Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
„Deca svakog od nas imaće se gde učiti čitanju i pisanju i prosvećivati; imaćemo prosvećeno sveštenstvo i za svaki posao osposobljene naše sinove; kada odškolujemo naše sinove neće nam trebati da za razne službe uzimamo strane ljude i da ih po svetu tražimo i dovodimo“.
Iz besede Miloša Obrenovića, povodom obznane hatišerifa pred Skuštinom Srbije u Kragujevcu 22. januara 1829.
U situaciji opisanoj u naslovu (Srbija pred zadnjom krivinom i ciljnom ravninom) može se još svašta desiti, i to od pada i uganuća noge (odustajanja od trke) do daljeg mučenja i zaostajanja duboko na začelju, ali i do pokretanja zadnjih unutrašnjih skrivenih snaga, koje mogu sve promeniti i izbaciti trkača učesnika u grupu nagrađenih, a ponekad i pobednika. Za to treba snaga, srce i duh pobednika i, možda još važnije, spremnost da se ne veruje ni u čiju nadmoć i neprikosnovenost, pa i kada je očigledna, da se nikad nikome ne priznaje unapred pobeda bez borbe. Kao što ni Bekrića nije uplašila činjenica da je jedini Evropljanin u finalnoj trci, kao ni to da iza njega stoje najskromnija finansijska i državna sredstva. Sam je rešio da promeni odavno ukorenjeno stanovište da srpska atletika nema šta da traži u vrhu svetske. Znao je on bolje od mnogih drugih da profesionalni sport daje vrhunske rezultate samo nahranjen ogromnim sredstvima. Ali, da je prihvatio to kao nepobitnu činjenicu, ili bi počeo da trči za neku bogatiju zemlju ili bi napustio bavljenje tim sportom i postao fudbaler, košarkaš ili teniser. Ali on dao sve od sebe da, uprkos svim okolnostima, ostvari vrhunski rezultat. I, gle čuda, pa to radi!
Hoće li i ovaj put upotrebiti talentovanog i inteligentog mladog čoveka. Obećana mu je potpuna politička podrška, a on ju je, što je najgore, i sam tražio. Takav čovek i politika, u susretu na najvišem mestu, i to po prvi put u njegovom životu, u današnjoj Srbiji, mogu dovesti samo do dva ishoda: ili će biti potpuno razočaran ili će izgubiti dušu. Navijam da nađe u sebi snage, otrgne se, i dovede do trećeg ishoda, do sada nezabeleženog, a to se može i moguće je samo uz pomoć, znanja, ali i srca i duše. I da onda krene da radi najbolje za sve nas, odbacujući bilo čiju i bilo kakvu političku podršku, sem one narodne. Hoću da verujem u postojanje takvog čoveka.
Najveće šteta za njega, ali i za Srbiju, bila bi, potrošiti uzalud čoveka takvih potencijala u njegovoj mladosti, umesto da ga odneguješ i stvoriš od njega čoveka velikih mogućnosti i koristiš ga u njegovom punom potencijalu i najvećoj njegovoj radnoj snazi. Ministarstvo finansija Srbije je ogroman državni aparat, u kome rade ljudi velikih mogućnosti, a među ekonomistima Srbije nalazi se veliki broj stručnjaka od kojih mnogi mogu dati veliki doprinos radu ovog vitalnog sektora. Da li to novi ministar uopšte zna? Ako bude mislio da ovde nema nikoga, i da mora da dovede sve ljude iz inostranstva za saradnike, onda će rezultati biti više nego žalosni.
ĐAK VAŠINGTONSKOG KONSENZUSA Nije dobro kada neko u prvim javnim nastupima kaže da već ima plan rada, i to jednom pravniku, koji je iskazao zadovoljstvo onim što je čuo, i obećao da će ovaj mladi ekonomista imati prilike da to i realizuje. Da bi danas bio ministar finansija Srbije ideološki moraš da budeš odani vojnik neoliberalizma i slobodnog tržišta, uveden u red na jednom od najsvetijih mesta u najsvetijoj državi (Njujork, Volstrit, Jejl, SAD). Samo je Čikaški ekonomski fakultet veće svetilište ove ideologije.
Hajde da vidimo detalje plana, koji je izneo naš mlađani budući ministar finansija. Rekao je da su to sledeći elementi:
1. Nulta poreska tolerancija (to se valjda podrazumeva u svakoj normalnoj zemlji). Zar sadašnji zakoni ne obavezuju svakog da plaća porez, pa i one koji su davali ili daju najveće donacije strankama? A i tu kampanju je aktuelna vlast već pokrenula pre dva meseca.
