Jurij BARANČIK – SAD: BESKRAJNA POVORKA SMRTI

„Prvo je bio „Vikiliks“, pa posle njega „Snouden“. Tako će za jedno desetak godina opisivati početak istorije dvadeset prvog veka, posle čega  će, kada se taj period završi, pošto definitivno prestanu  da budu „zastava demokratije“  za bilo koga, SAD da pokažu svoje pravo lice diktature koja ne samo tamo negde – u Pakistanu ili možda u Jemenu bespilotnim letilicama   ubija hiljade i hiljade nevinih ljudi, već ubija i sopstveni narod samo zato što je neko za nekoga izjavio da  sumnja da je umešan  u „terorizam“…

Mnoge činjenice navode na ovakav zaključak.

Tu su i kadrovi redovne obuke armije SAD u Čikagu, koji   sada predstavlja  već treći veliki grad u kome u gradskim uslovima američka armija vrši vojne trenažne operacije:  pre toga obuka je vršena u Hjustonu – država Teksas i Majamiju, država Florida. Vredi se prisetiti i  „čišćenja“ koje su snage bezbednosti  napravile u Bostonu, posle terorističke akcije za koju su optužena braća Carnajev.

Tu je i presuda vojnog suda informatoru „Vikiliksa“ Bredliju Meningu, koje je pre nekoliko godina postao  glavni informator sajta WikiLeaks.  Sudija je prihvatio da je vojnik SAD-armije nevin što se tiče pomaganja neprijatelju, ali je odbio da ga oslobodi po ostalim tačkama, među kojima je i nepodčinjavanje  naređenju i predaja poverljive informacije neovlašćenim licima ili drugim državama.  Rezultat   je: mladi američki pravobranilac  je dobio 20 godina zatvora.

To, i ubistvo 27.godišnjeg Čečenca Ibrahima Todaševa od strane saradnika FBI, u toku saslušanja o terorističkoj  akciji u Bostonu; u nenaoružanog Čečenca saradnik FBI je zabio sedam metaka u trenutku kada je Todašev pokušao posle mučenja da pobegne iz kuće. Sedam metaka u nenaoružanog – to je pravosuđe na američki način. Tako potpuno  drugačije počinje da izgleda i priča o braći Carnajev i o Todaševu, pogotovo kada se saznalo šta je Hasan Šibli, advokat koji se bavi istragom   ubistva Ibrahima Todaševa   ispričao  da su agenti FBI kontaktirali mnogo Čečenaca koji žive u Americi, sa željom da iz zavrbuju za saradnike.

Sve to, i neočekivana smrt Džeka Barnabija, 35.godišnjeg stručnjaka za kompjutersku bezbednost koji je 25. jula nađen mrtav u svom stanu u San-Francisku. Njegovi prijatelji pričaju da je smrt Džeka bila potpuno „neočekivana“. Barnabi se pripremao da 1.avgusta  na konferenciji kompjuteraša  Black  Hat  u Las-Vegasu čita referat „Ugrađeni medicinski uređaji. Lomljenje ljudi“. Izveštaj je bio posvećen novim mogućnostima udaljenog pristupa kardiostimulatorima i defibrilatorima. Barnabi je otkrio da sa rastojanja od 9 – 15 metara može da se dobije udaljeni dostup tim uređajima, na primer, da se sa „noutbuka“ pročita kompletna informacija o pacijentu i uređaju, da se   njima upravlja, pa čak  ukoliko bude neophodno, da se pošalje signal koji ubija pacijenta.

