Žuta kuća

Milorad Vučelić, glavni urednik

Kako god loše da izgleda naša današnja situacija ne bi trebalo nijednog trenutka smetnuti s uma da samo Demokratska stranka i drugi prirepci DOS-a nemaju nikakva ni politička, ni moralna prava da kritikuju bilo čiji rad u poslednjih godinu dana. I tako bar desetak narednih godina. Uzalud im Aleksandar Vučić pravi kavaljerske ustupke istorizacijama i govorom o našim  ekonomskim i socijalnim problemima u poslednjih četvrt veka, a za koje su, inače, DOS-ovci ubedljivo najveći krivci. Teža je za Srbiju bila vlast žutih nego desetogodišnje sankcije „međunarodne zajednice“ koje se po pravilu u analizama prećutkuju i previđaju. Zaludu im Vučić nudi  da rade na projektu „Grad na vodi“, koji su oni, u svojoj vladavini Beogradom, raznim mahinacijama i sumnjivim privatizacijama uz saučesništvo svojih javnih  prvobranilaca, već poskupeli bar za koju stotinu miliona evra i još će za toliko pre nego što i počne realizacija ovog projekta.

Ne može se sistematska i sistemska pljačka države i javnih preduzeća, potpisivanje SSP, proklamacija o „putu bez alternative u EU“, početak predaja državnih prerogativa i teritorija u briselskim sporazumima, uspostavljanje lične vlasti, pretnje hapšenjem i ucene iz Kabineta, bezgraničnim pritvorima koji su se pretvarali u kaznu, zastrašivanje, potpuna i brutalna medijska kontrola, čitavi snopovi pogrešnih međunarodnih odluka i inicijativa, od prihvatanja EULEKS-a, pa do katastrofalno pogrešne Rezolucije UN sa odricanjem od Rezolucije 1244 SB i katastrofalno lošeg postavljenog pitanja Međunarodnom sudu pravde u Hagu, te svesno i namerno isključivanje Rusije iz procesa rešavanja problema Kosova, lažno pretvoriti  u  probleme  istorijskih procesa dugog trajanja. Sem po posledicama, naravno.To što je žuti kartel uz pomoć novih socijalista činio poslednjih godina brutalni je presedan i u političkoj i ekonomskoj istoriji srpskog naroda, i u tom činjenju nema kontinuiteta sa prethodnim.

[restrictedarea]

Nema poteza prethodnih vlasti koji nisu obilato zaliveni zloupotrebama i krađom. I teškim krivičnim delima protiv nacionalne ekonomije i državnih interesa. S punim pravom i pokrićem oni nose naziv – žuti kartel. Žut jeste, ali poslednjih godina sa veoma istaknutom nijansom crvenog. Taj kartel je pomalo načet i ostane li nepromenjeno stanje  uskoro će metastazirati i zahvatiti preostale delove  infekcijama sklonog organizma.

Slika Srbije koju su nam DOS-ovci na čelu sa DS-om ostavili je slika na naslovnoj strani „Pečata“. Da ih je zapalo da nastave da vrše vlast oni bi  tu ruiniranu kuću  oblepili sa još nebrojenim osmrtnicama i ponekim bilbordom  ili posterom ne bi li je što duže ciničnim ulepšavanjem održali u postojećem stanju. Svi oni koji veruju da se ovakve tekovine mogu rekonstruisati i to sa dobrim delom istih političkih snaga koje su ovo izazvale žive u velikoj zabludi ili nas teško obmanjuju. Izbori su jedino rešenje i svako njihovo odlaganje nas vodi u još bezizglednije stanje.

Sve ovo je bilo potrebno reći da se isključi svaka mogućnost da se bilo koji naš kritički stav u vezi sa sadašnjim društvenim i političkim prilikama, i već više nego otužnom i jadnom pričom o rekonstrukciji vlade, dovede u bilo kakvu vezu sa trućanjima u parlamentu ponovo pomamljenih žutalja ili čedista.

Samo kada su na dugim odmorima i kada nam nisu pred očima neko u Srbiji, apstraktno, može da čezne što nema opozicije. Kada su saopštenja u pitanju odista je zaprepašćujuće komično  da DS kaže da desetak miliona koje je Božidar Đelić u dve-tri godine „stekao“ u Srbiji nema nikakve veze sa njegovim političkim angažmanom, već da je reč o njegovoj ekspertskoj veštini. Doduše, on jeste došao kao ideološki opredeljena nestranačka ličnost, ali je posle krajnje dramatično, onako obogaćen svečano i javno ušao u Demokratsku stranku dan posle pokušaja „atentata“ na Borisa Tadića koji je, kako se već sutra saznalo, upadom u predsedničku kolonu automobila izveo domaći službenik američke ambasade uz podršku svog kućnog ljubimca, patuljastog šnaucera! Tako je stvar postala surovo tragikomična.

