U službi idiotskog rata

Otvoren 54. Oktobarski salon

Piše Dejan Đorić

Menjale su se njegove koncepcije, selektori i izlagački prostori – od Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“, Muzeja „25. maj“, do vojnih objekata, zgrade Geozavoda i sadašnje robne kuće Kluz u Masarikovoj ulici, ali je Oktobarski salon cinično neprestano usmeravan protiv šire publike

Najluđi umetnički projekti Adolfa Hitlera i Josifa Visarionoviča Staljina uzori su božanskog smisla u odnosu na očaj, depresivnost i ludilo demokratske nekulture. Pojedini geniji antimodernizma, kao Leon Bloa, do te mere su prezirali moderni svet da su radije puštali da im deca umru od gladi, nego da se uključe u njegove institucije. U poplavi današnjeg besmisla normalnom čoveku ostaje samo da se povuče u unutrašnju emigraciju i spas potraži u drugačijim kulturnim modelima od zvaničnih.

OTUĐENA SMOTRA Jedna od neprijatnosti koja redovno zadesi Beograd jeste Oktobarski salon, ove godine 54. po redu. Menjale su se njegove koncepcije, selektori i izlagački prostori – od Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“, Muzeja „25. maj“, do vojnih objekata, zgrade Geozavoda i sadašnje Robne kuće Kluz u Masarikovoj ulici, ali je Salon cinično neprestano usmeravan protiv šire publike, mentalnim terorizmom pogodujući samo malobrojnim fanaticima. Otuđeni Salon nije uspeo da promeni ni prethodni ministar kulture Bratislav Petković, jedini voljan da menja stvari, pa je i ovaj put Ministarstvo pomoglo antiumetničku instituciju. Smenjuju se vladajuće garniture, deklarativno drugačije, ali za Salon ostaje sve isto, kao da političari, u svojoj jalovosti, ne znaju ništa drugo, osim da nastave ono što su prethodnici silom i mržnjom započeli. Za srpsku likovnu scenu stanje je nepromenjeno, nebitno je ko vlada, ona propada u kandžama istih onih individua koje su je u prethodnih trinaest godina srozale na najniži nivo.

[restrictedarea]

Odlazak na Oktobarski salon odavno je vid kontrainicijacije, gubljenja vremena i živaca. Bolje ga je zvati „Salun“ jer predstavlja vašarište, možda i razbojište, svakako kafanski vid razumevanja umetnosti, koncepcijski otvoren prema svačemu. U vreme kada je likovna scena na izdisaju, kada se radovi sa izložbi ne otkupljuju, galerije se zatvaraju a umetnici ne dobijaju nikakvu pomoć, jednom godišnje se na najsumnjivije „umetničke“ radove baci silan novac, od koga bi moglo da živi i stvara stotine naših umetnika. Ovakav kakav je, Oktobarski salon odavno je trebalo zatvoriti a pogodnost neke buduće, još veće krize biće konačno gašenje ove antilikovne smotre. Šta će Beogradu i Srbiji izložba trećerazrednih i potpuno nepoznatih mladih inostranih umetnika kada najveći deo domaćih nigde ne može da izloži svoje radove ili nema za to sredstava? S kojim pravom je beogradskoj publici oteta najvažnija izložba domaćeg stvaralaštva i predata u ruke kustosima, selektorima i umetnicima koji sa našom scenom nemaju nikave veze? Ukoliko evropski i svetski stvaraoci žele ovde da izlažu, neka to finansiraju njihove države, a ne temeljno ojađena Srbija. Sve u vezi sa Salonom više liči na prepotentno iživljavanje koje omogućuje novac otet od poreskih obveznika nego na ključnu izložbu.

ODMICANJE OD DNA Istini za volju, treba reći da je ovogodišnji Salon nešto bolji, raznovrsniji i življi od prethodnog, kojega je ozloglašeni selektor Branislav Dimitrijević doveo do samog estetskog dna. Kustoski rad ovog istoričara umetnosti bio je najpogubniji u celoj dosadašnjoj istoriji srpske umetnosti. Na ovom Salonu nećemo videti formalno i artističko đubre koje je Dimitrijević predstavio na prošlom, manje je haotičan i zatrpan koještarijama, ali ipak ne odoleva besmislu i proizvoljnosti. Pitamo se zašto uopšte umetnici sa Salona to što rade ne zadrže za sebe, neka se time bave u kućnoj varijanti, jer mnogi radovi nisu dostojni izlaganja. Uočićemo dela koja više pripadaju fotografskim izložbama, eksperimente iz domena filmske i kompjuterske animacije, instalacije bliske tzv. „đubrišnoj umetnosti“, motocikle pravljene kod kuće, kulinarske recepte i očajničke pozive na što više seksa. U čudu, ne pitamo se više da li je i to umetnost, već da li ima bilo kakve drugačije umetnosti? Ako već Oktobarski salon ne može (a zašto ne bi mogao?) da se vrati na nekadašnje, statutom propisane propozicije, koje se odnose na izbor najboljeg u srpskoj umetnosti, onda bi demokratski trebalo dati reč i nekim drugim selektorima koji misle da srpski umetnici mogu da stvaraju savremenu, nimalo zaostalu, ali drugačiju umetnost od zvanične. Nije, međutim, u pitanju demokratija, već totalitarizam. Mnogi ovakve izložbe vrednuju kao vid avangardističkog fašizma i kao terorističku isključivost. Ovom Salonu nedostaje jedino Raša Todosijević, stari miljenik evropskih kustosa, sa svojim ogromnim kukastim krstovima, simbolima zločina za koje su, a ko bi drugi, naravno, krivi Srbi. Propuštanje mogućnosti da se baci otvorena politička i moralna krivica na žrtvu, nepostojanje otvorene satanizacije na ovom Salonu, za koju su zaduženi amateri poput Todosijevića, sa stanovišta njegovih organizatora ozbiljan je propust. Umesto senilnog Todosijevića, koji trideset godina ništa novo nije stvorio i koji je odan, u osnovi smetlarskoj estetici jer je, u stvaralačkom smislu, nesposoban da bilo šta drugo uradi osim karikature, na ovoj smotri mogu se videti slike Jelene Sokić iz Splita, verovatno najbolji radovi na izložbi, ali i one u službi aktuelnog idiotskog feminističkog rata protiv ostatka sveta. Beznadežno politizovan, bez ijednog poznatijeg umetnika iz zemlje i sveta, sa postavkama koje čine kugle i laseri iz diskoteka, Salon se nije udaljio od sumnjivih ideja i još sumnjivijih ostvarenja. I dalje posetilac može za hidrante i vatrogasnu opremu iz ove zgrade da pomisli da su deo postavke, a za toalet, sa elegatnim natpisima „dame“ i „gospoda“, na engleskom, da je jedna od izložbenih prostorija, jer je slogan ovog Salona – „Niko ne pripada tu više nego ti“.

[/restrictedarea]