Partneri, jednaki i jednakiji

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović-Mekina

Nedavna zajednička sednica srpske i slovenačke vlade ukazala je na bolan disparitet u srpsko-slovenačkim odnosima

Prilikom nedavne posete slovenačke premijerke Alenke Bratušek Beogradu, slovenački mediji su na naslovnicama notirali da je predsednica vlade u Srbiji „prvo posetila Slovence“, a tek potom je uputila javni poziv investitorima iz Srbije da ulože novac u Sloveniju. Pare bi Sloveniji baš dobro došle. Kopernikanski obrt! Pre samo nekoliko godina su isti mediji iz ljubljanske metropole složno trubili prilikom svakog pokušaja neke srpske firme da kupi išta u Sloveniji, uz podgrevanje uobičajene frazeologije na račun „Srba koljača“, prljavog novca sa Balkana, krvavih Miloševićevih tajkuna… Tada „srpski novac“ nije bio dobar čak ni za ulazak u vlasništvo „Ljubljanske mlekare“, a kamoli „Merkatora“, iako je „najbolji komšija“ već uveliko raširio  mreže širom Srbije. Šta se sad promenilo? Za neobaveštene – Bratuškova je svratila u Srbiju usred koprcanja da izbegne bankrot države i dolazak „tri jahača apokalipse“ (briselske Trojke) koji bi i Sloveniji (po receptu Grčke i Kipra) uveli neku vrstu „prinudne uprave“, a da je vrag odneo šalu potvrđuje i činjenica da „Merkator“ ide u ruke (tek malo manje omraženim) hrvatskim tajkunima po ceni kudikamo nižoj od one koju je svojevremeno bio spreman da plati „tajkun Srbin“.

 

ZRNCA I INVESTICIJE Kao što je prebrojavanje krvnih zrnaca važno za sklapanje poslova, tako je vrhu slovenačke vlasti to važno i kada se nađe van matice. Već se zna, od ere večitog ministra spoljnog (Dimitrija Rupela) naovamo, da je prva stvar koju slovenački državnici čine čim iskorače iz domovine –  sastanu se sa predstavnicima svoje dijaspore. Predstavnici srpske vlasti, bar što se Slovenije tiče, demonstriraju obrnutu praksu. Pa kada je predsednik vlade Srbije novembra 2012. posetio Sloveniju, on nije prvo obišao Srbe koji žive u Sloveniji iako predstavljaju najbrojniju, mada nepriznatu „nacionalnu manjinu“ sa ponižavajućim statusom „dođoša“ i „gastarbajtera“, svedenih na uvredljiv naziv „čefuri“. Naprotiv, Dačić je po dolasku u Ljubljanu otišao u „Hermes Softlab“, najveću srpsku investiciju u Sloveniji i tamo je naglasio da mu je „posebno zadovoljstvo što je jedan Srbin kupio firmu u Sloveniji koja se bavi visokom tehnologijom“ jer „to pokazuje da i mi na Balkanu imamo svoje vrednosti i prednosti u odnosu na neke druge“.

Što se tiče pitanja čefurizovane srpske manjine, samo je list „Demokratija“ (glasilo Janšine stranke) preneo Dačićevu opasku da je „Srbija zainteresovana za položaj Srba koji žive u Sloveniji“ te da Srbija pozdravlja odluke slovenačke vlade „koje se odnose na rešavanje njihovih pitanja“. Odluke? Koje odluke?

[restrictedarea]

Nema ih, a to je i bio razlog što su predstavnici nepriznate srpske manjine poslednje subote avgusta protestovali u prestonici sa zahtevom da se autohtonoj manjini – prizna status manjine. Bezuspešno – ignoriše ih i vlada Alenke Bratušek, kao i njeni prethodnici i s leva i s desna.

Pored toga, zvanični podaci Banke Slovenije pokazuju da je među svim državama Srbija druga (a do 2008. je bila prva!) po investicijama iz Slovenije. Investicija je do kraja prošle godine bilo oko 1.331 milijarda evra, odnosno 24 odsto svih stranih investicija u Srbiji. U Srbiji posluje 1.300 slovenačkih preduzeća koja zapošljavaju 35.000 ljudi. U suprotnom smeru, međutim, „saradnja“ nije išla nikako. Tok kapitala iz Srbije u Sloveniju ojačao je tek poslednjih godina, ali uprkos tome, nivo investicija je „težak“ svega 84,8 milona evra. Disparitet naprosto bode oči. Najveće i najpoznatije investicije iz Srbije u Sloveniji su bile i ostale dve – kupovina fabrike „Fruktal“ i pogona „Hermes Softlab“. Jesu od 2008. godine ulaganja iz Srbije narasla četiri puta, ali su još uvek šestnaest puta manja od slovenačkih investicija (i profita) u Srbiji.

Ukratko, trgovinski bilans je porazan po Srbiju – robna razmena  jeste prestigla milijardu evra, ali i tu slovenačka privreda izvozi dva puta više u Srbiju nego što iz nje uveze. Poređenja radi, prošle godine je slovenačka privreda izvezla u Srbiju robu vrednu 654 miliona evra, a iz Srbije je put Slovenije otišla roba u vrednosti 363 miliona evra… Uprkos poraznoj sveukupnoj slici koju je, da je hteo, mogao da sagleda i predsednik srpske vlade tokom boravka u Sloveniji – bar po pitanju prava koja ne uživaju njegovi sunarodnici, i on je, poput ostalih srpskih zvaničnika u prvi plan lansirao potencijalne investicije iz Srbije, u skladu sa maksimom da je Srbiji privreda „na prvom mestu“. Za razliku od njega, slovenačka premijerka je, zahvaljujući privilegovanim slovenačkim investicijama u Srbiji, mogla sebi da priušti luksuz da svoje vreme i pažnju tokom dvodnevnog boravka u Beogradu pokloni malobrojnoj slovenačkoj manjini u Srbiji.