2. Privlačenje stranih investicija (da li igde u Srbiji i najgluvlja i potpuno obnevidela baba ne zna za priču o privlačenju stranih investicija). Ako neko zna neku osobu u Srbiji da nije čula za strane investicije, molim da mi pošalje njeno ime i prezime. Ne znam šta sve nismo pokušavali da privučemo i upecamo strane investitore i da li je išta od mamaca ostalo još neupotrebljeno. Probali smo u početku velikim i šljaštećim poklonima (Sartid), potom privatizacijom društvenih i državnih vrlo jeftinih preduzeća, obezvređenih dugim i mučnim ekonomskim sankcijama. Potom smo im, uz prodaju državnih firmi, poklanjali i atraktivne lokacije za koje su mogli da promene namenu i dobiju građevinske dozvole i potom ih jednostavno preprodaju drugom ili sami izgrade i prodaju lokale i stanove. Kada ih ni to nije više privlačilo, počeli smo da im zaokupljamo pažnju i jeftinom prodajom ogromnih parcela poljoprivrednog zemljišta, što nijedna zemlja u Evropi nije činila. Potom smo počeli da im dajemo direketno novac iz budžeta za svakog zaposlenog radnika, i to u iznosu da je garantovalo da će imati da isplaćaju radnika i do pet godina unapred, a posle toga, mogu da odu drugde. Probali smo i da se ortačimo i ulažemo u poslove sa stranim privatnim investitorima, i to tako da mi dajemo i novac i garancije za kredit koji ti stranci podižu, da gradimo puteve koji im trebaju i oslobađamo ih unapred svih mogućih poreza i doprinosa. Počeli smo i da dajemo poljoprivredno zemljište koje je ostalo nerazgrabljeno jer je bilo u vlasništvu vojske i zadruga. Šta još nismo probali?
3. Progresivno oporezivanje. Ko ima više, treba i da plati više. Baš da vidim da li će budući ministar ostati pri ovoj izjavi. Neoliberali kažu pak potpuno suprotno: ko ima više treba da plaća manje jer će u tom slučaju bogataši više ulaziti u investicije i posao i samim tim otvarati nova radna mesta i pokretati razvoj.
4. Rekonstrukcija i pronalaženje strateških partnera za javna preduzeća Srbije. Još to nismo prodali (Telekom, EPS, vodovode, komunalne službe) i biće veoma interesantno kada i to ode na doboš. Francuska je privatizovala pariski vodovod da bi voda iz meseca u mesec bivala sve skuplja, i na kraju, kako novi vlasnik nije ništa ulagao u infrastrukturu, kako je već voda iz dotrajalih cevi curela na sve strane i pretila opasnost da Pariz ostane bez vode prvi put u istoriji, grad je ponovo morao da preuzme vodovod, potpuno uništen i ruiniran. Naravno, pare za to su opet obezbedili građani, oni isti zbog kojih je navodno prodat vodovod da bi im kvalitet usluga bio bolja.
ČEKA LI NAS NEŠTO STRAŠNO Bojim se da će i novi ministar sve raditi u skladu sa Vašingtonskim konsenzusom, očenašom neoliberalizma, koji su početkom 80-tih MMF, Svetska banka i Ministarstvo finansija SAD formulisali za „partnere i prijatelje“ u Južnoj Americi. Posle više od dve decenije muka i haosa, kroz koji je prošla većina zemalja ovog kontinenta, tamo više niko ne sme ni da pomene Vašingtonski konsenzus. Neke od zemalja tog regiona napravile su pun krug, pa već desetak godina rade česte nacionalizacije, tojest podržavljenje nekada privatizovanih kompanija (Argentina je povratila železnicu, koju je prodala Britancima, Naftnu industriju, koju je bila prodala Špancima, ili Venecuela, koja je nacionalizovala naftnu industriju, prodatu američkim kompanijama, ili mlekare, koje je prodala Nestleu, ili cementare, prodate Amerikamcima itd. Treba podsetiti da su u Argentini, kada je sve već bilo privatizovano i prodato (čak i bolnice i deo škola itd.), a zemlja se našla u potpunom kolapsu, došlo do velikih narodnih demonstracija i suštinske promene ekonomske politike. To je prvo podrazumevalo proterivanja MMF iz zemlje, kao i nekoliko mladih ministara koji su provodili njihovu politiku. Svi ovi pricipi primenjeni su i u zemljama istočne Evrope u vreme tranzicije sa centralizovano organizovane privrede na slobodnotržišni model.
