Globalni rat za resurse

za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Koji su interesi u pozadini američkog napada na Siriju, kakve veze to ima sa ratovima u Afganistanu i Iraku, a kakve sa planiranim udarom na Iran, i koji su u tome svemu interesi Rusije i Kine?

Sirijska kriza, posle dve godine zagrevanja i „omekšavanja“ predsednika Bašara al Asada, njegove vojske i državnog aparata, ulazi u odlučujuću fazu. Kucnuo je poslednji čas za otvorenu intervenciju, tačnije za agresiju na još jednu (i dalje) suverenu zemlju. Ovoga puta, pod izgovorom da je vlast u Damasku „upotrebila hemijsko oružje protiv sopstvenog naroda“, kako se izrazio američki predsednik Barak Obama u svom govoru pred Belom kućom. Sirija, i ceo svet sa njom, približila se „tački sa koje nema povratka“, kako su to slavodobitno izjavili lideri naoružane opozicije. I time samo potvrdili sumnje ruskog predsednika Vladimira Putina da je masovni napad hemijskim oružjem 21. avgusta u predgrađu Damaska bio provokacija sa ciljem da se izazove direktno uplitanje SAD-a na strani pobunjenika.

„Uveren sam da je to samo provokacija onih koji žele da uvuku druge zemlje i da se domognu podrške moćnih učesnika međunarodnih aktivnosti, pre svega SAD-a. Zdrav razum nam govori da su vladine snage napredovale, u nekim regionima opkolile ustanike. U takvoj situaciji davati adute onima koji stalno pozivaju na spoljnu vojnu intervenciju, bila bi glupost neopevana“, objasnio je Putin, podsećajući da se napad hemijskim oružjem, u kojem su otrovane stotine civila, dogodio na sam dan dolaska istražitelja Ujedinjenih nacija. Osim toga, dodao je ruski lider, sirijska vlada se ranije u više navrata obraćala međunarodnoj zajednici sa zahtevom da se ispita korišćenje hemijskog oružja od strane pobunjenika, ali na to niko nije obraćao pažnju.

UZROCI I INTERESI U svemu tome, ostaje i dalje prisutno osnovno pitanje, koje se uporno zamagljuje žestokom propagandom o „humanitarnoj intervenciji“: zašto se Sirija našla na udaru Amerike? A takođe i ostala pitanja koja proističu iz ovog prvog. Zašto se ne štede ni napori, ni novac da se svrgne Bašar Asad, otvoreni saveznik Moskve i Teherana? Koji su realni interesi u pozadini ovako krvavog sukoba u trusnom području Bliskog istoka? Kakve bi promene Asadov pad doneo na geostrateškoj mapi ovog regiona, a kakve bi imala njegova eventualna pobeda i ostanak na vlasti? Da li sve to ima, i kakve, veze sa prethodnim ratovima u Afganistanu i Iraku, kao i sa nedavnim arapskim revolucijama, a kakve sa planiranim udarom na mnogo moćnijeg protivnika, Islamsku Republiku Iran? I koji su u tome svemu interesi druge dve supersile – Rusije i Kine?

Posle predstavljanja izveštaja o Siriji, u kojem se Barak Obama i državni sekretar Džon Keri pozivaju na izvore kao što su „podaci svemirskog izviđanja, presretnute sirijske radio komunikacije, svedočenja lekara i očevidaca, video snimci i društvene mreže, informacije novinara i nevladinih organizacija“, izgleda sasvim logičan Putinov zaključak da Amerikanci ne poseduju nikakve dokaze o tome da su vlasti u Damasku upotrebile hemijsko oružje. „Ako oni kažu da su vladine snage primenile oružje za masovno uništenje, u ovom slučaju hemijsko, i ako kažu da poseduju za to dokaze, neka ih onda dostave inspektorima UN i Savetu bezbednosti. Pozivanje na to da oni imaju takve dokaze, ali da ne mogu nikome da ih otkriju, ne trpe nikakvu kritiku. To je jednostavno nepoštovanje partnera i učesnika u međunarodnim odnosima. Ako postoje dokazi, oni bi trebalo da budu predstavljeni. A ako nisu predstavljeni, znači da ne postoje“, poručio je više nego jasno Putin.

[restrictedarea]

Međutim, nobelovac Obama, priznajući da je i on već „umoran od ratova“, poručio je da će ipak izdati naredbu za napad i bez odobrenja Saveta bezbednosti. Umesto svetskoj organizaciji, Obama se za podršku obratio američkom parlamentu, Kongresu i Senatu. „Ova operacija može da počne u svakom trenutku, i sutra, i kroz nedelju, i kroz mesec dana, ali sam spreman da izdam naredbu za njeno sprovođenje. Primenićemo vojnu silu tek posle odobrenja predstavnika američkog naroda u Kongresu. Spreman sam da delujem bez odobrenja Saveta bezbednosti UN“, uputio je svoju jasnu poruku pretnju dobitnik „Nobelove nagrade za mir“. A to je poruka koja bi morala mnoge u svetu da zabrine – da Obama stavlja „američki narod“ i njegov Kongres ispred Ujedinjenih nacija i celog sveta! To je poruka da su interesi Amerike važniji od sudbine čitave planete. Obamu, očito, ne zaustavlja ni činjenica da je od ataka na Siriju odustao i njegov glavni saveznik, Velika Britanija. Jer, i Londonu je postalo jasno da je na stolu preveliki ulog.