Jedna od najzloslutnijih rečenica koja se često može čuti u političkom i javnom životu je „nisam član nijedne političke stranke“. Nema gore preporuke za nekoga od toga da nije član nijedne političke stranke i da ima potrebu da to posebno naglasi. Kada su mladi ljudi u pitanju to može biti razumljivo, ali da to kao preporuku koriste zreli ljudi više je nego zabrinjavajuće, pogotovo zbog toga što se ta činjenica ističe kako bi se unapred dokazala nepristrasnost i kvalifikovanost u ocenama koje slede ili da bi to bila preporuka za zauzimanje nekakvog istaknutog mesta u vlasti. Ivu Andriću nije smetalo da u životu bude član dve ili tri političke organizacije, ali nekim našim ekspertima i nazovi umetnicima smeta. Ne mogu, tobože, kreativno da se razmahnu. Tesno im je. Inače, najveći broj ljudi u pedesetim ili šezdesetim godinama svoga života lažu da nisu nekada bili članovi SKJ.

Tako su nam ponovo na velika vrata u modu ušle nestranačke ličnosti. Nisu kroz minula četvrt veka mogli da pronađu blisku ili srodnu političku opciju, niti su pokušali da se angažuju u ovoliko šarolikih partija i stranaka koje su pokrivale sve boje političkog i idejnog spektra, a onda su naprasno dobili potrebu da spasavaju Srbiju. Zamislite zrele ljude koje ništa od onoga što se dešavalo sa Srbima i Srbijom u poslednjih četvrt veka nije pobudilo na angažman, ali su danas na putu u EU „bez alternative“ pronašli sebe i rešili da vrše vlast.

Po pravilu, ove nestranačke ličnosti u svom nastupu, gotovo bez izuzetka, demonstriraju da su u stvari fanatični ideološki vernici tranzicije, deregulacije, privatizacije, rasprodaje javnih preduzeća i dobara, protivnici nacionalne države, a pristalice velikih stranih korporacija, zatočnici smanjenja ili ciljane inflacije po svaku cenu, otpuštanja s posla, kresanja javnih rashoda koji zakonomerno pogađaju obrazovanje, kulturu, pomoć nezaposlenima, socijalnu pomoć i zdravstvo.

Kada gledate nekog ideološkog fanatika i vernika tranzicione vere budite sigurni da će vam i na kraju i na početku svojih poštapalica i „spasonosnih“ formula reći da nije član nijedne stranke. To su ljudi posebne fele – što su više ideološki fanatični to su više  nestranački. Vernike revolucije iz dvadesetog  po zatucanosti su nadmašili vernici tranzicije i privatizacije s početka dvadeset prvog veka.

To podseća na one koji su nekada, u određenim situacijama, izgovarali poznatu rečenicu:„Veći sam ja komunista od svih vas koji ste u SKJ.“ Slično je i sa oveštalom floskulom  o „stezanju kaiša“ čiji su pravi autori razni jugoslovenski predsednici savezne vlade, Mitja Ribičič, Milka Planinc, Veselin Đuranović, Džemal Bijedić i Branko Mikulić, koji su inače i tvorci programa stabilizacije, reformi i izlazaka iz krize.

Takođe po pravilu, ali nimalo slučajno, uvek se u programima izlaska iz krize zaboravi na zaposlenost i punu zaposlenost. Bilo bi dobro kada se već govori o austrijskom socijaldemokrati i nekadašnjem kancelaru Alfredu Guzenbaueru, kao mogućem savetniku naše vlade, prisetiti se njegovog legendarnog prethodnika Bruna Krajskog koji je rekao „da mu je milija milijarda javnog duga od jednog nezaposlenog Austrijanca“.

Postoji samo jedan jedini pouzdani kriterijum da jedna zemlja izlazi iz krize, a to je povećanje broja zaposlenih, a sve drugo su obična mlaćenja prazne slame što bi rekao naš narod.