Najčuveniji pravnik u vladi Srbije kaže da je budućem ministru, nakon pregleda njegovih šest gusto kucanih strana plana za Srbiju i usmenog iznošenja plana rekao: „Rekao sam mu da će sve biti mnogo gore nego što misli. Da su trenuci slave kratki, da posle toga dolazi kritika jer u Srbiji svi pokazuju svoju snagu ako nekoga što jače opsuju. To, sine, i tebe čeka. Ako si spreman to da prihvatiš, uđi u arenu. Ako nisi, onda nemoj ni ulaziti“. I još je dodao: „Ja ću ti pomoći, ja ću te štiti od svih teških poteza, reći ću da je to naša zajednička ideja, pa će to iskoristiti da udare po meni. Ali moraćeš da očvrsneš, da se tučeš, da se boriš, jer sve reforme koje mislimo da sprovedemo bolne su i teške, ali napraviće nam normalnu zemlju“.
Bože, kako se bojim gore izrečenih reči, kako se bojim onog što nas čeka i onog što one predviđaju da će se dešavati. Ne verujem da se pravniku otvorilo treće oko, pa sada ima vizije kao Nostradamus. Bojim se da on nešto zna, a neće i ne može da nam to saopšti. Bojim se da je domaći stranac i veliki patriota doveden kao svemirski ekspert a naše gore list samo zato da bi sproveo neke užasno nepopularne i teške mere po celokupno glasačko telo Srbije. Tako će pravnik moći uvek da kaže da to mora da se uradi jer, tako kaže naš najpametniji i nastručniji čovek na svetu, i da on njemu potpuno veruje i da to nije politika njegove stranke, već samo stručni potez. A on, pravnik, neće imati ništa sa tim merama jer politika njegove stranke je samo da se u Srbiju vrate umni i pametni mladi ljudi, a to šta oni preduzimaju i čine nije politika, to je struka. Doduše, ta stručnost jeste stečena stipendijom finansiranom iz onog istog fonda koji je pre našeg genija stipendirao i učio „struci“ i gospodina Alekseja Navaljnija i savetnicu predsednice takozvanog Kosova Atifete Jahjage.
SMRT DRŽAVI! Sve to jasno ukazuje da će planirane mere biti protiv ogromne većine siromašnog naroda, a ne protiv njenih bogatih pojedinaca. Za razliku od najpoznatijeg pravnika vlade Srbije, imam čistu viziju jer ne znam ništa, a javlja mi se šta će biti. Vidim dizanje poreza, vidim otpuštanje ljudi iz državne administracije i državnih kompanija, vidim privatizacije ostalih malobrojnih državnih i javnih preduzeća za budzašto, vidim kresanje penzija i troškova zdravstva, obrazovanja, nauke i vojske, vidim da ogromnoj većini dobro biti neće, ali takođe, što me jako raduje, vidim, kao kroz neku maglu, i da ni onima koji to budu naređivali i sprovodili, da ni njima dobro biti neće. U sistemu u kome je privatna imovina izdignuta na pijedestal jedino poželjne i vredne, uz ogromnu i javnu njenu protekciju od strane države, a gde je lično bogatsvo pojedinca jedino merilo nečijeg uspeha i značaja za društvo i zajednicu u kojoj dotični bogataš živi, dok je sve što je državno okačeno na stub srama, šta možete i očekivati drugo.
Kažu da je prilikom prereraspodele društvenog bogatstva osnovni imperativ i princip rada svih država sveta da se svi visoko isplativi poslovi i svi potencijalno lako ostvarivi veliki profiti što pre privatizuju i daju pojedincima da ih ostvare i koriste, ali u isto vreme i da se svaki potencijalni rizik i ostvareni gubitak nekog velikog privatnika treba i mora uvek maksimalno socijalizovati (da država preuzme sve gubitke i plati ih iz budžeta, odnosno poreza). To smo videli poslednjih godina krize u SAD, gde je država, da bi ih spasila bankrota, preuzela sve ogromne gubitke privatnih banaka, investicionih fondova, kao i privatnih osiguravajućih kuća. Država će pak preuzete finansijske obaveze naplatiti od celokupnog stanovništva SAD tako što će im povećati poreze i smanjiti ulaganja za obrazovanje, zdravstvo, penzije itd.