Džek Barnabi je radio u poznatoj firmu McAfee, zatim je bio direktor za bezbednost ugrađenih uređaja u kompaniji  IO Active  koja je imala odeljenja u Sijetlu i Londonu. On je postao poznat 2010.godine  kada je na konfrenciji  Black Hat  pročitao referat pod nazivom  „Jackpotting“. U tom izveštaju on je saopštio  o tome koliko su bankomati osetljivi što se tiče softvera. Barnabi je otkrio načine pomoću kojih se oni mogu otvoriti bez fizičkog pristupa, samo korišćenjem standardnih mrežnih protokola. Radeći  u IO Active  on je radio i na proceni osetljivosti medicinskih uređaja. 2011.godine je otkrio da se   insulinskom pumpom  takođe može upravljati iz daljine: sa 90 metara pumpa može da se natera da sav svoj sadržaj izbaci direktno u pankreas, što izaziva iznenadnu smrt pacijenta. 2012. je demonstrirao  mogućnost   upravljanja  kardiostimulatorom koji je ugrađen u živo tkivo.

Kao i u slučaju Ibrahima Todaševa, sudsko-medicinska ekspertiza San-Franciska je odbila da pruži bilo kakav komentar o uzrocima smrti Barnabija.

Još jedan slučaj. U januaru ove godine u Njujorku je pronađen mrtav Aaron Švarc, stručnjak za kompjutere, koji se borio protiv programa korišćenja američkih bespilotnih letilica, kritikovao   Obamin „spisak za  streljanje“, cenzuru u internetu. Zvaničan uzrok njegove smrti je – samoubistvo.

U aprilu je u Toledu (Ohajo) nađen mrtav advokat zatvorenika Gvantanama Endi  P.Hart , koji je bio advokat još  nekoliko zatvorenika tog vojnog koncentracionog logora,   kao i aktivista Occupy, protiv kojih je vlada SAD podigla  neobrazloženu optužbu, okrivljujući ih za terorizam. Za razliku od drugih sličnih „incidenata“ smrt  Endija Harta uopšte nije objavljena u medijima. Alternativni  izvori su javili da policija istražuje scenario samoubistva. Hart je nađen mrtav pošto su objavljeni podaci o masovnom izgladnjivanju u Gvantanamu (tu činjenicu su američke vlasti vešto krile) i naknadnih varnica protesta u SAD sa zahtevom da  taj zatvor prestane sa radom.

U junu je u Los-Anđelesu poginuo novinar Majkl Gastings, koji je pisao „politički nekorektne“  članke o CIA, FBI i zločinima vojnih lica SAD u Aziji. Zvanična formulacija pogibije Gastingsa je „saobraćajna nezgoda“.

Postoje desetine i desetine ovakvih činjenica. Ali iz nekog razloga američke vlasti su se  zakačile za Snoudena pokušavajući da ga vrate u zemlju i da ga na vrlo dug period sakriju iza  rešetaka. Nastavak  može samo da se pretpostavlja.

Ako ono što je otkrio Snouden dovodi u sumnju kompletan sistem sajber-bezbednosti SAD, vrednost svega toga se broji u  mnogo milijardi dolara. Osim  toga, Snouden je pravobranilac, mada, reklo bi se – netipičan. Bez obzira što je Obama postao dobitnik Nobelove nagrade  za mir, tu nagradu mnogo više  zaslužuje Snouden, koji je svima pokazao šta znači   globalna digitalna diktatura. I  upravo taj – pravobranilački – aspekt Snoudenovog rada više ne da mira političarima u Vašingtonu, koji se boje novih otkrića  koje će, možda,  američkim vlastima sasvim pomrsiti konce.

U stvari, tzv. „Snoudenov efekat“ je već počeo da daje rezultate. Već ovih dana nemačka vlada  je stornirala sporazum o obaveštajnom radu, koji je bio zaključen sa SAD i Britanijom  još u vreme hladnog rata. Po rečima Gvida Vestervelea, ministra inostranih poslova Nemačke, storniranje tog sporazuma predstavlja  „neophodnu posledicu nedavnih diskusija o problemima obezbeđenja neprikosnovenosti ljudskog života“. Zbog sveg što se dogodilo sa punim pravom možemo  da tvrdimo da je taj korak Nemačke samo početak. 

“Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)