No, predstavnici slovenačkih vlasti na sličan način postupaju prilikom poseta i drugim državama u kojima ima Slovenaca. Tako domaćinima daju jasan signal da je postupanje domicilne države prema slovenačkoj manjini veoma važno pitanje za Sloveniju, kao državu. Bratuškova je to demonstrirala i u Beogradu. To je poruka koju, na žalost, svesno odbacuje srpska strana kad treba da se zauzme za prava svoje dijaspore, na primer u Sloveniji.

 

DEBALANS ODNOSA U tome treba tražiti prave razloge zašto slovenačko-srpski odnosi i dalje boluju od gadnog debalansa. Prva „zajednička slovenačko-srpska sednica vlada“ u Beogradu, na kojoj su, pored Bratuškove, učestvovala i četvorica slovenačkih ministara, jeste korak u dobrom pravcu, ali zajedničko većanje članova dve vlade nema nikakav uticaj na promenu lošeg stanja na „terenu“ kako za slovenačke Srbe, tako i za Srbiju. Da je Bratuškova iskreno mislila ono što je izgovorila na zajedničkoj sednici dve vlade (da je „Srbija značajan partner Slovenije, a Slovenija značajan partner Srbije“) onda ni pitanje srpske manjine u Sloveniji ne bi i dalje bilo gurnuto pod tepih, a slovenački sudovi ne bi uporno vodili postupke protiv nekadašnjih oficira JNA za ratne zločine iz 1991. godine, kao što je to slučaj sa nedavno osuđenim Berislavom Popovim, građaninom Srbije.

Ispada da zajednička sednica dve vlade nije mogla da se izvede pre bar jedne osude nekog oficira nekadašnje JNA. A kad je do te „istorijske sednice“ konačno došlo, izgleda da niko od aktera, pa ni verni izveštači, nisu uočili da se srpski premijer „uspešno dogovarao o privrednoj saradnji“ sa predstavnicom države, koja je na ivici bankrota i u kojoj je upravo objavljeno da Slovenija ima novca za funkcionisanje države još samo do februara i da će morati da traži finansijsku pomoć EU, poput Grčke i Kipra. Slovenija je, uz to, jedina država zone evra kojoj Evropska komisija predviđa „negativan porast“ bruto društvenog proizvoda u 2014. godini.

Problem, dakako, nije u Sloveniji, nego u Srbiji. U Srbiji, koja ne sme da se bori za prava svoje manjine onako kako to rade druge samostalne i suverene države. Tu je na delu i kršenje principa reciprociteta među suverenim zemljama. Među zaista ravnopravnim državama, koje se međusobno uvažavaju, poštovanje se ne iskazuje praznim frazama, kako je to u Beogradu uradila slovenačka premijerka, već se dokazuje delima. Opisane „visoke državničke posete“, poput nedavne Dačićeve posete Sloveniji i dolaska Bratuškove u Srbiju – nisu dokaz sve „boljih odnosa“, kako bi da prikažu podanička glasila. Naprotiv, ponašanje oba premijera razotkriva jedva prikrivene, nedopustive odnose duboke neravnopravnosti.

Prevarom izbačena nastava srpskog

Kada su krajem avgusta predstavnici srpske manjine demonstrirali u Ljubljani ispred slovenačkih institucija, tražili su da im Slovenija prizna status kakav u Srbiji uživaju pripadnici slovenačke manjine. Za razliku od „staroaustrijanaca“ (pripadnika nemačke manjine, uglavnom proteranih posle Drugog svetskog rata) koje štiti poseban „kulturni sporazum“ potpisan između zvanične Ljubljane i Beča, Srbi koji žive u Sloveniji nemaju nikakva prava iako srpska zajednica, prema popisu iz 2002, čini 1,98 odsto ukupne populacije i predstavlja najbrojniju etničku grupu.

Bizarnost situacije ilustruje podatak da je slovenačko Ministarstvo prosvete pre šest godina omogućilo mališanima da u osnovnoj školi kao izborni predmet odaberu i uče, između ostalih, hrvatski i albanski jezik. Ne i srpski jezik. Jedino je srpski jezik lukavo „zaobiđen“ i tako izbačen iz sistema osnovnog školstva, još u vreme prve Janšine vlade (2004-2008) i to u dva koraka. Prvo je ponuda za učenje srpskog jezika kobajagi okačena na sajt slovenačkog ministarstva prosvete, a onda se „zaboravilo“ na drugi korak: izostalo je konkretno obaveštenje direktorima škola da deci i roditeljima ponude učenje i srpskog jezika kao jednog od obavezna tri izborna predmeta (o trošku slovenačkog budžeta) u poslednjoj trijadi osnovnog obrazovanja. A pošto nije bilo „ponude“, nije bilo ni prijavljenih, pa je tako veštački proizveden „izostanak interesovanja“, što je navelo slovenačko ministarstvo prosvete da zaključi kako „za učenje srpskog jezika nema zainteresovanih“.

Nepoznato je da li zvanična Srbija, čiji ministri sede na zajedničkim sednicama sa ministrima slovenačke vlade, pozdravlja i takve odluke kolega „koje se odnose na rešavanje pitanja Srba u Sloveniji“, kako je nedavno olako izjavio predsednik naše vlade?

[/restrictedarea] sročnый zaйm zaйm na kartu sberbanka sročnomoneza zaйm ličnый kabinetzaйm na kivi košelek kruglosutočno