Nama je mnogo bliži naš primer: prodaš Sartid privatnoj kompaniji iz SAD, i to za bagatelu, a preuzmeš ceo dug Sartida na budžet Srbije. Onda taj neko kroz Sartid godinama topi ogromne količine gvožđa poreklom iz gotovo nepresušnih resursa Jugoslovenske vojske (tenkovi, topovi, vozila, oruđa), što mu omogućava veliku profitabilnost i isplativost biznisa. Ujedno daješ toj privatnoj kompaniji struju po nekoliko puta nižoj ceni od tržišne, oslobađaš ga ekološke i gradske takse tako što ih snižavaš nekoliko desetina puta, dozvoljavaš mu da proda svu imovinu Sartida koja ima dobru cenu na lokalnom tržištu (na primer, stadion u Smederevu), a sve da bi taj vlasnik što više zaradio. Kad mu posao više nije isplativ (nema više ništa iz vojske da se topi) i kada je ušao u debeli minus, onda država ponovo preuzme fabriku i ceo taj minus od stranog investitora, a on sa svojim profitom ode u beli svet. To je princip.
I sada izražavam sumnju, ali samo sumnju, tako što pitam: da li je u konsultantskoj kući gde je radio naš budući ministar mogao steći neke kontakte i znanja koja ne bila poželjna da ih ima neko na ministarskom mestu? Ne sumnjam u poštenje, samo pitam, znajući da kao svoje klijente ova konsultanstka kuća ima često i centralne banke i vlade mnogih zemalja, ali i velike investicione fondove i privatne banke, gde su interesi najčešće potpuno suprotni i oštro suprostavljeni jedni drugima.
Kažu da je izjavio i da više voli da prima 6.000 evra godinje u Srbiji, nego 60.000 evra godišnje u SAD. Možda on zaista tako i oseća, i to mogu da u potpunosti razumem jer sam tu vrstu ponude i izazova iskusio i na sopstvenoj koži. Mene brine nešto drugo, a to je činjenica da je on u jednoj tako uglednoj i bogatoj kompaniji (koja godišnje ima obrt od desetine milijardi, posle šest godina rada imao platu na mesecnom novou od 6.000 evra (ili dolara, apsolutno svejedno). Znam radnike iz Srbije koji rade u čeličani u Americi i primaju platu identične visine. Malo čudno. Samim tim je jasno da se radi o izvršilačkom mestu, a ne upravljačkom, to jest menadžerskom, na koje sada dolazi i za koje očigledno stiže bez ikakvog menadžerskog iskustva.
MARŠAL I NJEGOV PLAN Naivno zvuči izjava da će već sledeće nedelje imati napisan detaljan plan za rad svoj ministarstva. Ko sme da garantuje da neko ko dolazi preko okeana zna organizacionu strukturu i sistematizaciju radnika Ministarstva finansija ili, što bi rekli srpski, da li zna gde je toalet i da li zna kafu da naruči u tom ministarstvu. Koliko je značajno imati detaljan uvid u svoj resor, govori i sledeći primer koji se desio u Njujorku 70-tih godina. Radi se o postavljenju čoveka na visoku poziciju u gradskoj upravi Njujorka. Kako je u izbornoj kampanji obećao veću efikasnost rada gradskih službi, odmah po preuzimanju dužnosti, rešio je da krene u realizaciju obećanja. Zakazuje sastanak svih gradskih inspekcijskih službi u jednoj velikoj sali. Ni on a ni njegovi najbliži savetnici nisu znali da su ustvari pozvali 55.000 ljudi na sastanak. Sala za sastanke mogla je da primi najviše par stotina ljudi. Istog dana je dao ostavku.
Na kraju, neko je pomenuo da će budući mandat ministra finansija da se odvija u okviru nečega što je nazvano Maršalovim planom. Pod Maršalovim planom mnogi podrazumevaju pojednostavljenu sliku posleratne Nemačke, u koju SAD ulažu ogromne količine novca. Ali brzu obnovu i razvoj Zapadne Nemačke nije obezbedio taj novac. Erik Rejnert, norveški ekonomista i jedan od najboljih poznavalaca njene istorijekaže da je tajna u tome što je Nemačka država pomagala unapred određene strateške grane industrije i privrede, što je tržište Nemačke bilo u potpunosti zaštićeno visokim carinama od uvoza konkurentske robe iz razvijenijih zemalja (pre svega SAD i Velike Britanije), što je država ulagala u razvoj privatnih preduzeća sredstva iz sopstvene štednje njenih građana, koja su privatne kompanije dobijale po veoma povoljnim uslovima – mnogo povoljnijim nego što bi to mogle da obezbede strani ulagači, što je ulazak stranog kapitala u državu bio pod veoma strogom kontrolom i samo za određene segmente privrede, tako što nije bilo stranih banaka u Nemačkoj, tako što je država koristila i primarnu emisiju (štampanje novca) za finansiranje kapitalnih investicija, infrastrukture itd. Šta mislite da je taj koji je pomenuo Maršalov plan mislio na ovo ili ipak u onom prividnom i više reklamerskom?
