meri desetinama milijardi evra! Toliko će, nekoliko desetina milijardi evra, Srbiju, njen budžet i građane, sve nas dakle, u parama koje ćemo morati da pozajmimo, koštati put ka Evropskoj uniji čijem se otpočinjanju Ivica Dačić sad toliko raduje.

Preterujemo? Pa, osvrnimo se na uporedne podatke o istočnoevropskim članicama EU koje je sakupio Dejan Mirović. Spoljni dug Slovačke se, tako, tokom pristupnih prilagođavanja u koje smo i mi zagazili uvećao sa 10,6 milijardi dolara (1999. godine, uoči početka pretprestupnih pregovora) do čak 72,9 milijardi dolara 2011. godine. Estonija je na početku svog procesa evrointegracija (1991.) imala nerealno nizak spoljni dug – svega 650 miliona dolara – ali je do prijema u EU, to jest do 2003, on dosegao 5,8 milijardi; godinu dana kasnije, kada su u EU primljeni, dugovali su oko 8 milijardi dolara. Da li im je posle toga, posle prijema u ono carstvo izobilja i blagostanja, krenulo nabolje? Kako da ne. Do decembra 2012. postali su samo još dužniji – ukupno 26 milijardi dolara, pri čemu Estonija ima svega 1,3 miliona stanovnika… Poljska? Kada su stupili u EU integracije dugovali su 48 milijardi dolara, a na kraju tog procesa – 76. Da bi im do 2012. dug narastao – ovo nije greška – na 310 milijardi dolara. Mađarska je krenula ka EU sa dugom od 22 milijarde, u EU ušla s dugom od 76 milijardi, a 2012. je dugovala 170 milijardi dolara. Rumunija je krenula sa 4, u EU ušla sa 42, a 2011. dugovala 127 milijardi dolara, Bugarska sa 10,4 na 46,8 (2011. godine)… Ili pak najsvežiji, primer Hrvatske: od potpisivanja SSP-a 2001. do zaključenja Ugovora o pristupanju 2011. dug im je sa 11 porastao na 66 milijardi dolara…

Rečju, svi su oni, zbog svoje evropske sadašnjosti, prodali budućnost svoje dece.

A što se nas tiče, ova je cena još i uvećana za Kosovo i Metohiju, ako ono uopšte i može da ima ikakvu cenu.

Ali ova mučna priča tu se ne završava. Krije Pregovarački okvir, naime, još jednu sitnu začkoljicu. U njemu se, naime, navodi da su „po svojoj prirodi, pregovori otvoreni proces (open-ended process) čiji se ishod ne može unapred garantovati“. Ovakva rečenica, inače, proističe iz četvrtog od kriterijuma iz Kopenhagena za prijem novih članica, onog koji se najčešće prećutkuje iako i te kako postoji, a kaže da će o eventualnom prijemu nove članice odlučivati i „apsorpcioni kapacitet Evropske unije“. Šta će to značiti u praksi? Značiće da možemo i da formalno priznamo nezavisnost Kosova – jer se to od nas traži, videli smo, pre zaključenja Ugovora o pristupanju – i da se zadužimo desetinama milijardi evra da bismo uradili ono što EU od nas traži kroz ostala 34 poglavlja, a da nas u EU ipak ne prime. I onda će nam đavo biti kriv kada shvatimo da smo im sve, dali za ništa. Ali unapred smo znali da to može da nam se desi, samo nismo hteli da čitamo ono što lepo piše.

Tako da bi „dan koji su čekale generacije“ lako mogao da se pretvori u dan zbog koga će gorko žaliti generacije koje za nama dolaze. Alal nam vera, jer smo im dozvolili da nam takav dan osvane.

[/restrictedarea]