Posebno je zanimljivo što u Srbiji postoji tušta i tma  zvaničnih i nevladinih zaštitnika ljudskih, manjinskih i seksualnih prava, ali nikome ne pada na pamet da u ta prava spada i ustavom garantovano pravo na rad. Kao i druga socijalna prava.

Prosto je potresno suočenje sa činjenicom da u postojećom političkim strankama ne mogu ni posle punih pola godine da pronađu pet-šest kandidata za neku ministarsku funkciju. Nema tu ni pitanja, ni odgovora koji se unapred ne podrazumevaju. Tragom pomenute rečenice o većim komunistima moramo se upitati da li je moguće da su svi pravi i najbolji zagovornici programa i ideologija naših političkih stranaka izvan tih stranaka? Za koga se onda glasa na izborima i zašto?

Nije teško zaključiti da se u Srbiji glasa, pre i iznad svega, za lidere. To nije samo po sebi loše, kako bi u horu rekli naši analitičari, niti to znači da se na taj način narušavaju neki univerzalni i zadati principi zapadne demokratije, kojih se, uzgred budi rečeno, odavno ne drže ni države na Zapadu. Sam Zapad to narušavanje nikome ne zamera, sem kada neko izrazi nespremnost da sledi njihove interese. To se uvek zamera samo Rusiji i to je uvek važeći zapadni princip. Na to ukazuje i zvanična istorija britanske MI6 u kojoj se kaže da je ova agencija imala iscrpne informacija o sovjetima, komunistima i socijaldemokratama, ali nije pokazivala neko posebno interesovanje za zbivanja u Hitlerovoj Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka.

Kada smo već kod knjiga nije neinteresantno zaviriti u stratešku viziju Zbignjeva Bžežinskog „Amerika-Kina i sudbina sveta“, pa shvatiti da je jedan od najvećih problema u tome što se Rusija, krivicom (a mi bismo rekli kolosalnom zaslugom)  Vladimira Putina „dvadeset godina posle kolapsa Sovjetskog Saveza još koleba sa svojim identitetom“. I pronaći  jasan američki stav da je kada su u pitanju ideali demokratskog uređenja „Turska isto tako ispred Rusije“!

Postoji tu i jasno definisanje toga šta je EU, a što naši evrofanatici neće da čuju: „Evropa, nekadašnji centar Zapada, postala je produžena ruka Zapada čiju igru definiše Amerika.“ A kakvi su lideri poželjni jasno je pokazano na primeru, ne samo Ahmeta Davutogluoa, već i Dimitrija Medvedeva koji se „zalaže za modernizaciju zapadnog tipa“ i koji „projicira zapadni način života kao normu“. I to nije sve: „U oktobru 2010. u privatnoj razmeni mišljenja sa Bžežinskim, Medvedev je bio još otvoreniji“. I bez pomoći „Vikiliksa“  može se zaključiti o čemu je reč.

Pravo pitanje je, dakle, i to da li je izabrani politički lider radio ili radi u korist  svog naroda i države, i da li poštuje pravila srpske suverene demokratije po kojima se na višestranačkim izborima, čiji datum ne određuje ni Zapad, ni Istok, legitimno preuzima odgovornost za vođenje države i to na jasnoj političkoj platformi koja ne može biti ni nalik nekom drugosrbijanskom mutantu. Nije, takođe, uputno da se prava nepobitna verifikacija o tome da li neko jeste ili nije predano  radio za svoj srpski narod  izvlači iz činjenice da li je ili nije zbog toga izvukao živu glavu, ili da li ga je optužio  Haški tribunal.

Jedino je po zapadnom modelu demokratije moguće da hemijsko oružje i bojevi otrovi deluju nacionalno selektivno. Setimo se samo kako je Srbija bila optužena da upotrebljava hemijsko oružje na Kosovu koje mimoilazi Srbe i  deluje samo na Šiptare. Na stotine tobož otrovanih  Šiptara se pred televizijskim kamerama valjalo  po ulicama i livadama, i previjalo od bolova po bolnicama. Tako je počelo,  nastavilo se u Iraku, a sada  ujedinjena zapadna demokratija na čelu sa Amerkom kreće u vojni pohod na Siriju.

Sve ovo što se u Srbiji dešava i što će se dešavati sa rekonstrukcijom je samo  mala predigra. Počinju završne pripreme za centralno životno pitanje Srba – gej paradu. Sve drugo bilo je samo zagrevanje.

[/restrictedarea]