U pokušaju da nađem što više podataka o našem vunderkindu, nisam uspeo da nađem nijedan članak na engleskom jeziku gde američke novine pišu o „novom Tesli“, najperspektivnijem i najpametnijem studentu Jejla i slično. Takođe čudi da je morao kao tako talentovan, nakon završetka škole, da pošalje svoj CV na preko 2.000 mejlova ne bi li pronašao posao. Uvek kompanije jure talente. Našao sam jedino podatak da je u toku studija učestvovao u istraživanju koje se odnosilo na socijalno raslojavanje i nastanak postkomunističke elite u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj i Sloveniji. Zvuči sociološki, a ne ekonomski.
Dovoljno je suočiti se sa podacima pa videti da su ministri finansija u svim ozbiljnim evropskim državama (Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Švajcarska, Španija, Italija itd), gotovo po pravilu bili ljudi prosečne starosti oko 50 godina, vrlo često i oko 60. Opšte pravilo je da su svi prvo radili godinama u tom ili nekom srodnom ministarstvu, potom su postavljani na odgovornije funkcije, da bi na kraju završili i kao ministri. Od tog nazovi pravila odstupa se samo u istočnoevropskim zemljama i zemljama u tranziciji, u kojima se često postavljaju ljudi koji dolaze posle dužeg perioda provedenih na raznim pozicijama u inostranstvu (privatne kompanije, konsultantske kuće, privatne banke, Svetska banka, MMF itd.). No i tada to su ljudi koji su napredovali i bili na upravljačkim pozicijama, a često su postavljani prvo na niže pozicije u ministarstvu, pa tek kasnije dolaze na ministarska mesta. Bez obzira na sve, niko još nije postavio diplomca (a tamo ima diplomaca ne samo sa Jejla već i sa Hardvarda, Prinstona, Jejla, Kembridža, Oksfroda, Londonske ekonomske škole itd) odmah na mesto ministra, nisu uzimali čoveka predhodno zaposlenog samo u konsultantskoj firmi koja zapošljava hiljade takvih ljudi, a da nije imao imao bar neko iskustvo upravljanja velikim sektorom ili bar nije predhodno prvo doveden na neku nižu poziciju u to ili srodno ministarstvo.
(Molim nekog ko ima više vremena i živaca da proba da nađe nekog ministra finansija u nekoj zemlji članici UN ko je sličnih godina kao ovaj naš. Molio bih da svi koji to uspeju ostave osnovne podatke o tim ministrima u komentaru na ovaj tekst. Unapred se zahvaljujem.)
UMESTO ZAKLJUČKA Kratak izvod iz biografija Koste Cukića, tvorca modernog fianansijskog sistema Srbije.
Rođen je u Karanovcu (današnje Kraljevo), daleke 1826. godine. Školuje se u Kraljevu, Kruševcu, Beču i na kraju kao državni stipendista u Hajdlebergu, gde i doktorira. Po završetku školovanja vraća se u Srbiju, a njegova karijera i postavljenja idu ukratko ovako:
1. Kao 22-godišnjak postavljen je za profesora ekonomije na Liceju u Beogradu 1848. godine.
2. 1851. godine je postavljen za rektora najviše i najprestižnije škole u Srbiji.
3. Iste godine je postavljen i za sekretara Ministarstva prosvete, tako da radi oba posla.
4. 1853. godine izdaje kapitalno trotomno delo pod nazivom „Državna ekonomija“,
5. 1858. godine je postavljen za jednog od načelnika u Ministarstvu za spoljne poslove, a, kada mu Miloš Obrenović ponudi mesto ministra spoljnih poslova, on to odbija pod obrazloženjem da je suviše mlad za tu funkciju.
6. U međuvremenu obavlja poslove u misijama u Beču i Carigradu, da bi 1860. godine bio postavljen za pomoćnika u ministarstvu finansija. Sledeće godine, 1861, bio je postavljen za ministra finansija sa 35. godina starosti i 13. godina iskustva u radu državnih organa i na fakultetu. Na mestu ministra finansija ostao je do 1868. godine i za to vreme postavio osnove poreskog sistema, koji je bio kombinacija ličnog poreza i poreza prema imućnosti. Formirao je Upravu fondova, prvu domaću kreditnu instituciju, koja je imala zadatak da pod povoljnim uslovima podstakne ekonomski napredak Srbije. Postavio je temelje novčanog sistema Srbije iskovavši prvi novac moderne Srbije.
