ŽIV MI TODOR DA SE ČINI GOVOR!

Piše Dragomir Antonić

Nemojmo dozvoliti da nas uvuku u besmislenu i lepo upakovanu priču, dok nama iza leđa spremaju nove namete, poskupljenja, smanjivanje broja lekova koji se mogu dobiti na recept, umanjivanje penzija….

Ima kod Srba od zaborava sačuvana – Vuk je zapisao – izreka koja glasi: Glas do neba, a muda u pepelu!(izvinjavam se jezičkim čistuncima). Uz izreku Vuk navodi i objašnjenje da se izreka odnosi na slučajeve „kad ko čini, da je veliki, a nije ništa“.  Lepota narodnih poslovica se ogleda u činjenici da dodatna objašnjenja nisu potrebna. Sve je jasno.  Nema potrebe za rekonstrukcijom.  Bez obzira što su izgovorene pre tri stotine godina opisuju sadašnje stanje i njihove glasnogovornike bolje od bilo kog saopštenja učene, a još i zvanične komisije iz domaćeg ili stranog, evrounijatskog sektora. Ako među njima postoje bilo kakve različitosti. Evrounijatsko, a naše!

 

BORBA ZA DUŠU Da se prisetimo nekadašnjih reklamnih poruka. Ko je ovih nedelja najglasniji odredite sami, ali u pepeo ne pirite. Može nekom u oko da zapadne. Trun.

Prvo nas Nemci – što me ne čudi – a zatim i pojedini Srbi „kojima se čini da su veliki“ (nisam znao da Srpski kulturni klub i Dimitrije Ljotić imaju toliko sledbenika) ubeđuju glasom koji doseže do jonosfere da moramo „svest promeniti“,  prema srpskoj tradiciji i prošlosti se odnositi „sa realnošću“. Tada je jasno da nećemo imati nikakvu budućnost. Kad dobrovoljno prihvatimo da nam se promeni prošlost, onda nećemo moći ni da biramo budućnost. Ne braneći prošlost nećemo imati pravo – zašto bi nam neko pravo i dao – da oblikujemo sopstvenu budućnost. Ostavićemo decu svoje dece, svoje potomke, zbog kojih sve navodno radimo, kao jednu beslovesnu masu koja će služiti kao roblje. U bukvalnom smislu te reči. O tome se danas radi. Nije u pitanju ni evrounija, niti su u pitanju teritorije, suverenitet, demokratija, kapitalizam, liberalizam i ostali izumi, već jednostavno borba za dušu i identitet naših, ako ne unuka, onda sigurno praunuka. Upravo se danas odvija rat – rat se ne vodi samo avionima i tenkovima – u kome nam preti opasnost da kraj ovog veka dočekamo bez Srba. Civilizaciju, kulturu i sve njene tekovine, u 7600. godini baštiniće neki drugi ljudi ili grupe ljudi. Danas se čini da je to vreme daleko. Nije. U pitanju je osamdeset godina. Jedan prosečan ljudski vek. Oni koji su se rodili ove ili će se roditi narednih godina doživeće 7600, po srpskom kalendaru. Mnogi od njih će biti vremešni ali držeći ljudi i žene. Da li će znati ko su i šta su zavisi danas od nas. U tome je naša odgovornost.

 

[restrictedarea]

ČUVAJMO NASLEĐENO Moramo se odupreti specijalnom ratu koji se na tlu Srbije danas vodi i gde je na delu eksperiment –  brisanje kolektivnog pamćenja jednog naroda –  ispiranje mozga uz stalno „otkrivanje“ novih  „istorijskih“ činjenica koje dobijaju ogromnu medijsku podršku i koje bi trebalo da nam „dokažu“ u kakvoj zabludi živimo i koliko smo „zaostali“. Tamo gde je drug Gebels sa prijateljima bio prekinut u menjanju svesti i stvaranju novog čoveka, silom prilika 1945. sada nastavljaju njegovi zemljaci. Drang nach dem Osten je uvek išao preko Srbije. To će svima biti jasno već o Vidovdanu 2014. godine kad u Sarajevu budu slušali koncert orkestra filharmonije iz carskog grada Beča.

Šta znači „menjanje svesti“ vidimo već na delu. Uhapse 12 Srba u Vukovaru. Niko u državi Srbiji ni slovo da napiše. Nijedan državni činovnik ni reč ne kaže. Na ostrvu Pagu, gde su ustaše sistematski ubijali Srbe – potomci mnogih ubijenih žive danas u Srbiji – ko zna koji put je uništena tabla kojom je mesto zločina obeleženo. Niko da pozove ambasadora Hrvatske makar da ga nešto pita. U Parizu je Ruđer Bošković, Srbin dobio ulicu, ali Josipović reče da je u pitanju Hrvat?! Nema protesta. Haški zločinački tribunal Vojislava Šešelja, političkog zatočenika sa najdužim stažom u istoriji savremene Evrope – drži jedanaestu godinu u zatvoru bez presude. Nema nikakve državne ili esnafske reakcije. Makar reda radi. Može ovako unedogled. Svako od nas može navesti sopstvena saznanja ili primere o daljem maltretiranju Srba i članova njihovih porodica u „civilizovanim“ to jest „demokratskim“ zemljama. Moramo se odupreti nametnutoj tezi o menjanju svesti, jer je promena uvek na našu štetu i put ka konačnom samouništenju. Ne radi se ovde o promeni ponašanja, radnih navika, odnosa prema ishrani, piću, dijetama ili prema fizičkim vežbama. Te promene su prihvatljive. Verbalno pogotovu, ali promena svesti je eufemizam za dobrovoljno uništenje. To je nekad pisalo u udžbenicima za srednju školu.

Sve drugo čemu nam poslednjih meseci pune uši pričama o rekonstrukciji, dubinskoj i površinskoj, investicijama, privrednom razvoju, obilaznicama, koridorima i hrastovima narodna izreka bi svela na rečenicu: Živ mi Todor da se čini govor! Nemojmo dozvoliti da nas uvuku u besmislenu i lepo upakovanu priču, dok nama iza leđa spremaju nove namete, poskupljenja, smanjivanje broja lekova koji se mogu dobiti na recept, umanjivanje penzija. Kosovo i Metohiju nam otimaju na naše oči. NATO nam se šunja „okolo kere pa na mala vrata“ samo što je naša kera izgleda već dobila „kobasicu masnu“. Čuvajmo ono što smo od predaka nasledili. Čitajmo deci narodne pesme i priče iz starina. Strane jezike, matematiku, i informatiku će u školi naučiti. Dok i škole ne zatvore. Šta će nam naše škole kad promenimo svest. Ima stranih.

[/restrictedarea]