Tu, konačno, dolazimo do ključnog pitanja: šta je, zapravo, danas Sirija i zašto je toliko važna da je Obama spreman sve da stavi na kocku radi nje? Izuzimajući oficijelno objašnjenje o tome kako se to čini u ime ljudskih prava i demokratije, o pravim razlozima postoje različita mišljenja među analitičarima. Retko ko od njih se, međutim, upustio u detaljniju ekonomsku i geopolitičku analizu. Prema do sada dostupnim javnim izvorima, dva su moguća razloga za tako otvorenu agresiju. Oba se tiču Irana, Rusije i Kine.

NAFTA I GAS Suština prvog razloga je u Ormuskom moreuzu, koji kontrolišu Iran i Oman. Ovaj morski tesnac, koji povezuje Persijski zaliv i Arapsko more, s pravom nosi naziv „najopasnije morske arterije na planeti“. Dnevno kroz njega prođe više od 17 miliona barela nafte, što čini 35 odsto svetske trgovine, odnosno čak 40 procenata, ako se računaju i naftni derivati. To čini 93 odsto izvoza nafte iz Persijskog zaliva. Takođe, za Evropu i Severnu Ameriku, ovim prolazom, koji se mestimično sužava na samo 40 kilometara, dnevno se propusti oko 3,5 milijardi kubnih metara prirodnog gasa, što je uporedivo sa godišnjom potrošnjom Srbije. U slučaju napada na Iran Teheran bi smesta zatvorio i minirao ovaj prolaz, koji on najvećim delom i kontroliše. To bi dovelo do kolapsa svetskog energetskog tržišta, a ukoliko bi duže potrajalo, i do globalne katastrofe. Procenjuje se da bi potapanje ili zadržavanje samo jednog tankera, koji prevozi u proseku 270.000 tona nafte, izazvalo poremećaj na tržištu, dok bi operacija širih razmera, prema procenama britanskih eksperata, dovela do porasta cene nafte na 250 dolara po barelu.

U slučaju da Ormuski moreuz bude zatvoren duže od nekoliko nedelja, što bi bilo veoma izvesno u slučaju američkog napada na Iran, to bi prouzrokovalo nesagledive posledice po svetsku ekonomiju. Zato je, pre sukoba sa Iranom, neophodno obezbediti alternativne energetske koridore, pre svega kopnene naftovode. Kada se sabere ukupan kapacitet svih postojećih naftovoda na Bliskom istoku, oni ne dosežu ni 50 odsto količine koja prolazi kroz Ormuski moreuz. Da bi se izgradio pravi, veliki naftovod koji bi mogao da kompenzuje zatvaranje Ormuskog moreuza, jedini i najbliži put vodi preko Sirije. To, pak, nije moguće dok je na vlasti Bašar Asad. Zato u zapadnim projekcijama on mora neizostavno da ode, kako bi se ušlo u odlučujuću fazu priprema napada na Iran. Otuda i tako jaka podrška Teherana sirijskom predsedniku, kao ključnoj brani pred američkom invazijom.

Sa druge strane, reč nije samo o naftovodu, već i o gasovodu. Kako upozorava poznati pakistanski analitičar Zaid Hamid, Amerikanci žele da preuzmu sirijski energetski koridor, kojim bi se za Evropu transportovao prirodni gas u vrednosti od 500 milijardi dolara godišnje! Pokoravanjem Sirije i Irana, kroz aktuelni muslimansko-muslimanski sukob, objašnjava Hamid, Amerika bi ostvarila šest velikih strateških ciljeva za 21. vek – zaštita Izraela, uništenje „političkog islama“, kontrolu nad globalnim resursima, kontrolu nad tokovima vode, trgovinskim putevima i cevovodima energenata, kao i obuzdavanje Rusije i Kine. Trebalo bi primetiti da nisu slučajno najpre odsečeni Afganistan i Irak, kao dve ključne države preko kojih Kina može da se poveže sa Sredozemljem. Na taj način, prekinuta je „panislamska energetska magistrala“, koja je trebalo da povezuje Siriju, Irak, Iran, Afganistan i(li) Pakistan sa Kinom.

Ukoliko bi Zapad preuzeo kontrolu nad ovim najvažnijim koridorom, Rusija bi automatski bila isključena iz velike energetske igre kao vodeći snabdevač Evrope. Istovremeno, snabdevanje Kine bilo bi stavljeno pod gotovo potpunu kontrolu Zapada. No, da bi se to desilo, neophodno je pokoriti Iran, a pre njega Siriju, kao deo globalnog rata za resurse. Kako je potpuno jasno da Moskva, Peking i Teheran veoma zavise od ishoda konačne bitke za Siriju, otuda i opasnost da požar na Bliskom istoku ovoga puta može biti znatno većih razmera. I sasvim je razumljiv strah Berlina, Londona i Rima da u ovu ratnu avanturu ulete bez konsenzusa u Ujedinjenim nacijama, odnosno protivno volji Pekinga i Moskve. Sa druge strane, Amerikanci su se toliko zadužili, da jedini put sada vide u ostvarenju ciljeva o kojima govori Hamid. Sirija za njih nema alternativu.

[/restrictedarea]